мини|upright=1.8|Узастопна ширења врста Homo erectus (жута), Homo neanderthalensis (окер) и Homo sapiens (црвена, Излазак из Африке 2), са бројем година откако су се појавили пре садашњости.

Неколико фаза ширења популација архаичних људи (род Homo) из Африке широм Евроазије догодило се током доњег палеолита и почетком средњег палеолита, између око 2,1 милиона и 0,2 милиона година (Ma). Ова ширења су колективно позната као Излазак из Африке 1, за разлику од ширења анатомски модерних људи (Homo sapiens) у Евроазију, које је можда почело недуго након пре 200.000 година (познато у овом контексту као „Излазак из Африке 2”).Термин „Излазак из Африке 1” (енгл. Out of Africa I) је неформалан и ређе се користи. Израз Излазак из Африке сам по себи генерално се односи на „Излазак из Африке 2”, ширење анатомски модерних људи у Евроазију. „Излазак из Африке 1” коришћен је 2004. године, у књизи Марка Лангбрука (Marco Langbroek), 'Out of Africa': an investigation into the earliest occupation of the Old World, стр. 61, и као наслов збирке есеја чији је уредник Џон Г. Флигл (J. G. Fleagle) и др., Out of Africa I: The First Hominin Colonization of Eurasia (2010). види још: ;

Најраније присуство рода Homo (или било ког хоминина) ван Африке датира од пре скоро 2 милиона година. Студија из 2018. године идентификовала је могуће присуство хоминина на локалитету Шангчен, у централној Кини, још пре 2,12 милиона година, на основу магнетостратиграфског датирања најнижег слоја који садржи оно што би могло бити камено оруђе.„Осам главних магнетозона забележено је у Шангчену, од којих четири имају нормалан поларитет (N1 до N4), а четири обрнути поларитет (R1 до R4). У поређењу са скалом геомагнетног поларитета [...] магнетозона N4 одговара Реинион екскурзији (2,13–2,15 Ma) у L28.” Најстарији познати људски скелетни остаци ван Африке потичу из Дманисија, Грузија, и датирани су на 1,8 милиона година. Ови остаци су класификовани као Homo erectus georgicus.

Предложени су и каснији таласи ширења пре око 1,4 милиона година (рана ашелска култура), повезани са врстом Homo antecessor, и пре 0,8 милиона година (ашелске групе које су производиле сатаре), повезани са врстом Homo heidelbergensis.

Све до почетка 1980-их, сматрало се да су рани људи били ограничени на афрички континент током раног плеистоцена, односно до пре око 0,8 милиона година; миграције хоминина ван источне Африке биле су очигледно ретке у раном плеистоцену, остављајући фрагментаран запис о догађајима.

Рана ширења

На ширење хоминина који су претходили роду Homo из Африке указује присуство родова Graecopithecus и Ouranopithecus, пронађених у Грчкој и Анадолији, који датирају од пре око 8 милиона година, али они вероватно припадају потпородици Homininae, а не племену Hominini. Могуће је да су са њима повезани и Отисци стопала у Трахилосу пронађени на Криту, датирани на пре скоро 6 милиона година; старост отисака је касније поново процењена на 6,05 милиона година, што је за 0,35 милиона година старије од претходних процена. Још једну поновну процену урадили су Вилем Јан Захаријасе (Willem Jan Zachariasse) и Лукас Лоуренс (Lucas Lourens), који сматрају да наводни отисци потичу од пре 3 милиона година и сумњају да ли су то уопште били отисци или да ли су их направили хоминини због плитког морског окружења и одвајања Крита од континенталне Грчке и Турске у касном плиоцену Јужно-егејским басеном.

Australopithecina су се појавили пре око 5,6 милиона година у источној Африци (Афарска депресија). Грацилни аустралопитекуси (Australopithecus afarensis) појавили су се у истом региону пре око 4 милиона година. Најраније познато ретуширано оруђе пронађено је у Ломеквију, Кенија, и датира од пре 3,3 милиона година, у касном плиоцену. Они би могли бити производ врсте Australopithecus garhi или Paranthropus aethiopicus, два позната хоминина који су живели у време када је оруђе настало. Претпоставља се да се род Homo појавио до пре око 2,8 милиона година, при чему је Homo habilis пронађен код језера Туркана у Кенији. Разграничење „људског” рода, Homo, од аустралопитекуса је донекле спорно, због чега се често користи надређени термин „хоминин” да би се укључила оба. „Хоминин” технички укључује и шимпанзе, као и прељудске врсте старе до 10 милиона година (одвајање Homininae на Hominini и Gorillini).

Најраније познато присуство хоминина ван Африке датира од пре скоро 2 милиона година. Студија из 2018. године тврди да постоје докази о људском присуству на локалитету Шангчен, у централној Кини, још пре 2,12 милиона година, на основу магнетостратиграфског датирања најнижег слоја који садржи камено оруђе.

Претпоставља се да је Homo floresiensis потекао од тако раног ширења. Није јасно да ли би ове најраније хоминине који су напустили Африку требало сматрати врстом Homo habilis, или неком формом раног рода Homo, или касног аустралопитекуса блиско сродног врсти Homo habilis, или пак веома раном формом врсте Homo erectus. У сваком случају, откривено је да морфологија врсте H. floresiensis показује највећу сличност са врстама Australopithecus sediba, Homo habilis и дманисијским човеком, што отвара могућност да су преци врсте H. floresiensis напустили Африку пре појаве врсте H. erectus. Филогенетска анализа објављена 2017. године сугерише да је H. floresiensis потекао од врсте (вероватно аустралопитекуса) која је предак врсте Homo habilis, чинећи је „сестринском врстом” или са H. habilis, или са кладусом habilis-erectus-ergaster-sapiens, а њена линија је старија од самог H. erectus. На основу ове класификације, претпоставља се да H. floresiensis представља до сада непознату и веома рану миграцију из Африке, која датира од пре 2,1 милиона година. Сличан закључак намеће и датум од 2,1 милиона година за најстарије артефакте из Шангчена.

Homo erectus

мини|upright=1.5|Мапа дистрибуције налаза сатара из средњег плеистоцена (ашелска култура) Homo erectus се појављује непосредно након пре 2 милиона година. Рани H. erectus живео би заједно са врстом H. habilis у источној Африци скоро пола милиона година. Најстарији фосили врсте Homo erectus појављују се готово истовремено, недуго након пре два милиона година, како у Африци тако и на Кавказу. Најранији добро датирани евроазијски локалитет са остацима врсте H. erectus (ако су фосили заиста H. erectus — види Дманиси хоминине) је Дманиси у Грузији, поуздано датиран на пре 1,8 милиона година.1.85-1.78 Ma 95% CI. Лобања пронађена у Дманисију доказ је бриге о старима. Лобања показује да је овај Homo erectus био у поодмаклим годинама и да је изгубио све зубе осим једног годинама пре смрти, те је можда мало вероватно да би овај хоминид преживео сам. Није сасвим сигурно, међутим, да је ово довољан доказ за бригу – једна делимично парализована шимпанза у резервату Гомбе преживела је годинама без помоћи. Најранији познати доказ за афричког H. erectus, названог Homo ergaster, јесте једна потиљачна кост (KNM-ER 2598), описана као „слична H. erectus-у”, и датирана на око 1,9 милиона година (савременик врсте Homo rudolfensis). Након тога следи празнина у фосилним налазима, а следећи доступан фосил је KNM-ER 3733, лобања датирана на пре 1,6 милиона година. Локалитети из раног плеистоцена у северној Африци, географској међи између источне Африке и Грузије, налазе се у лошем стратиграфском контексту. Најранији од датираних је Ајн Ханеш у северном Алжиру (око 1,8 – 1,2 милиона година), слој који припада олдованском нивоу. Ови локалитети сведоче да је рани Homo erectus прешао преко северноафричких пространстава, која су углавном топла и сува. Мало је времена прошло између очигледног доласка врсте Homo erectus на Јужни Кавказ пре око 1,8 милиона година, и његовог вероватног доласка у источну и југоисточну Азију. Постоје докази о присуству H. erectus у округу Јуенмоу, Кина, који датирају на 1,7 милиона година и у Сангирану, на Јави, Индонезија, од пре 1,66 милиона година.

Феринг и сарадници (2011) сугеришу да је заправо Homo habilis тај који је стигао до западне Азије, и да се рани H. erectus развио тамо. H. erectus би се потом раширио из западне Азије, у источну Азију (Пекиншки човек), југоисточну Азију (Јавански човек), назад у Африку (Homo ergaster), и у Европу (Таутавелски човек).

Чини се да је врсти H. erectus требало више времена да се пресели у Европу, јер је најранији локалитет Баранко Леон у југоисточној Шпанији датиран на пре 1,4 милиона година, повезан са врстом Homo antecessor, уз контроверзни локалитет Пиро Норд у јужној Италији, наводно стар између 1,7 и 1,3 милиона година. Палеобиогеографија раних људских ширења у западној Евроазији карактерише врсту H. ex gr. erectus као стенобионта осетљивог на температуру, који није успео да се прошири северно од Алпског појаса. Географски ограничено најраније људско присуство на Иберијском полуострву требало би посматрати као доказ одрживог присуства људске популације у овом изолованом подручју. Панонска низија, смештена југозападно од Карпата, очигледно је била карактеристична по релативно топлој клими сличној оној у медитеранском подручју, док је клима западноевропске палеобиогеографске области била ублажена утицајем Голфске струје и могла је да подржи епизодна ширења хоминина према Иберијском полуострву. Очигледно, размену фауне између југоисточне Европе и Блиског истока, као и јужне Азије, контролисала је сложена интеракција географских препрека као што су Босфор и Манички мореуз, климатска баријера са севера Великог Кавказа, и глацијални Миланковићеви циклуси од 41.000 година који су више пута затварали Босфор и тиме покретали двосмерну размену фауне између југоисточне Европе и Блиског истока, и, по свему судећи, даље ширење архаичних хоминина на запад Евроазије.

До пре милион година, Homo erectus се проширио широм Евроазије (углавном ограничен на географске ширине јужно од 50. северне паралеленајсевернији познати локалитет из средњег плеистоцена је Витлингем у Норфолку, на 52.6° С. Mourre, V., Implications culturelles de la technologie des hachereaux, doctoral thesis, Université de Paris X – Nanterre (2003) Fig. 48 (p. 115).). Тешко је, међутим, рећи да ли је насељавање било континуирано у западној Европи, или су узастопни таласи поново насељавали територију у међуглацијалним периодима. Раноашелско оруђе са Убеидије од пре 1,4 милиона година представља одређени доказ за континуирано насељавање на Западу, будући да би узастопни таласи из Африке након тога вероватно донели ашелску технологију у западну Европу.

Присуство људских остатака из доњег палеолита на индонежанским острвима представља добар доказ о поморским способностима врсте Homo erectus крајем раног плеистоцена. Беднарик (Bednarik) сугерише да се навигација појавила до пре милион година, вероватно у циљу експлоатације морских риболовних подручја. Он је реконструисао примитивни сплав којим се може управљати да би демонстрирао изводљивост пловидбе преко Ломбочког мореуза на таквој направи, што он верује да је учињено пре 850 хиљада година. Овај мореуз је задржао ширину од најмање 20 км током целог плеистоцена. Овакво достигнуће врсте Homo erectus у раном плеистоцену даје одређену тежину предложеним воденим путевима из Африке, будући да је путеве преко Гибралтарског мореуза, Сицилијанског мореуза и мореуза Баб ел Мандеб теже разматрати ако се пловила сматрају изван капацитета врсте Homo erectus.

Homo heidelbergensis Архаични људи у Европи почевши од пре око 0,8 милиона година (ашелске групе које су производиле сатаре) класификовани су као засебна врста изведена од erectus-а, позната као Homo heidelbergensis. H. heidelbergensis је од пре око 0,4 милиона година развио сопствену карактеристичну индустрију, познату као клактонијен. H. heidelbergensis је блиско сродна врсти Homo rhodesiensis (такође идентификована као Homo heidelbergensis sensu lato или афрички H. heidelbergensis), за коју је познато да је била присутна у јужној Африци до пре 0,3 милиона година.