Руслан Абдулгани (Ruslan Abdulgani, његово име се такође пише Roeslan; 24. новембар 1914. – 29. јун 2005.) био је индонежански владин званичник и дипломата познат по својој лидерској улози током Индонежанске националне револуције крајем 1940-их, а био је и један од кључних министара и амбасадор Уједињених нација у Сукарновој влади током 1950-их и 1960-их.

Детињство, младост Рослан је рођен и одрастао у Сурабаји, Источна Јава . Потицао је из породице више средње класе; његов отац је био власник локалне продавнице и поседовао је мали број таксија. Његова мајка, друга жена његовог оца, била је вероучитељица, држала је часове читања и исламске веронауке из Курана . Према мемоарима из детињства, које је Рослан написао 1970-их, његова мајка је такође била јаванска националисткиња, и од ње је први пут сазнао за холандску колонијалну владавину и могућност борбе за независност.

Током индонежанске борбе за независност од Холанђана крајем 1940-их, Рослан је био кључни поручник под Сукарном, заслуживши поверење будућег председника и осигуравши сигурно место у новој влади. Педесетих година 20. века најистакнутије службовање било ми је улога министра спољних послова, представљајући Индонезију у иностранству током бурне деценије када је, под Сукарновим вођством, Индонезија покушала да се трансформише у постколонијалну, антиимперијалистичку успешну земљу.

Политичка гледишта Росланов најистакнутији тренутак као јавног службеника догодио се 1955. године, када је био генерални секретар Бандуншке конференције, важног састанка афричких и азијских земаља које су радиле на формирању онога што је касније постало Покрет несврстаних, алтернатива сврставању једној од суперсила Хладног рата . Рослан је био министар спољних послова Индонезије од марта 1956. до априла 1957. Од јула 1959. до марта 1962. био је на челу Врховног саветодавног већа; у октобру 1962. постао је министар информисања .

Док је био министар спољних послова, Рослана је у августу 1956. године накратко ухапсила индонежанска војска у Западној Јави и оптужила за корупцију . Као део борбе за моћ између Сукарнове владе и незадовољних војних официра, брзо је помилован гласањем Сукарновог кабинета, а војска је била приморана да га ослободи.

Док је био министар 1964. године, био је први ректор Института за наставничке и образовне науке, сада Индонежанског универзитета за образовање . Функцију ректора обављао је до 1966. године.

Након што је Сухарто заменио Сукарна на месту председника 1967. године, Рослан је кратко служио као амбасадор Индонезије при Уједињеним нацијама . Напустио је формалну владину службу 1971. године, али је наставио да игра улогу старијег државника у индонежанској политици. Након што се председник Сухарто повукао 1998. године, појавио се као саветник председничке кандидаткиње Мегавати Сукарнопутри, Сукарнове ћерке, и као критичар Сухартових наследника Голкара, Јусуфа Хабибија и Абдурахмана Вахида .

Године 1998, холандски историчари Боб де Граф и Сис Вибес објавили су књигу „ Вила Мархезе: Историја холандске спољне обавештајне службе“ (Villa Maarheeze: De Geschiedenis van de Inlichtingendienst Buitenland) у којој су тврдили да је Рослан тајно радио за холандску владу током сукоба око Папуе (Иријан Џаја) 1960-их, преносећи поверљиве информације о индонежанским активностима. Рослан је одлучно негирао оптужбе, рекавши да је ретко комуницирао са холандском владом, чак и у својим званичним владиним комуникацијама.

Породица Росланова супруга Сихвати Навангвулан, такође истакнута активисткиња током индонежанског покрета за независност, преминула је 2001. године у 85. години. Рослан и Сихвати су заједно имали петоро деце. Рослан је преминуо у јуну 2005. године након што је претрпео мождани удар и упалу плућа . Био је један од последњих преживелих индонежанског рата за независност.

Председник Сусило Бамбанг Јудхојоно назвао га је „вођом који никада није говорио лоше ствари о другима“. Сухарто га је назвао „великим човеком и вођом који је толико дао за земљу коју воли“.

Његова друга ћерка, Ретновати Абдулгани-Кнап, написала је биографију о свом оцу, „Сан који бледи: Прича о Рослану Абдулганију и Индонезији“, која је објављена 2003. године. У њој је описала Рослана као доживотног борца против колонијализма и империјализма.

Почасти

: Grand Decoratiom of Honour in Gold with Sash (Grosses Goldenes Ehrenzeichen am Bande) of the Decoration of Honour for Services to the Republic of Austria (1956).

Референце

Категорија:Умрли 2005. Категорија:Рођени 1914. Категорија:Индонежански политичари