Опсада Котора је вођена између поморског одреда британске Краљевске ратне морнарице под командом капетана Вилијама Хоста и црногорских снага Петра I Петровића Његоша са једне стране, и француског гарнизона у планинској тврђави Котор (данас Котор, Црна Гора) под командом Жан-Жозефа Готјеа са друге стране. Опсада је трајала од 14. октобра 1813. до 3. јануара 1814. године током Јадранске кампање у Наполеоновим ратовима, када су се Французи предали. Битка се водила у Јадранском мору за преузимање контроле над важном которском тврђавом.
Позадина
Као део Млетачке Албаније, Котор је припадао Млетачкој републици од 1420. до 1797. године, када је прешао под контролу Хабзбуршке монархије Миром у Кампоформију. Године 1805. додељен је клијентској држави Француског царства, Наполеоновом Краљевству Италији након склапања Пожунског мира, али су га окупирале руске трупе под командом Дмитрија Сењавина све док се нису повукле након Тилзитског мира 1807. године. Три године касније, град је укључен у Илирске провинције Француског царства. Аустрија је објавила рат Француској у августу 1813. године, а до јесени је Краљевска ратна морнарица имала неоспорну доминацију над Јадранским морем. Делујући заједно са аустријским армијама које су вршиле инвазију на Илирске провинције и северну Италију, бродови контраадмирала Томаса Фримантла могли су брзо да превозе британске и аустријске трупе са једног места на друго, присиљавајући стратешке луке на предају; Задар је, на пример, ослобођен у децембру.James, Vol. 6,
У међувремену, капетан Краљевске морнарице Вилијам Хост са својим бродом ХМС Баканте (38 топова) и бригом ХМС Сарасен (18 топова), под командом капетана Џона Харпера, добио је наређења за брзо протеривање Француза из региона.Bjelovucic pp 143–44 Учествовали су у нападу у којем су заузета острва Хвар и Брач и потом наставили дуж обале. Котор је био следећа мета Британаца; одред црногорских трупа под командом Петра I Петровића Његоша, популарног духовног и војног вође Српске православне црквеViala de Somijer, Istorijski i politički put u Crnu Goru, II, Pariz, 1820, из династије Петровић Његош, већ је био опколио ово место. Брод Сарасен је први стигао непосредно испред Бококоторског залива, али је било немогуће пловити директно до главне тврђаве, па је Харпер позвао локалне становнике да га вуку дуж стеновите обале у дужини од 3 миље. Хост је након тога убрзо стигао бродом Баканте заједно са три сицилијанске топовњаче које су превозиле педесет војника и преузео команду. Британци и Сицилијанци су се пробили кроз пролаз између Херцег Новог и тврђаве Росе и обезбедили сидриште око три миље унутар спољашњег залива.
Блокада и опсада Увече 14. октобра Харпер је са две топовњаче, чамцем и барком са Бакантеа и чамцима са Сарасена ушао у унутрашњи залив, где је на њега отворена ватра са острва Свети Ђорђе. Након тога, крећући се четири миље ка Котору, пронашао је четири топовњаче у стању побуне и преузео их под своју команду. Потом се искрцао на разним местима где су се локални становници наоружавали против Француза и прикупио добровољачке посаде за своје нове бродове. мини|лево|Северне зидине которске тврђаве
У Перасту је Хост открио да су мештани заузели француску тврђаву са 3 топа, коју су му ставили на располагање, подигавши енглеску и аустријску заставу. У 6 часова ујутру искористио је те топове, као и топове са својих и новонабављених топовњача, да би бомбардовао острво Свети Ђорђе. Затим су, у року од петнаест минута, Краљевски маринци и Сицилијанци под командом капетана Харпера у неколико мањих пловила напали одред француских топовњача поред острва и заузели све четири. Следећег дана чамци ескадриле су напали само острво и освојили га, поставивши гарнизон ради блокаде Котора.James, Vol 6, Свака од заплењених топовњача имала је на прамцу дугачки топ од 24 фунте, док су две носиле по једну каронаду од 12 фунти. мини|Портрет капетана Вилијама Хоста
До овог тренутка преостала је још само главна которска тврђава, а Хост, Харпер и њихови разноврсни савезници – Британци, Хрвати, Црногорци и Сицилијанци – опколили су подручје. Уз помоћ Црногораца и проаустријског становништва са ослобођених обала Боке которске, Хост се нашао у незгодном положају између Црногораца и њихових присталица са једне стране, и проаустријски настројеног становништва које није желело да се покори црногорској доминацији са друге стране. Хост је настојао да остане неутралан, јер му је главни циљ био пораз Француза у том региону. Ипак, био је свестан да ће политика на крају одиграти кључну улогу када подручје пређе под савезничку контролу, те је покушао да удовољи британском комесару за тај регион, лорду Абердину, осигуравајући да Аустријанци на крају добију територију. У међувремену, Хост је добио наређење да изврши напад на другом месту, оставивши Харпера и брод Сарасен као главне снаге на том подручју. Наредног месеца Хост је уз помоћ 35. пешадијског пука помогао у заузимању Сплита, а током наредног месеца Котор је држан под строгом блокадом у нади да ће стићи аустријске трупе. Лоше време је додатно отежавало ситуацију, а након што је заузео Цавтат северније од Котора, Хост се убрзо вратио у залив, али аустријских трупа и даље није било.
До почетка децембра, локални француски командант, генерал Готје, повукао се у тврђаву Светог Ивана са 600 војника. Ова тврђава се налазила на падини брда штитећи западну страну утврђеног града Котора. Хост и Харпер су се сложили да би у завршним фазама опсаде требало искористити локално наоружано становништво. Извршене су припреме за постављање артиљеријских батерија око Котора, укључујући и стратешко коришћење врха брда Светог Ивана као главне позиције, директно изнад саме тврђаве. Хост и Харпер су предводили своје људе у напорном задатку распоређивања батерија по стрмим и неприступачним падинама которских брда уз помоћ система котурача. На „невојнички начин”, након 3 недеље огромних напора морнара са бродова Баканте и Сарасен по непрекидној киши, топ од 18 фунти је 23. децембра извучен на врх, на висину од скоро 3.000 стопа (око 900 метара).: "in what was denounced as a 'very unmilitary manner,' established a battery of heavy guns and mortars on the top of a rugged hill which dominated the enemy's position." У међувремену, Баканте и остатак његове посаде монтирали су додатно артиљеријско оружје; постављене су две батерије од 18 и 32 фунте. Хост је, иако болестан, лично помагао војницима да извуку опрему на планинске падине, постављајући је нешто северније и јужније од тврђаве и главне батерије.
На Божић, када су сви топови били на позицијама и уз побољшање временских услова, Хост је наредио почетак бомбардовања. Ватра је отворена са четири различите тачке, а топ од 18 фунти изнад тврђаве Светог Ивана показао се посебно ефикасним. Бродови Сарасен и Баканте држали су се ван домета топова са тврђаве све до почетка бомбардовања, а затим су отворили ватру из свег расположивог наоружања. Хост је 2. јануара наредио Харперу да изведе изненадни ноћни напад. Међутим, то се испоставило непотребним, јер је 3. јануара 1814. године, управо када се Харпер спремао за напад, Готје понудио предају. Након десет дана гранатирања и без наде за помоћ, Французи су се предали Хосту под часним условима, а Британци и Црногорци су преузели контролу над тврђавом и градом. После десетодневне опсаде, француски гарнизон није имао излаза и званично се предао 5. јануара 1814. године."Nafziger, Gioannini" pp. 148–9 мини|десно|155px|Медаља искована у част бомбардовања Котора од стране брода ХМС Баканте 1814. године
Последице Губици Британаца били су минимални и износили су свега једног погинулог морнара и лакше рањеног поручника маринаца. Током двадесетодневне опсаде, Хост се уздао у подршку аустријске пешадије, која се ипак није појавила. Хост је потписао услове капитулације, а преостале француске и италијанске трупе су се повукле у предаји, након чега су британске трупе умарширале у град заједно са Црногорцима. Хост је предао град црногорској комисији под вођством Петра I, што је разбеснело лорда Абердина, али се Хост правдао да у тој ситуацији није имао другог избора.
Након кратког одмора и опоравка, Хост је са бродовима Баканте и Сарасен напустио Котор и отпловио ка тврђави Рагуза коју су опсели на веома сличан начин као и Котор, а која се предала 28. јануара. До краја марта сви градови у регији су се предали Британцима или савезничким побуњеницима који су се дигли на устанак, чиме је целокупан Јадран прешао под потпуну контролу савезника, са изузетком Крфа. Котор је касније враћен Аустријском царству одлукама донесеним на Бечком конгресу.Die postalischen Abstempelungen auf den österreichischen Postwertzeichen-Ausgaben 1867, 1883 und 1890, Wilhelm KLEIN, 1967
Види још Которска тврђава
Референце
Литература
Спољашње везе Џејмс, Вилијам. Naval history of Great Britain – Vol. VI Филипс, Мајкл. HMS Saracan – Age of Nelson – Ships of the Old Navy
Категорија:Црна Гора у 19. веку Категорија:Битке Рата шесте коалиције