Главни чланак: Централна обавештајна агенција
мини|Грб Централне обавештајне агенције Централна обавештајна агенција (ЦИА) је цивилна страна обавештајна служба федералне владе Сједињених Америчких Држава. Одговорна је за прикупљање, анализу и дистрибуцију обавештајних података ради подршке националној безбедности, првенствено путем прекоморских операција и извора. Агенција је основана Законом о националној безбедности из 1947., који је донет као одговор на неуспехе у координацији обавештајних служби уочене током Другог светског рата, укључујући и напад на Перл Харбор.
ЦИА је наследила ратне обавештајне организације попут Канцеларије стратешких служби (ОСС) и каснија прелазна тела која су преузела обавештајне дужности пре формалног оснивања агенције. Од свог оснивања, ЦИА је играла централну улогу у обавештајним операцијама САД, укључујући стратешке анализе, шпијунажу и тајне операције. Њен развој су обликовали променљиви геополитички приоритети, законска овлашћења и надзорни механизми.
Животи 139 официра ЦИА који су погинули на дужности обележени су са 139 звезда угравираних на Меморијалном зиду ЦИА у згради првобитног седишта.
мини|Животи 139 погинулих официра ЦИА представљени су са 139 звезда на Меморијалном зиду ЦИА у згради првобитног седишта у Ленглију, Вирџинија.
Почеци (1941–1945) Централна обавештајна агенција (ЦИА) званично је основана 18. септембра 1947, када је председник Хари С. Труман потписао Закон о националној безбедности из 1947. Главни подстицај за њено оснивање био је напад на Перл Харбор. У завршним фазама Другог светског рата, амерички званичници су увидели потребу за централизованим телом које би координисало обавештајне активности. Више агенција – укључујући Федерални истражни биро (ФБИ), Стејт департмент, Министарство рата и Пошту Сједињених Држава – бориле су се за ту одговорност.
Генерал Вилијам Џозеф Донован, шеф Канцеларије стратешких служби (ОСС), писао је 18. новембра 1944. председнику Френклину Д. Рузвелту предлажући оснивање мировне стране обавештајне службе. Донован је тврдио да би таква организација требало да прикупља обавештајне податке и јавним и тајним путем, даје стратешке обавештајне смернице, одређује националне обавештајне циљеве и координира информације које прикупљају све владине агенције. Донованово писмо било је подстакнуто упитом начелника штаба генерала Двајта Ајзенхауера у вези са природом улоге ОСС-а у војном естаблишменту. Након тога, Рузвелт је наредио свом главном војном помоћнику да спроведе тајну истрагу и извештај о операцијама ОСС-а у Другом светском рату. Отприлике у то време, у медијима су почеле да круже приче о ОСС-у, укључујући тврдње да је ОСС био „амерички Гестапо“. Извештај и истрага били су изузетно критични према агенцији и закључили су да би „коришћење [ОСС-а] као тајне обавештајне агенције у послератном свету [било] незамисливо“. Пре него што је извештај био завршен, председник је већ наредио Здруженим начелницима да одложе своје планове за Централну обавештајну службу чак и пре априлског објављивања извештаја.
ОСС, који је некада бројао скоро 13.000 запослених, требало је да буде расформиран 20. септембра 1945. Међутим, одлагање је одобрено шест дана касније од стране помоћника министра рата, што је уместо тога смањило ОСС на отприлике 15% његове максималне снаге. То је приморало организацију да затвори многе своје иностране канцеларије; истовремено, назив службе је промењен из ОСС у Јединица стратешких служби.
Непосредни претходници, 1946–1947 Током Другог светског рата, председник Рузвелт био је забринут због америчких тајних обавештајних способности, посебно у светлу успеха Черчилових командоса. На предлог високог британског обавештајног официра, Рузвелт је затражио од пуковника Вилијама „Дивљег Била“ Донована да осмисли комбиновану обавештајну службу по узору на британску Тајну обавештајну службу (МИ6) и Управу за специјалне операције. То је резултирало стварањем Канцеларије стратешких служби (ОСС). Председник Хари С. Труман је 20. септембра 1945. потписао Извршну наредбу 9621, којом је захтевано распуштање ОСС-а до 1. октобра 1945. године. Убрзо након тога, функције ОСС-а подељене су између Стејт департмента и Министарства рата. Нова јединица Надзор Преузете функције ОСС-а Јединица стратешких служби (ССУ) Министарство рата Тајна обавештајна служба (СИ) (тј. тајно прикупљање обавештајних података) и контраобавештајна служба (X-2) Привремена истраживачко-обавештајна служба (ИРИС) Стејт департмент Огранак за истраживање и анализу (тј. обавештајна анализа) Одељење за психолошки рат (ПВД) (не искључиво за бивши ОСС) Министарство рата, Генералштаб војске Штабни официри из Оперативних група, Операција Џедбург, Моралне операције (црна пропаганда) Ова троделна подела трајала је само неколико месеци. Прво јавно помињање термина „Централна обавештајна агенција“ појавило се 1945. године, у предлогу за реструктурирање команде америчке војске и морнарице који су Џејмс Форестал и Артур Радфорд представили Одбору за војна питања Сената САД.Army & Navy – Merger: Navy Compromise, Time, 10. 12. 1945. Упркос противљењу војног естаблишмента, Стејт департмента и Федералног истражног бироа (ФБИ), председник Труман је основао Националну обавештајну управу (НИА)"The Role of Intelligence" (1965). Congress and the Nation 1945–1964: a review of government and politics in the postwar years. Washington, DC: Congressional Quarterly Service. 22. јануара 1946. председничком директивом. Ово је био директни претходник ЦИА. НИА и њено оперативно проширење, Централна обавештајна група (ЦИГ), расформирани су после двадесет месеци. Средства ССУ-а, која су сада чинила поједностављено „језгро“ тајне обавештајне службе, пренета су у ЦИГ средином 1946. и реконституисана као Канцеларија за специјалне операције (ОСО).
Законодавни темељ Лоренс Хјустон, први главни правни заступник Централне обавештајне агенције, Џон С. Ворнер и Волтер Пфорцхајмер били су забринути што агенција нема јасан правни основ који је одобрио Конгрес. Уз подршку директора ЦИА Хојта Ванденберга, Хјустон је помогао у изради Закона о националној безбедности из 1947. Закон, који је ступио на снагу 18. септембра 1947, формално је створио и Савет за националну безбедност и Централну обавештајну агенцију.
Године 1949, Хјустон и његова два помоћника главног правног заступника помогли су у изради Закона о Централној обавештајној агенцији (Јавни закон 81-110). Овај закон је овластио ЦИА да користи поверљиве буџетске и административне процедуре и изузео агенцију од стандардних ограничења која регулишу коришћење федералних средстава. Такође је изузео ЦИА од захтева за јавно објављивање информација у вези са њеном унутрашњом организацијом, особљем и платама.
Закон је даље успоставио програм опште познат као ПЛ-110, који је омогућио ЦИА да управља пребезима и другим особама које се сматрају кључним за америчке обавештајне операције, а који се нису квалификовали према стандардним имиграционим законима. Програм је овим особама обезбедио правни статус, лажни идентитет и финансијску подршку.
Нови директор У јулу 1946, Хојт Ванденберг је реорганизовао Централно извештајно особље у Канцеларију за извештаје и процене (ОРЕ). Канцеларија је производила готове обавештајне извештаје на основу телеграма Стејт департмента, војних депеша и интерних извештаја ЦИГ-а које су прегледали специјалистички аналитичари.
Главне публикације ОРЕ-а биле су Дневни преглед и Недељни преглед. Такође је производила Обавештајне нагласке за интерну употребу и Обавештајне меморандуме за директора Централне обавештајне службе (ДЦИ), који је контролисао њихову дистрибуцију. Ове публикације су чиниле већину посла ОРЕ-а.
Ванденберг је напустио ЦИА 30. априла 1948. како би постао командант новооснованог Ваздухопловства. Наследио га је Роско Хиленкотер, који је реорганизовао ОРЕ у три одељења: Глобални преглед, Текућа обавештајна служба и Процене. Текућа обавештајна служба је остала примарни фокус канцеларије.
ОРЕ је проширио свој излаз увођењем Ситуационих извештаја, који су коришћени као референтни водичи за земље, и месечног Прегледа светске ситуације. Наставио је да прима захтеве од Савета за националну безбедност, Здружених начелника штабова, Стејт департмента и војних служби.
Стално ограничење био је нагласак ОРЕ-а на краткорочном извештавању. Од његових једанаест редовних публикација, само једна се бавила дугорочним стратешким обавештајним подацима, а велики део извештавања ослањао се на отворене изворе. Пре севернокорејске инвазије у јуну 1950, ЦИА је имала само мали број официра у Кореји, од којих ниједан није директно извештавао аналитичке огранке.
Након избијања Корејског рата, ове слабости су привукле повећану пажњу. Председник Труман је 21. августа 1950. именовао Волтера Бедела Смита за директора ЦИА како би ојачао обавештајне способности Агенције.
Обавештајни рад наспрам акције У почетку, ЦИА је била подређена другим ентитетима у Влади САД. Међутим, Труман, који се нашао преплављен великим бројем извештаја Стејт департмента, Министарства одбране и ФБИ-ја (ФБИ је имао надлежност у Латинској Америци) брзо је увидео потребу за централизованим излазом за организовање информација које би стизале до његовог стола. Министарство одбране ослањало се на ЦИА да прикупља обавештајне податке о војним противницима, врши саботаже и подржава побуњенике. Стејт департмент је желео да ЦИА подржи глобалне политичке промене корисне за САД. Организационо, ово је дало ЦИА две области одговорности: тајне акције и тајно обавештајно деловање.
Канцеларија за специјалне операције (Тајно обавештајно деловање) Сидни Соуерс, бивши заменик начелника поморске обавештајне службе, кратко је служио као први директор Централне обавештајне групе (ЦИГ). Током његовог мандата, ЦИГ је добијао малу сарадњу од других агенција америчке владе, укључујући Министарство одбране, Стејт департмент и Федерални истражни биро. Соуерс је поднео оставку оставивши поруку у којој је нагласио хитну потребу за развојем висококвалитетних обавештајних података о Совјетском Савезу.
Наследио га је генерал Хојт Ванденберг, бивши командант америчких ваздушних операција у Европи, а касније обавештајни саветник председника Двајта Д. Ајзенхауера. Док је чекао именовање за првог начелника штаба Ваздухопловства, Ванденберг је постао други директор ЦИГ-а. Основао је Канцеларију за специјалне операције (ОСО) и Канцеларију за извештаје и процене (ОРЕ).
ОСО је била задужена за прекоморску шпијунажу и субверзију, и деловала је са пријављеним буџетом од 15 милиона долара. Ванденберг је усмеравао прикупљање обавештајних података о совјетским војним снагама у Источној и Централној Европи, ослањајући се на отприлике 228 припадника особља стационираних у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Пољској, Чехословачкој и Мађарској. Касније интерне ревизије откриле су да је велики део раних извештаја из овог периода био нетачан.
Канцеларија за координацију политике (Тајне акције) Њујорк тајмс је известио о првој операцији ЦИА. Чланак је забележио хапшење агента ЦИА повезаног са румунском Националном сељачком странком, заједно са хапшењем вођа те странке под оптужбом за издају.