Кантус фирмус (лат. cantus firmus) је унапред одређена мелодија која служи као основа за изградњу полифоне музичке композиције. Термин потиче из латинског језика и значи „стабилна мелодија“ или „чврсто певање“. Ова техника је била посебно важна у европској средњовековној и ренесансној музици, где је основна мелодијска линија чинила темељ око којег су се развијали остали гласови.
Најчешће је преузиман из црквених појања, посебно грегоријанског корала, али су композитори понекад користили и световне мелодије. Његова главна улога била је да обезбеди стабилну музичку основу, док су остали гласови око њега градили контрапункт и развијали сложенију музичку структуру.
Историјски развој Током средњег века, кантус фирмус је играо важну улогу у настанку ране полифоније. У полифоним делима, основна мелодија се често налазила у средњем или нижем гласу, док су остали гласови били слободније формирани. Грегоријански напеви су најчешће коришћена као основа, што је повезивало полифону музику са литургијском традицијом.
Мелодије кантус фирмуса биле су повезане са модусима. Они су одређивали тонски распоред и коначни тон мелодије, те су стога играли важну улогу у њеном формирању и у односу између гласова.
Ренесанса У ренесансној музици, техника писања кантус фирмуса постала је један од најчешћих композиционих поступака. Посебно је била присутна у мисама и мотетима. Композитори су узимали познате мелодије и користили их као основу око које развијају полифону структуру.
У овом периоду су развијена и прецизнија правила контрапункта. У односима између два гласа, дисонанце су се користиле пажљивије, са различитим правилима, углавном у пролазним мелодијским покретима, док су се консонанце (без квартe) користиле слободно.
Писање Кантус фирмус може почети првим или петим ступњем изабраног модуса, а завршава искључиво првим ступњем, односно финалисом. Најчешће се користи велики алабреве такт (итал. alla breve), али касније и трочетвртински такт. У току писања поред великих и малих секунди дозвољени су одређени скокови:
Навише: мала и велика терца, чиста кварта, чиста квинта и чиста октава, мала секста; Наниже: мала и велика терце, чиста кварта, чиста квинта и чиста октава;
Мелодије започињу и завршавају дужим нотним вредностима (brevis), а остатак у целим нотама (semi brevis).
Забрањен је мелодијски тритонус. Забрањен је било који облик имитације.
Композитори Најпознатији представници музике тог времена су:
Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина Орландо ди Ласо Жоскен де Пре Томас Луис де Викторија Вилијам Берд Јохан Себастијан Бах Јохан Јозеф Фукс
Референце
Категорија:Историја музике