Дискретни шарм буржоазије () је надреалистичка сатирична црна комедија из 1972. године у режији Луиса Буњуела, који је сценарио написао у сарадњи са Жан-Клодом Каријером. Радња прати групу француских буржуја и амбасадора измишљене јужноамеричке земље Миранде у Француској, који покушавају — упркос непрекидним прекидима — да вечерају заједно. У филму глуме Фернандо Реј, Пол Франкер, Делфин Сериг, Бил Оже, Стефан Одран, Жан-Пјер Касел, Жилијен Берто и Милена Вукотић.
Филм се састоји од неколико тематски повезаних сцена: пет окупљања групе буржоаских пријатеља и четири сна различитих ликова. Почетак филма се фокусира на окупљања, док се каснији део фокусира на снове, али су оба испреплетена. Постоје и сцене у којима се појављују други ликови, укључујући две у којима маоистичка терористкиња из Миранде покушава да убије амбасадора. Свет филма није логичан, а ликови прихватају бизарне догађаје.
Дискретни шарм буржоазије је остварио успех код критике и на биоскопским благајнама. Освојио је Оскар за најбољи међународни филм и награде БАФТА за најбољу глумицу у главној улози (Одран) и најбољи оригинални сценарио (Буњуел и Каријер).
Радња
Француски буржоаски пар, Франсоа и Симон Тевно, прате Франсоиног колегу дон Рафаела Акосту (амбасадора јужноамеричке нације Миранде) и Симонину сестру Флоренс до куће Сенешалових, домаћина вечере. Алис Сенешал је изненађена што их види, објашњавајући да их је очекивала следеће вечери и да нема припремљену вечеру. Потенцијални гости затим позивају Алис да им се придружи на вечери у оближњој крчми. Тамо конобарица обавештава странку да је ресторан под новим руководством. Унутра нема гостију, и друштво журно одлази убрзо након што у суседној просторији открије бденије за менаџера, који је умро неколико сати раније.
Акоста, Франсоа и Алисин муж Анри се следећег дана састају у амбасади Миранде како би разговарали о приходима од велике трговине кокаином. Акоста види младу жену испред која продаје играчке-животиње на навијање; он пуца у једну од играчака из пушке и жена бежи. Он објашњава да је она део маоистичке терористичке групе из Миранде која га циља месецима.
Два дана касније, пријатељи стижу код Сенешалових на ручак, али Анри и Алис беже у башту да би водили љубав уместо да им се придруже. Акоста закључује да Сенешалови знају да полиција долази и да су побегли да избегну хапшење због умешаности у трговину дрогом, што наводи групу да оде у паници.
Када се Сенешалови врате из баште и затекну остатак групе како је отишао, упознају бискупа који је обукао одећу њиховог баштована. Избацују га, али када се врати носећи своју бискупску одежду, прихватају га са поштовањем. Бискуп тражи да ради за њих као њихов баштован. Говори им да су му родитељи, када је био дете, отровани арсеном и да кривац никада није ухваћен.
Жене посећују чајџиницу, где им један војник прича о свом детињству. Након смрти његове мајке, његов безосећајни отац га је послао у војну школу. Дух војникове мајке му је рекао да тај човек није његов прави отац, већ убица његовог оца; тукли су се у двобоју због ње. Она тражи од сина да отрује кривца, и он то чини.
Симон се састаје са Акостом, са којим је у афери, у његовом стану. Повлаче се у његову спаваћу собу да би имали однос, али их прекида посета Франсоа, након чега она налази згодан изговор и одлази са њим. Акосту затим посећује терористкиња, која је дошла да га убије. Он је сачекује у заседи и прекорева, и говори јој да оде након што одбије његове сексуалне нападе. Док она одлази, он даје знак агентима који чекају преко пута, који је заробе.
Група се окупља код Сенешалових на вечери, али их прекида долазак армијског пука, који им се придружује на вечери, да би убрзо били позвани на алармантно блиске маневре. Пуковник их заузврат позива у своју кућу; Анри сања да је пуковникова трпезарија сценографија у позоришној представи где је публика љута на глумце јер не знају свој текст. Франсоа сања да, на вечери, пуковник салеће Акосту у вези са политичком ситуацијом у Миранди, што кулминира тако што Акоста пуца у пуковника.
Бискуп је позван са баштованског посла да да опрост умирућем баштовану, који признаје да је отровао своје бивше послодавце због њиховог лошег поступања према њему. Схвативши да су ти послодавци били његови родитељи, бискуп завршава давање опроста баштовану пре него што га смртно упуца из сачмарице.
Сенешалови, Тевноови и Акоста су ухапшени због трговине дрогом. Шеф полиције сања да дух бившег инспектора, убијеног у знак одмазде за мучење студента протестанта, ослобађа трговце. Буди се из сна и сазнаје да је министар унутрашњих послова наредио да буду пуштени. Акоста сања да се враћају код Сенешалових на вечеру, али их убија ривалска банда трговаца дрогом из Марсеја. Након буђења, одлази у кухињу и неуредно једе остатке из фрижидера.
Понављајућа сцена шесторо људи који ходају тихо и сврсисходно изолованим сеоским путем је такође последња секвенца.
Улоге
Продукција
Претпродукција Након што је најавио да ће Тристана (1970) бити његов последњи филм јер је осећао да се понавља, Буњуел се састао са сценаристом Жан-Клодом Каријером и разговарао о теми понављања. Убрзо након тога, Буњуел се састао са филмским продуцентом Сержом Силберманом, који му је испричао анегдоту о томе како је заборавио на вечеру и био изненађен када је видео шест гладних пријатеља на својим вратима. Буњуел је одједном добио инспирацију, и Силберман је пристао да му да аванс од 2.000 долара за писање новог сценарија са Каријером. Написали су први нацрт за три недеље и завршили пети нацрт до лета 1971. под насловом Буржоаска очараност. Силберман је обезбедио довољно новца за филм у априлу 1972. године, након чега је Буњуел започео претпродукцију.
Буњуел је ангажовао многе глумце са којима је радио у прошлости, као што су Фернандо Реј и Мишел Пиколи, и прилагодио је њихове улоге њиховим личностима. Више муке је имао са одабиром женских улога, и дозволио је Делфин Сериг и Стефан Одран да одаберу које делове би желеле да играју пре него што је променио сценарио да им боље одговара. Када је Жан-Пјер Касел дошао на аудицију за своју улогу, био је изненађен када га је Буњуел ангажовао након што га је само једном погледао.
Снимање и монтажа Снимање је почело 15. маја 1972. и трајало је два месеца са буџетом од 800.000 долара (). У свом уобичајеном стилу снимања, Буњуел је снимао неколико кадрова и често монтирао филм у камери и током продукције; Буњуел и Силберман су водили дугогодишњу и духовиту расправу око тога да ли је Буњуелу требало један дан или дан и по да монтира своје филмове.
По савету Силбермана, Буњуел је први пут у каријери користио видео мониторе за репродукцију на сету. То је резултирало знатно другачијим стилом од било ког његовог претходног филма, укључујући обимну употребу зумова и вожње камером уместо његових уобичајених крупних планова и статичног кадрирања. То је такође резултирало тиме да се Буњуел осећао удобније на сету и свео своје и иначе минималне режијске инструкције на техничка и физичка упутства. То је фрустрирало Касела, који никада раније није радио са Буњуелом, све док Реј није објаснио да је то Буњуелов уобичајени стил и да су, пошто играју аристократе, њихови покрети и физички изглед важнији од њихове унутрашње мотивације.
Буњуел се једном нашалио да, кад год му је потребна додатна сцена, једноставно сними један од својих снова. Дискретни шарм буржоазије укључује три Буњуелова понављајућа сна: сан о томе да је на сцени и заборавља текст, сан о сусрету са мртвим рођаком на улици и праћењу у кућу пуну паучине, и сан о буђењу и угледању мртвих родитеља како зуре у њега.
Пријем Критички одговор Дискретни шарм буржоазије је постигао критички и комерцијални успех како у Европи, тако и у Сједињеним Државама. Роџер Иберт га је назвао комедијом, али је приметио да су Буњуелове комедије биле „више попут ударца у ребра, лукаве и болне”. Робер Бенајун га је описао као „можда [Буњуелов] најдиректнији и 'најјавнији' филм”. Винсент Канби је написао: „Поред тога што је необично смешан и савршено одигран, Дискретни шарм се креће задивљујућом брзином и самопоуздањем које само човек Буњуеловог искуства може постићи без прибегавања незграпним елипсама.” Буњуел је касније рекао да је био разочаран анализом већине критичара; такође му се није допао промотивни постер филма, који је приказивао пар усана са ногама и полуцилиндром.
Буњуел и Силберман су отпутовали у Сједињене Државе крајем 1972. да промовишу филм. Буњуел није присуствовао сопственој пројекцији за штампу у Лос Анђелесу и рекао је новинару Newsweek-a да су му омиљени ликови у филму бубашвабе које се појављују у једној од сцена из снова. Током посете Лос Анђелесу, Буњуела, Каријера и Силбермана позвао је на ручак Буњуелов стари пријатељ Џорџ Кјукор, где су остали гости били Алфред Хичкок, Били Вајлдер, Џорџ Стивенс, Рубен Мамулијан, Џон Форд, Вилијам Вајлер, Роберт Малиган и Роберт Вајз. Фриц Ланг, један од Буњуелових омиљених редитеља, није могао да присуствује, али га је Буњуел посетио следећег дана и добио фотографију са аутограмом.
На веб-сајту за агрегацију рецензија Rotten Tomatoes, филм има оцену одобравања од 98% на основу 60 рецензија, са просечном оценом 8,5/10. Консензус сајта гласи: „Опојна доза редитељевог препознатљивог надреалистичког стила, Дискретни шарм буржоазије представља Буњуела у његовом најприступачнијем издању.” Metacritic, који користи пондерисани просек, доделио је филму оцену 93 од 100, на основу 12 критичара, што указује на „универзално признање”.
Признања НаградаГодинаКатегоријаНоминованиРезултатОскар1973.Најбољи филм ван енглеског говорног подручјаФранцускаНајбољи оригинални сценариоЛуис Буњуел и Жан-Клод КаријерБАФТА1974.Најбољи филмДискретни шарм буржоазијеНајбоља режијаЛуис БуњуелНајбоља глумицаСтефан ОдранНајбољи сценариоЛуис Буњуел, Жан-Клод КаријерНајбољи звукЛуис Буњуел, Ги ВилетФранцуски синдикат филмских критичара1973.Награда МелијесДискретни шарм буржоазијеЗлатни глобус1973.Најбољи филм на страном језикуДискретни шарм буржоазијеНастро д'Арђенто1974.Најбољи страни редитељЛуис БуњуелНаграде Националног одбора за рецензију1972.Најбољи филмови на страном језикуДискретни шарм буржоазијеНаграде Националног друштва филмских критичара1972.Најбољи филмДискретни шарм буржоазијеНајбољи редитељЛуис БуњуелНајбољи сценариоЛуис Буњуел, Жан-Клод КаријерНаграде Круга филмских критичара Њујорка1973.Најбољи редитељЛуис БуњуелНајбољи сценариоЛуис Буњуел, Жан-Клод Каријер
Освојен Оскар Силберман је одлучио да не чека до маја 1973. да премијерно прикаже филм на Филмском фестивалу у Кану, већ га је објавио у јесен 1972. како би испунио услове за Оскара за најбољи филм на страном језику. Буњуел је био чувен по својој равнодушности према наградама и у шали је рекао новинару да је већ платио мито од 25.000 долара како би освојио Оскара. Силберман је прихватио награду у Буњуелово име на церемонији. На захтев академије, Буњуел је позирао са статуом Оскара за фотографију, али је носио перику и претерано велике наочаре за сунце.
Кућни медији У јануару 2021. Дискретни шарм буржоазије објавила је The Criterion Collection као део Буњуеловог бокс сета са својим наследницима Фантом слободе (1974) и Тај мутни предмет жеља (1977).
У јуну 2022. Дискретни шарм буржоазије добио је 4K дигиталну рестаурацију од StudioCanal-а поводом своје 50. годишњице. Рестаурација је издата на Blu-ray и DVD форматима.
23. марта 2018. Panorama је објавила филм на Blu-ray формату у Хонг Конгу.
Адаптације У октобру 2014. Стивен Сондхајм и Дејвид Ајвс објавили су да развијају нови мјузикл са радним насловом Square One, са заплетом инспирисаним како Дискретним шармом буржоазије, тако и Буњуеловим филмом из 1962. Анђео уништења, планиран за отварање 2017. године. Продукција је у неком тренутку престала, али је Сондхајм одржао читање у септембру 2021. године. Након Сондхајмове смрти у новембру те године, Ајвс је најавио да ће мјузикл, преименован у Here We Are, имати ограничено извођење светске премијере у септембру 2023. у The Shed на Менхетну.
Види још Буржоаска личност