мини|Исламска илустрација човека који споља изгледа као Исус (Иса) како га Јевреји вешају. Из Прича о пророцима, персијски рукопис, око 1577. године.
Исламски погледи на Исусову смрт представљају традиционално одбацивање распећа, смрти, сахране и васкрсења Исуса (Иса), како су они описани у хришћанском Новом завету, од стране већине исламских праваца. Међутим, попут хришћана, муслимани верују да се Исус вазнео на небо и да ће се, према исламским писаним изворима, вратити на Земљу пред крај времена. Различите исламске секте имају различита мишљења о овој теми; уобичајено, већина муслимана верује да Исус није био распет, већ га је Бог телесно уздигао на небо, док ахмадијски муслимани одбацују ово веровање и уместо тога тврде да је Исус преживео распеће, био скинут са крста жив и наставио да проповеда у Индији до своје природне смрти.
Исусова смрт у Курану
Исусова смрт се у Курану помиње у будућем смислу (на Дан васкрсења), док се покушај његовог убиства и његово узнесење на небо помињу у прошлом смислу.
У прошлом смислу У зависности од тумачења следећих куранских ајета (—), исламски учењаци и тумачи Курана извели су различита мишљења и опречне закључке у вези са Исусовом смрћу. Једно тумачење каже да је Исус замењен другим човеком, а џелати су мислили да је жртва заправо Исус, што је довело до општег уверења да је Исус распет. Друго објашњење јесте да је Исус био прикован за крст, али пошто је његова душа бесмртна, он није заправо „умро” нити био „распет” до смрти; само је изгледало да је тако. Насупрот поменутим предлозима, неки ипак тврде да се Бог не служи обманом, те стога сматрају да се распеће једноставно није ни догодило:
У прошлом смислу, наводи се да Јевреји нису убили нити разапели Исуса, већ да им се само тако учинило, јер га је Бог, према куранском наративу, уздигао себи. С обзиром на историјске консензусе о Исусовој смрти и исламску теолошку доктрину о непогрешивости Курана, већина традиционалних муслимана и исламских учењака пориче Исусово распеће и смрт, одбацује историјску поузданост јеванђеља, тврди да су канонска јеванђеља искривљена верзија правог Исусовог јеванђеља заједно са њиховим приказом Исусове смрти, и додатно тврди да су ванбиблијски докази о Исусовој смрти заправо превара хришћанских аутора.
У будућем смислу У будућем смислу, каже се да Исус неће умрети до Дана васкрсења. Будући да према Курану Исус није умро пре свог уздизања Богу, нити ће умрети пре Дана васкрсења, већина муслимана тумачи да је Исус жив ушао на небо.Shafaat, Dr. Ahmad, "Islamic View of the Coming/Return of Jesus" чланак са датумом 5. 2003., на вебе-сајту Islamic Perspectives: „У 4:159, након што пориче да су Јевреји убили или разапели Исуса и након што наводи да га је Бог уздигао себи, Куран каже...”. Приступљено 29. 3. 2007. Исусове речи „на дан када умрем” у сури већина муслимана тумачи у будућем смислу (Исус ће умрети након свог другог доласка):
Из израза „нису га убили”, „пре његове смрти” и „дан када умрем”, наслућује се, једноставним читањем отвореног текста, да Исус није умро. Из израза „Бог га је уздигао себи” и „узео Си ме к Себи”, може се претпоставити да се Исус вазнео на небо уместо да је умро. Иако Куран 5:117 говори само о Исусовом вазнесењу, а 19:33 само о његовој будућој смрти, исламски учењаци попут Махмуда М. Ајуба тврде да поменути ајети у ствари „потврђују” Исусову смрт.
Гностички утицаји
мини|Папирус Иринејевог трактата Против јереси, који описује рана гностичка веровања о Исусовој смрти, приписујући их извесноме Василиду, што је претходило исламу и утицало на њега.
Веровање да је само изгледало да је Исус распет и да заправо није умро претходи исламу и налази се у неколико новозаветних апокрифа и гностичких јеванђеља. Иако већина савремених научника тврди да сам исламски приказ Исусове личности није докетистички, његов наратив о распећу у Курану би то могао бити. Грчки црквени отац и епископ Иринеј у свом хересиолошком трактату Против јереси (око 180. године н. е.) описао је рана гностичка веровања у вези са распећем и смрћу Исуса, која показују изузетну сличност са исламским ставовима, излажући хипотезу о супституцији (замени):
Један од хришћанских гностичких списа пронађених у библиотеци Наг Хамади, Други трактат великог Сета, нуди сличну супституционистичку интерпретацију Исусове смрти:
Гностичка Петрова апокалипса такође заступа супституционистичко тумачење Исусове смрти. Разликује се по томе што изгледа сматра да је Исусово физичко тело ипак било распето (уместо да тврди да је то био Симон из Кирине), али да је његово физичко тело било секундарно, док је прави Христос био чисто духовно биће:
Петрово јеванђеље је апокрифно јеванђеље које би се могло тумачити као докетичко. Британски библиста Ф. Ф. Брус написао је у свом коментару на овај текст:
Јован Дамаскин, сиријски православни монах, хришћански теолог и апологета који је живео под Омејадским калифатом, известио је у свом хересиолошком трактату О јересима (De Haeresibus, VIII век) о исламском порицању Исусовог распећа и његовој наводној замени на крсту, приписујући порекло ових доктрина Мухамеду:
У својој научној монографији Gott ist Christus, der Sohn der Maria. Eine Studie zum Christusbild im Koran (1989), немачки католички теолог и професор религијских студија Гинтер Рисе наводи да су на Мухамедово нетипично разумевање Исуса и хришћанске вере, заједно са тумачењем хришћанских веровања о Исусу у Курану и хадисима, утицали нехалкидонско монофизитско хришћанство, које је у то време било распрострањено на преисламском Арабијском полуострву, као и у Етиопији (Абисинији), Сасанидском Египту и Сирији. Сличну хипотезу о гностичком хришћанском утицају на Мухамедова веровања о Исусовом распећу изнео је Нил Робинсон, виши предавач религијских студија на Колеџу Св. Павла и Св. Марије, у својој научној монографији Christ in Islam and Christianity (1991).
Ово докетичко тумачење Исусовог распећа делили су и следбеници манихејства. Пошто је манихејство још увек било присутно у Арабији током VI века, исламски ставови о Исусовом смрти могли су бити под његовим утицајем, слично као и забрана вина и правила поста. Међутим, док је зороастризам постојао само у источној и јужној Арабији, постојање манихејства у Меки у VI и VII веку се негира због недостатка историјских доказа. Сличне резерве у погледу појаве манихејства, гностицизма и маздакизма у преисламској Меки изнели су Тромпф и Микелсен са сарадницима у свом раду из 2018. године.
Јеванђеље по Варнави Апокрифно Јеванђеље по Варнави, вероватно написано током средњег века, такође промовише наратив о томе да Исус није умро на крсту. Дело тврди да га је написао библијски Варнава, који је у овом спису представљен као један од дванаест апостола; међутим, овај текст је касног порекла и псеудепиграфски је. Ипак, неки научници претпостављају да можда садржи остатке неког ранијег, апокрифног дела (можда гностичког, ебионитског или заснованог на Дијатесарону), које је прерађено како би се ускладило са исламском доктрином. Неки муслимани сматрају да преживеле верзије преносе потиснути апостолски оригинал.
Према Јеванђељу по Варнави, на крсту је разапет Јуда Искариотски, а не Исус. У овом делу се наводи да су се, када је Јуда повео римске војнике да ухапсе Исуса како би га издао, појавили анђели који су га извели кроз прозор и узнели на небеса. Када је Јуда ушао у просторију, његов изглед је промењен тако да је изгледао као Исус, па су га Римљани ухапсили и одвели на распеће. У наративу се наводи да ова промена изгледа није заварала само Римљане, већ и фарисеје, првосвештеника, Исусове следбенике и његову мајку Марију.
Јеванђеље по Варнави затим помиње да је три дана након сахране Јудино тело украдено из гроба, након чега су се прошириле гласине да је Исус васкрсао. Према исламском предању, када је Исус на трећем небу сазнао шта се догодило, молио је Бога да га врати на Земљу, након чега се спустио и окупио своју мајку, ученике и следбенике, те им испричао истину о томе шта се десило. Потом се поново вазнео на небеса, а наратив наставља исламску легенду која одражава хришћанску доктрину о његовом повратку на крају времена у улози праведног лидера.
Литерално тумачење Најранији извештаји Професор и исламски учењак Махмуд М. Ајуб сумира оно што Куран износи, упркос интерпретативним исламским аргументима:
Нека неслагања и разилажења могу се видети већ у извештају Ибн Исхака (умро 761. године / 130. х. г.) у кратком приказу догађаја који су претходили распећу, где се најпре наводи да је Исус спасен и замењен извесним Сергијем, док се под два извештава да се Исусов гроб налази у Медини, а под три се наводе делови из суре 3:55 и 4:158 према којима је Бог уздигао Исуса себи.
Исламски историчар ел Табари (умро 923. године / 310. х. г.) бележи тумачење пренето од Ибн Исхака Бишра: „Бог је учинио да Исус умре на седам сати”. Ибн ел Атир је пренео извештај да је замењен Јуда, издајник, истовремено помињући могућност да је то био човек по имену Натлијан.Ayoub 1980, page 108. [Muhammad b. 'Ali b. Muhammad al-Shawkani, Fath al-Qadir al-Jami bayn Fannay al-Riwaya wa 'l Diraya min 'Ilm al-Tqfsir (Cairo: Mustafa al-Babi al-Halabi, n.d.), I, 346, citing Ibn Asakir, who reports on the authority of Ibn Munabbih.] Ел Масуди (умро 956. године / 343. х. г.) забележио је Исусову смрт за време владавине цара Тиберија.
Исмаилитски шиитски учењаци из X и XI века, као што су Џафер ибн Мансур ел Јаман, Абу Хатим Ахмад ибн Хамдан ел Рази, Абу Јакуб ел Сиџистани, Муајад фил Дин ел Ширази и група Ихван ас-Сафа (Браћа чистих), потврђују историчност распећа, тврдећи да је Исус заиста био распет и да га није заменио други човек, како су сматрали многи други утицајни тумачи Курана и аутори тефсира.Lawson 2009, page 12.
Тумачење о супституцији
За разлику од хришћанског погледа на Исусову смрт, већина муслимана верује да је он уздигнут на небо без разапињања, те да је Бог створио сопствену илузију која је физички у потпуности личила на Исуса, а која је распета уместо њега, док је он телесно узашао на небо како би тамо остао до свог Другог доласка на крају времена.
Идентитет замене био је предмет великог интересовања. Један од предлога јесте да је Бог искористио једног од Исусових непријатеља. Често се наводи Јуда Искариотски, Исусов издајник, који се помиње и у Јеванђељу по Варнави. Други предлог јесте да је Исус сам тражио добровољца међу својим ученицима који би био распет уместо њега. Симон из Кирине је најприхваћенија личност за коју се сматра да је то учинила, вероватно зато што су га према синоптичким јеванђељима Римљани приморали да носи Исусов крст. Ел Бајдави пише да је Исус унапред рекао својим ученицима да ће онај ко се пријави да га замени отићи у џенет (рај).Muhammad Saed Abdul-Rahman The Meaning and Explanation of the Glorious Qur'an (Vol 10) MSA Publication Limited 2009 page 93
Табаријеве верзије догађаја Табари (умро 923. године / 224–310. х. г.) подијелио је ране извештаје о Исусовом распећу у две групе. Према првој, један од Исусових ученика добровољно пристаје да преузме лик свог учитеља и бива распет. Према другој, Јевреји су грешком разапели само спољашњу слику која је Исусу била слична.
Табари наводи у првој групи извештаја следеће:
У другој верзији се приповеда овако:
Ибн Кесирова верзија догађаја Ибн Кесир (умро 1373. године / 760. х. г.) прати предања која сугеришу да се распеће заиста догодило, али не над Исусом.Gregg, Stephen; Barker, Gregory 2010, Према његовом извештају, људи су се након тог догађаја поделили у три групе које су имале три различита објашњења: Јаковити су веровали да је „Бог остао са нама колико је хтео, а затим се вазнео на небо”; Несторијанци су веровали да је „Син Божији био са нама колико је хтео, док га Бог није уздигао на небо”; и трећа група хришћана која је веровала да је „Божији слуга и посланик, Исус, остао са нама колико је Бог хтео, док га Бог није уздигао себи”.Gregg, Stephen; Barker, Gregory 2010,
Теорија о докетизму