мини|Издање Јеврејских старина из 1466. године Флавије Јосиф је био јеврејски историчар из првог века који је пружио спољне информације о неким људима и догађајима који се помињу у Новом завету. Јосиф је био генерал у Галилеји, где је Исус проповедао и где су још увек живели људи који су га познавали; неко време је боравио у близини Исусовог родног града Назарета и одржавао контакте са групама као што су Синедрион и Анан II, који су били умешани у суђења Исусу и његовом брату Јакову. Његово познавање Галилеје било је значајно будући да је много писао о том региону и његовим становницима у својој аутобиографији Живот Флавија Јосифа, која је била додатак Јеврејским старинама, где се налазе помени Исуса. Сачувани рукописи Јосифове књиге Јеврејске старине, написане , садрже два помињања Исуса из Назарета и једно помињање Јована Крститеља.

Прво и најопширније помињање Исуса у Старинама, које се налази у Књизи 18, наводи да је Исус био Месија и мудар учитељ кога је разапео Понтије Пилат. Обично се назива . Одломак постоји у свим сачуваним рукописима Старина. Од касног 20. века, општи консензус држи да је Сведочанство делимично аутентично, односно да је аутентично језгро које упућује на Исусов живот било изворно Јосифово. Међутим, тачна природа и обим изворне изјаве остају нејасни.(James Clarke & Co. Ltd, 2003). Многи савремени научници верују да арапска верзија коју је открио Шломо Пајнс одражава стање Јосифовог изворног текста.

Савремена наука је углавном признала аутентичност другог помињања Исуса у Старинама, које се налази у Књизи 20, Глави 9, у коме се помиње „брат Исуса, који се звао Христос, по имену Јаков”.Луис Фелдман ( pp. 55–57) наводи да је аутентичност Јосифовог одломка о Јакову била „готово једногласно призната”.Примери цитата из претходних референци: Van Voorst () наводи да огромна већина научника сматра и помињање „брата Исуса званог Христос” и цео одломак који га укључује аутентичним. Bauckham ( pp. 199–203) наводи: „огромна већина га сматра аутентичним”. Meir ( pp. 108–109) се слаже са Фелдманом да је мало ко доводио у питање аутентичност одломка о Јакову. Setzer ( pp. 108–109) такође наводи да је мало ко доводио у питање његову аутентичност.

Готово сви савремени научници сматрају да је и помињање у Књизи 18, Глави 5 Старина о тамновању и смрти Јована Крститеља такође аутентично и да није хришћанска интерполација. Постоји низ разлика између Јосифових навода о смрти Јована Крститеља и новозаветних извештаја. Научници генерално гледају на ове варијације као на показатеље да Јосифови одломци нису интерполације, јер би их хришћански интерполатор вероватно ускладио са новозаветним извештајима, а не да се разликују од њих. Научници су пружили објашњења за њихово укључивање у Јосифова каснија дела.

Сачувани рукописи мини|усправно=0.85|Издање Дела Јосифа из 1640. године Јосиф је написао сва своја сачувана дела након што се настанио у Риму () под покровитељством флавијевског цара Веспазијана. Као што је уобичајено за древне текстове, међутим, не постоје познати рукописи Јосифових дела који се могу датирати пре једанаестог века, а најстарији који су преживели преписали су хришћански монаси. Није познато да су Јевреји сачували Јосифове списе, можда зато што је сматран издајником, или зато што су његова дела циркулисала на грчком, чија је употреба опала међу Јеврејима убрзо након Јосифовог доба.

Постоји око 120 сачуваних грчких рукописа Јосифа, од којих 33 потичу пре четрнаестог века, при чему су две трећине из периода Комнена. Најранији сачувани грчки рукопис који садржи је једанаестовековни Ambrosianus 370 (F 128), који се чува у Biblioteca Ambrosiana у Милану, а укључује скоро целу другу половину Старина. Постоји око 170 сачуваних латинских превода Јосифа, од којих неки датирају из шестог века. Према Луису Фелдману, они су се показали веома корисним у реконструкцији Јосифових текстова кроз поређење са грчким рукописима, потврђујући властита имена и попуњавајући празнине. Један од разлога зашто су хришћани преписивали и чували Јосифова дела је тај што су његови списи пружали много информација о бројним личностима поменутим у Новом завету, као и позадину догађаја попут смрти Јакова током празнине у римској управној власти.

Словенски Јосиф

Три помена која се налазе у Књизи 18 и Књизи 20 Старина не појављују се ни у једној другој верзији Јеврејског рата осим у словенској верзији Testimonium Flavianum-а (понекад званој ) која се појавила на западу почетком двадесетог века, након што је откривена у Русији крајем деветнаестог века.

Иако је првобитно слављена као аутентична (нарочито од стране Роберта Ајслера), научници данас готово једногласно сматрају да је настала у једанаестом веку као део шире идеолошке борбе против Хазара. Као резултат тога, она има мало места у текућој расправи о аутентичности и природи помињања Исуса у Старинама. Крејг А. Еванс наводи да иако су неки научници у прошлости подржавали Словенског Јосифа, „колико ми је познато, данас нико не верује да они садрже ишта вредно за истраживање Исуса”.

Арапски и сиријски Јосиф Године 1971, Шломо Пајнс је обелоданио арапску верзију -а из десетог века из хронике Агапија из Хијерапоља, који је такође открио сиријску верзију -а из дванаестог века у хроници Михаила Сиријског. Ови додатни рукописни извори -а пружили су додатне начине да се процени Јосифово помињање Исуса у Старинама, првенствено кроз пажљиво текстуално поређење арапске, сиријске и грчке верзије са -ом.

Постоје суптилне, али кључне разлике између грчких рукописа и ових текстова. На пример, арапска верзија не криви Јевреје за Исусову смрт. Кључна фраза „на наговор првака међу нама” гласи уместо тога „Пилат га осуди да буде распет”. Уместо „он беше Христос”, сиријска верзија има фразу „веровало се да је он Христос”. Ослањајући се на ове текстуалне варијације, научници сугеришу да ове верзије -а верније одражавају оно што би нехришћански Јеврејин могао написати.

Могућа зависност од Евсевија Године 2008, међутим, Алис Вили је објавила чланак у коме тврди да Агапијева и Михаилова верзија -а нису независни сведоци изворног текста Јосифових Старина. Уместо тога, обе у крајњој линији потичу из сиријског превода Црквене историје коју је написао Евсевије, а која заузврат цитира . Вили примећује да Михаилово сиријско дели неколико особених избора вокабулара са верзијом која се налази у сиријском преводу Црквене историје. Ове речи и фразе не дели независни сиријски превод -а из Евсевијеве књиге Теофанија, што снажно указује да је Агапијев текст једноставно парафразирани цитат из сиријске Црквене историје, а не директан цитат самог Јосифа. Михаилов текст, насупрот томе, закључује она, много је ближи ономе што је Јосиф заправо написао.

Један од кључних стубова њеног аргумента је да Агапијево и Михаилово деле јединствену особеност да оба изричито наводе да је Исус умро након што је осуђен на крст, док грчки оригинал не укључује овај детаљ. Према Вили, разлике између два -а једноставно су последица чињенице да Агапијева хроника слободније парафразира и скраћује своје изворе, док је Михаилова верзија вероватно дослован препис. Импликација овог аргумента, ако је валидан, јесте да Агапијево скраћено не може бити ранија верзија одломка од оне коју налазимо у сачуваним рукописима Јосифових Старина.

Вили даље примећује да Михаилова верзија -а дели заједничке црте са Јеронимовим латинским преводом. За њу најважније, уместо „он беше Месија”, као у грчком -у, и Јеронимова и Михаилова верзија гласе „веровало се да је он Месија”. Она стога сматра вероватним да латински и арапски преводи потичу од изворне грчке верзије са истим читањем. Пошто се иначе суштински не разликују од грчке верзије коју поседујемо, и пошто је та једина варијанта довољна да објасни најснажније примедбе на интегритет -а, она закључује да је то „једина већа измена” која је направљена на ономе што је Јосиф изворно написао.

Testimonium Flavianum

, што значи 'сведочанство Флавија Јосифа', је одломак који се налази у Књизи 18, Глави 3, 3Или видети грчки текст. Старина и описује осуду и распеће Исуса од стране римских власти. је вероватно највише расправљан одломак код Јосифа.

Од касног 20. века, општи консензус држи да је Сведочанство делимично аутентично, односно да је аутентично језгро које упућује на Исусов живот било изворно Јосифово.: „... да је Јосиф направио неки помен о Исусу, који је доцније преправљен од стране хришћанске руке. Ово је став који заступа Мајер, као и већина научника данас, посебно након С. Пајнса...” Џејмс Дан наводи да постоји „широк консензус” међу научницима у погледу природе аутентичног изворног помена Исуса у -у, као и о томе како би одломак изгледао без интерполација. Између осталог, постојање изворног увода о Исусу помогло би да се разуме касније помињање у Старинама, Књига 20, Глава 9, 1, где се Јосиф позива на каменовање „Јакова, брата Исусовог”. Јосиф је имао знање о Галилеји и њеним становницима, где је Исус учио, пошто је већи део своје аутобиографије Живот Флавија Јосифа написао о том региону. Аутобиографија је била додатак Јеврејским старинама, где се налазе оба помена Исуса.

Рана сведочанства о Јосифу о Исусу У 200-им годинама н. е., Ориген Александријски је у два дела (Коментар на Матеја 10.17 и Против Целза 1.47) тврдио да је Јосиф поменуо Исуса и жалио се да га Јосиф није сматрао Христом: И мислим да је у складу са разумом да је Исус био првина међу људима чистоте која се састоји у целомудрености, а Марија међу женама; јер не би било побожно приписати било коме другом до њој првину девствености. А Јаков је онај за кога Павле каже у Посланици Галатима да га је видео: 'А другог од апостола не видех, осим Јакова, брата Господњег.' (Галатима 1:19) И до таквог угледа у народу по праведности овај Јаков доспе, да Флавије Јосиф, који је написао Јеврејске старине у двадесет књига, желећи да покаже узрок зашто је народ претрпео тако велике несреће да је чак и храм сравњен са земљом, рече да им се то догодило у складу са гневом Божјим због онога што су се усудили да учине против Јакова, брата Исусовог, који се зове Христос. И дивна је ствар то што, иако није прихватао Исуса као Христа, ипак је посведочио да је праведност Јаковљева била тако велика; и каже да је народ мислио да су то претрпели због Јакова.|Коментар на Матеја, Књига X, Глава 17 (246–248. н. е.) У Оригеновом апологетском делу Против Целза, дао је сличну примедбу: Хтео бих да кажем Целзу, који представља Јеврејина како некако прихвата Јована као Крститеља, који је крстио Исуса, да постојање Јована Крститеља, који крштава за опроштење грехова, преноси неко ко је живео не много времена после Јована и Исуса. Јер у 18. књизи својих Јеврејских старина, Јосиф сведочи о Јовану као Крститељу и као ономе који је обећавао очишћење онима који су се подвргли обреду. А овај писац, иако не верује у Исуса као Христа, тражећи узрок пада Јерусалима и разарања храма, премда је требало да каже да је завера против Исуса била узрок ових недаћа које су снашле народ, пошто су погубили Христа, који је био пророк, ипак каже — будући, премда против своје воље, недалеко од истине — да су се ове несреће догодиле Јеврејима као казна за смрт Јакова Праведног, који је био брат Исуса (званог Христос), — пошто су га Јевреји погубили, иако је био човек најизврснији по својој праведности.|Против Целза, Књига I, Глава XLVII (248. н. е.)