десно|upright=1.8|мини|Сирене и Одисеј, 1837,

Сирене и Одисеј је велико уље на платну енглеског уметника Вилијама Етија, први пут изложено 1837. године. Приказује сцену из Хомерове Одисеје у којој Одисеј (Уликс) одолева очаравајућој песми сирена тако што наређује посади свог брода да га веже, док они морају да зачепе уши како не би чули заводљиву песму.

Иако су сирене традиционално приказиване као људско-животињске химере, Ети их је насликао као наге младе жене на острву прекривеном лешевима у различитим стадијумима распадања. Слика је у време првог излагања поделила мишљења – једни критичари су јој се веома дивили, док су је други исмевали као неукусну и непријатну. Вероватно због своје необично велике величине, , дело у почетку није нашло купца, да би га касније те године по повољној цени купио манчестерски трговац Данијел Грант. Грант је убрзо умро, а његов брат поклонио је Сирене и Одисеја Краљевској институцији Манчестера.

Сирене и Одисеј насликани су експерименталном техником, због чега је слика почела да пропада одмах по завршетку. Била је изложена на великој ретроспективи Етијевих радова у Лондону 1849. и на Изложби уметничког блага у Манчестеру 1857, али је потом процењена као превише оштећена за даље јавно излагање и смештена у архив галерије. Рестаурација је започета 2003. године, а 2010. слика је коначно поново изложена у Манчестерској уметничкој галерији, више од 150 година након склањања из јавности.

Позадина десно|upright|мини|Вилијам Ети (аутопортрет, 1823) Вилијам Ети (1787–1849), рођен у Јорку, првобитно је био шегрт у штампарији у Халу, али је по завршетку шегртовања, са 18 година, прешао у Лондон како би постао сликар. Под снажним утицајем дела Тицијана и Рубенса, прославио се актовима у библијским, књижевним и митолошким сценама. Иако су га многи савременици веома ценили и изабрали за пуноправног члана Краљевске академије 1828. године, други су садржај његових дела осуђивали као непристојан.

Током ране каријере, Етија је веома ценио имућни правник Томас Мајерс, који се школовао на Итону и добро познавао класичну митологију. Од 1832. Мајерс је редовно писао Етију предлажући потенцијалне теме за слике. Био је уверен да постоји значајно тржиште за веома велике слике и подстицао је Етија да ствара таква дела. Године 1834. предложио је тему Одисејевог сусрета са сиренама, сцену из Одисеје у којој бродска посада плови поред острва сирена. Сирене су биле чувене по лепоти певања које је мамило морнаре у смрт. Одисеј је желео да чује песму, па је наредио посади да га веже за јарбол, уз строгу забрану одвезивања, а они су зачепили уши све док нису безбедно одмакли од острва.

Тема Одисеја и сирена савршено је одговарала Етијевом сензибилитету. Тада је записао: „Циљ свих мојих великих слика био је да насликам неку снажну моралну поуку на срце... важност одупирања ЧУЛНИМ ЗАДОВОЉСТВИМА”. Приликом осмишљавања композиције, вероватно се ослањао на превод Александра Поупа: „Њихова песма је смрт, и чини да уништење прија. / Несрећан човек кога музика задржи близу / уклете обале, и слуша песму... По зеленим ливадама играју се, а унаоколо / Леже људске кости које беле тло. / Загађено тло плута људском крвљу / и људски покољ прља ужасну обалу.”

Композиција и рецепција десно|upright=1.4|мини|Сирене су сличног изгледа – вероватно је исти модел насликан у три различите позе.|alt=три наге жене, различите боје косе али веома сличног изгледа. Две држе музичке инструменте. Сирене и Одисеј приказују три сирене како певају на острву, окружене трулим лешевима морнара. Одисеј је видљив у позадини, везан за јарбол, док се тамни облаци надвијају.

Одисеј је насликан већи од осталих морнара, а сирене пружају руке у традиционалним драмским позама. Три сирене су међусобно веома сличне; Етијев биограф Ленард Робинсон сматра да је Ети готово сигурно сликао исти модел у три различите позе. По Робинсону, њихове класичне позе последица су Етијевог доживотног похађања часова живог модела на Академији, где су модели увек заузимали традиционалне позе. Бивши кустос Уметничке галерије у Јорку, Ричард Грин, сматра да је поза сирена омаж Нереидама са Рубенсове слике Искрцавање у Марсељу, дела којем се Ети дивио и чију је копију израдио 1823. године.

Физички изглед сирена није описан у Одисеји, а традиционално грчко представљање било је у облику химера – полуптица-полулав или полуптица-получовек. Ети је потпуно људски изглед својих сирена објаснио тиме да оне постају потпуно људске чим изађу из мора, што су касније прихватили и многи други сликари.

Ети је уложио много труда у ову слику, посетивши чак и мртвачницу како би проучио изглед мртвих и распаднутих тела на острву сирена. Вест да користи праве лешеве изазвала је негодовање појединих критичара. Иако је 1836. боравио у Брајтону да би проучавао море, Ети је имао мало искуства у пејзажу и марини, те је приказ мора и облака невешт у поређењу с остатком слике.

То је било највеће Етијево платно до тада, димензија . Завршено је 1837. и изложено на Краљевској академији уметности те исте године, у новој згради Академије на Трафалгар скверу (данашња Национална галерија). Слика и Етијеве методе поделиле су мишљења: часопис Џентлменс мегазин прогласио ју је „далеко најбољим [делом] што га је г. Ети икада насликао... историјским делом првог реда, које обилује лепотама свих врста”, док ју је Спектејтор описао као „одвратну комбинацију путености и гнусне трулежи – блиставу бојом и чудесну у изведби, али зачету у најгорем могућем укусу”.

десно|upright=1.4|мини|Распаднута тела на острву сирена рађена су према стварним лешевима, што је вређало део критике.|alt=мртва тела у различитим стадијумима распадања На Летњој изложби 1837. слика, вероватно због своје величине, није пронашла купца. У октобру исте године, богати трговац памуком из Манчестера Данијел Грант, Етијев поштовалац који је већ наручио Венеру и њене голубове, срео је Етија на коњским тркама у Хитон парку и понудио да, без гледања, купи Сирене и Одисеја и мању слику Самсон кога је издала Далила за укупно 200 фунти. Ети се надао 400, али након што је Грант напоменуо да му је фирма те године изгубила 100.000 фунти, спустио је цену на 300. Грант је узвратио са 250 фунти (око £ у данашњој вредности), што је Ети одбио. Касније те вечери, на растанку, Грант је изненада упитао: „Хоћете ли узети новац?”, на шта је затечени Ети пристао. Грант је убрзо умро, а слику је наследио његов брат Вилијам, који ју је 1839. поклонио Краљевској институцији Манчестера.

Ети је ово дело сматрао својим најбољим и инсистирао је да буде средишњи део његове самосталне изложбе у Краљевском друштву уметности 1849. године. Из Институције у Манчестеру су се противили позајмици, плашећи се оштећења при транспорту, и попустили су тек када су их Ети и његови утицајни пријатељи лично преклињали. Ети је исте године умро, а његов опус је накратко доживео процват популарности. Занимање је, међутим, временом спласнуло, и до краја 19. века цене свих његових слика пале су испод првобитних. Пошто је ретко излагана, Сирене и Одисеј нису имале већег утицаја на касније уметнике, иако се сматра да су инспирисале Фредерика Лајтона за слику Рибар и сирена (1858). десно|upright=1.4|мини|Везани Одисеј приказан је знатно већи од својих сапутника.

Уклањање и рестаурација Ети је при изради Сирена и Одисеја користио експерименталну технику. Као везиво за пигмент послужио му је јак лепак, због чега се боја сушила тврдо и крто и потом љуштила. Проблем је погоршавала величина слике, која се савијала при сваком померању. Пропадање је почело одмах по завршетку слике. Након Изложбе уметничког блага у Манчестеру 1857, процењено је да је сувише оштећена за даље излагање, па је смештена у депо Краљевске институције Манчестера, а касније и Манчестерске уметничке галерије. Средином 20. века било је неколико неуспешних покушаја конзервације, а један је, при чишћењу, додатно оштетио бојени слој.

Године 2003. у Манчестерској уметничкој галерији закључено је да ће слика, ако се хитно не конзервира, ускоро бити неповратно изгубљена. Средства су обезбедиле Фондација Есме Ферберн и АXА Осигурање уметнина. Прво је уклоњено платно на које је слика налепљена 1930-их. Потом је површина обновљена мешавином рибљег туткала и креде, а уклоњени су и накнадни ретуши. На полеђину је додат нови, двоструки слој платна, и сва три слоја су слепљена.

Слика је 2006. враћена у Галерију. Део изложбеног простора (Галерија 9) претворен је у привремени конзерваторски студио отворен за јавност, где су посетиоци могли да прате завршне ретуше све до њиховог окончања 2010. године. Сирене и Одисеј данас су изложени у Галерији 3.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Смрт у уметности Категорија:Слике актова жена Категорија:Слике грчких митова Категорија:Одисеј Категорија:Слике засноване на Одисеји Категорија:Сирене (митологија)