Хришћански погледи на самоубиство обухватају теолошка становишта о чину самоубиства. Рани хришћани су веровали да је самоубиство грешно и да представља чин богохуљења. Савремени хришћани не сматрају самоубиство неопростивим грехом (иако га и даље сматрају погрешним и грешним) нити нечим што спречава верника који је умро самоубиством да стекне вечни живот.

Рано хришћанство Самоубиство је било уобичајено пре хришћанства, у облику личног самоубиства, ради избегавања срамоте или патње, а такође и у облику институционалног самоубиства, као што су намерне смрти краљевих слугу, присилне смрти осуђених злочинаца, добровољна самоубиства удовица и еутаназија за старе и немоћне. Донатисти, ранохришћанска секта, имали су фанатичну групу звану Циркумцелиони који су нападали странце на улици и тако наводно стицали мучеништво. Рано хришћанство је успоставило забрану самоубиства, значајно смањивши његову учесталост.

У петом веку, Августин је написао дело О држави Божјој, у коме је изнео прву свеобухватну хришћанску осуду самоубиства. Његово библијско оправдање за ово било је тумачење заповести „Не убиј“, сматрајући да изостављање речи „ближњега свога“, које је укључено у „Не сведочи лажно на ближњега свога“, значи да убијање самога себе такође није дозвољено. Остатак његових разлога био је из Платоновог Федона.

У шестом веку нове ере, самоубиство је постало секуларни злочин и почело се посматрати као грешно. У 13. веку, Тома Аквински је осудио самоубиство као чин против Бога и као грех због кога се не може покајати. Године 1533, онима који су умрли самоубиством док су били оптужени за злочин одбијана је хришћанска сахрана. Године 1562, сва самоубиства су кажњавана на овај начин. Године 1693, чак и покушај самоубиства постао је црквени злочин, који се могао казнити екскомуникацијом, са грађанским последицама које су уследиле. Доношени су грађански и кривични закони да би се обесхрабрило самоубиство, а осим деградирања тела уместо нормалне сахране, имовина и поседи како особе која је умрла самоубиством, тако и њене породице, били су конфисковани.

Протестантски погледи Псалам 139, стих 8, гласи: „Ако изађем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у Шеол, онде си.“ О овоме се често расправљало у контексту судбине оних који умру самоубиством. Валдензијска евангелистичка црква заузела је позитиван став према асистираном самоубиству.

Савремени католицизам

Према теологији Католичке цркве, смрт самоубиством је тешка ствар. Црква сматра да је нечији живот власништво Бога, и да уништити тај живот значи погрешно присвојити власт над Божјом творевином, или издалека напасти Бога. У прошлости, Католичка црква није обављала опело за особе које су се убиле, и нису могле бити сахрањене на католичком гробљу. Међутим, црква је укинула забрану опела за жртве самоубиства 1980-их.

Године 1992, папа Јован Павле II прогласио је нови Катехизам Католичке цркве, који је признао улогу коју менталне болести могу имати у самоубиству. Што се тиче утицаја психолошких поремећаја на одговорност особе, Катехизам наводи:

Упркос чињеници да је историјско католичко учење — како се види у Балтиморском катехизму коришћеном у Сједињеним Државама од 1885. до 1960-их — генерално сматрало самоубиство смртним грехом, Католичка црква је одбацила овај закључак увођењем Катехизма Католичке цркве 1992. године, који изјављује:

Међутим, како је приметио отац Чарлс Т. Руби, директор и оснивач програма LOSS (Loving Outreach to Survivors of Suicide), постоје „још увек неки свештеници који сматрају самоубиство смртним грехом, (иако) је то црквено руководство категорички демантовало.“ Још 2018. године, Надбискупија детроитска била је принуђена да упути извињење у име једног од својих свештеника након пасторалног пропуста током мисе задушнице за жртву самоубиства.

Католичка црква веома уско дефинише самоубиство како би избегла закључак да је Исусова смрт била врста самоубиства, изазвана његовим сопственим изборима, и да би избегла идеју да је избор смрти код католичких мученика валидан облик самоубиства. Уместо тога, католици одају хвалу што се Исус одупро самоубиству током свог страдања, показујући да никакво понижење није толико велико да би се самоубиство могло оправдати. Мученици се поштују из истог разлога.

Мормонски погледи

У највећој деноминацији мормонизма, Црква Исуса Христа светаца последњих дана (ЛДС Црква), учења о самоубиству се протежу више од једног века, а вође су учили да је самоубиство против воље Божје, иако су се црквена учења о самоубиству мењала током година. Године 2018, ЛДС апостол Дејл Г. Ренланд изјавио је „да самоубиство неће бити дефинишућа карактеристика њихових вечности.“ ЛДС Црква се противи самоубиству уз помоћ лекара и еутаназији.

Стопа самоубистава међу хришћанима Стопа самоубистава међу католицима је константно нижа него међу протестантима, при чему је самоубиство међу Јеврејима обично ниже од оба, осим у временима прогона Јевреја, на пример, током Другог светског рата. Али религија није једини фактор у броју самоубистава по глави становника: међу католицима у Италији, стопа самоубистава је дупло већа у Северној Италији него у јужним деловима. Мађарска и Аустрија имају већинско католичко становништво, али су на другом и петом месту на листи земаља са највећом стопом самоубистава. А у Ирској, католичка и протестантска популација имају исту ниску стопу самоубистава. Француски социолог Емил Диркем је написао да је виша стопа протестантског самоубиства вероватно последица већег степена „духа слободног испитивања“ у различитим протестантским групама, док католичка црква својим верницима пружа релативно непроменљив систем вере, који преноси хијерархија ауторитета.

Подизање свести о губитку због самоубиства и подршка Са растућом стопом самоубистава широм света, појавили су се бројни хришћански верски напори да се одговори на потребе оних у цркви који су изгубили вољену особу због самоубиства. Рик Ворен је, након самоубиства свог сина Метјуа 2013. године после доживотне борбе са менталном болешћу, постао истакнути заговорник уклањања стигме око самоубиства унутар цркве и ширег друштва. Кејла Стеклејн је, након смрти свог мужа Ендруа, тадашњег пастора цркве Inland Hills (сада Verve City Church), због самоубиства, написала књигу Fear Gone Wild, која је добила међународно признање за мемоаре о борби њеног мужа. Тери А. Озборн, амерички академик, такође је коаутор књиге са својом супругом, за употребу у хришћанским верским групама за подршку преко Хришћанске асоцијације за особе које су преживеле губитак због самоубиства.

Види још Јеврејски погледи на самоубиство Религијски погледи на самоубиство Самарићани (добротворна организација)

Референце

Категорија:Хришћанска етика Категорија:Религија и самоубиство Категорија:Хришћанство и смрт