мини|200px|десно|Илустрација дуализма ума и тела од стране Ренеа Декарта. Улазне информације пролазе кроз чулне органе до епифизе, а одатле до нематеријалног духа.

У филозофији ума, дуализам ума и тела означава или да су ментални феномени нематеријални, или да су ум и тело различити и одвојиви. Стога, он обухвата скуп погледа о односу између ума и материје, као и између субјекта и објекта, и супротставља се другим позицијама, као што су физикализам и енактивизам, у проблему ума и тела.

Аристотел је делио виђење Платона о вишеструким душама и даље је разрадио хијерархијски распоред, који одговара карактеристичним функцијама биљака, животиња и људи: нутритивна душа раста и метаболизма коју све три групе деле; перцептивна душа бола, задовољства и жеље коју деле само људи и друге животиње; и способност разума која је јединствена само за људе. У овом погледу, душа је хиломорфна форма одрживог организма, при чему сваки ниво хијерархије формално супервенира над супстанцијом претходног нивоа. За Аристотела, прве две душе, засноване на телу, пропадају када живи организам умре,Aristotle. [c. mid 4th century BC] 1924. Метафизика (Metaphysica), edited by W. D. Ross. Oxford: Oxford University Press, 2 vols. док остаје бесмртан и вечан интелектуални део ума.Aristotle, De Anima III: За Платона, међутим, душа није зависила од физичког тела; веровао је у метемпсихозу, сеобу душе у ново физичко тело.Duke, E. A., W. F. Hicken, W. S. M. Nicoll, et al., eds. 1995. Platonis Opera, Vol. 1: Tetralogiae I-II, Oxford Classical Texts. Oxford: Clarendon Press. . (includes Еутифрон, Одбрана Сократова, Критон, Федон, Кратил, Теетет, Софиста, and Државник.) Неки филозофи ово сматрају обликом редукционизма, јер омогућава тенденцију да се игноришу веома велике групе варијабли њиховим претпостављеним повезивањем са умом или телом, а не због њихове стварне вредности када је у питању објашњавање или предвиђање проучаваног феномена.

Дуализам је уско повезан са мишљу Ренеа Декарта (1641), који сматра да је ум нематеријална — и стога, непросторна — супстанција. Декарт је јасно поистоветио ум са свешћу и самосвести и разликовао га од физичког мозга као седишта интелигенције.Robinson, Howard. 2016. "Dualism" (rev.). The Stanford Encyclopedia of Philosophy, edited by Edward N. Zalta. Отуда је он био први документовани западни филозоф који је формулисао проблем ума и тела у облику у којем он данас постоји.Descartes, René. 1984. "Медитације о првој филозофији." pp. 1–62 in The Philosophical Writings of René Descartes 2, translated by J. Cottingham, R. Stoothoff, and D. Murdoch. Cambridge: Cambridge University Press. Међутим, теорија дуализма супстанције има много заговорника у савременој филозофији као што су Ричард Свинберн, Вилијам Хаскер, Џ. П. Морланд, Е. Џ. Лоу Чарлс Талијаферо, Сејед Џабер Мусавирад и Џон Фостер.

Дуализам се супротставља разним врстама монизма. Дуализам супстанције је у супротности са свим облицима материјализма, али дуализам својстава може се сматрати обликом нередуктивног физикализма.

Врсте Онтолошки дуализам преузима двоструке обавезе у вези са природом постојања у односу на ум и материју, и може се поделити у три различите врсте:

Дуализам супстанције тврди да су ум и материја фундаментално различите врсте темеља. Дуализам својстава сугерише да онтолошка разлика лежи у разликама између својстава ума и материје (као у емергентизму). Дуализам предиката тврди да су ментални предикати несводиви на физичке предикате.

Дуализам супстанције или Картезијански дуализам Дуализам супстанције тврди да су ум и материја фундаментално различите врсте темеља. Постоје различите врсте дуализма супстанције. Већина заговорника дуализма супстанције заступа став да су ум и тело способни да узрочно утичу једно на друго, што је познато као интеракционизам. Истакнути браниоци дуализма супстанције су Џон Фостер, Стјуарт Гец, Ричард Свинберн и Чарлс Талијаферо.. Wiley-Blackwell.

Картезијански дуализам, који је најпознатије бранио Рене Декарт, тврди да постоје две врсте супстанција: менталне и физичке. Декарт наводи да ментално може постојати изван тела, а да тело не може размишљати. Дуализам супстанције је историјски важан јер је покренуо многа размишљања о познатом проблему ума и тела. Компатибилан је са теологијама које тврде да бесмртне душе заузимају независно царство постојања различито од оног физичког света. Картезијанци теже да изједначе душу са умом.

Коперниканска револуција и научна открића 17. века учврстила су уверење да је научни метод јединствени пут ка знању. Тела су посматрана као биолошки организми које треба проучавати у њиховим саставним деловима (материјализам) путем анатомије, физиологије, биохемије и физике (редукционизам). Дуализам ума и тела остао је биомедицинска парадигма и модел током наредна три века.

Емергентни дуализам

Емергентни дуализам је врста дуализма супстанције коју су бранили Вилијам Хаскер и Дин Цимерман.. Wiley-Blackwell. Емергентни дуализам тврди да менталне супстанције настају када физички системи попут мозга достигну довољан ниво сложености. Хаскер дефинише емергентни дуализам на следећи начин:

Хаскер је тврдио да је емергентни дуализам у складу са неуронаучним открићима која показују зависност ума од мозга. Он упоређује индивидуални ум са магнетним пољем у његовој квалитативној разлици од физичких својстава која га стварају, као и у његовој способности да делује на мозак који га генерише. Сматра се да свест настаје када мозак достигне одређени ниво организационе сложености и када је правилно организован ствара душу.

Томистички дуализам

Томистички дуализам је врста дуализма изведена из ставова Томе Аквинског. Едвард Фезер је написао следеће:

Томистички дуализам супстанције бранили су Џ. П. Морланд и Скот Б. Реј. Томистички дуализам супстанције разликује се од картезијанског дуализма супстанције одбијањем да су тело и душа различите супстанције. Уместо тога, особа је састављена од само једне супстанције, душе, док се тело сматра одуховљеном физичком структуром. Џ. П. Морланд је прокоментарисао:

Еленор Стамп је сугерисала да је ставове Томе Аквинског о материји и души тешко дефинисати у савременој дискусији, али би он одговарао критеријумима као некартезијански дуалиста супстанције.

Други термини за томистички дуализам укључују хиломорфни дуализам или томистички хиломорфизам који се супротстављају дуализму супстанције. Хиломорфизам се разликује од дуализма супстанције по томе што заступа став да нематеријално (форма) и материјално (материја) нису различите супстанције и деле само ефикасну узрочност.

Томистички проучаваоци као што су Пол Чутикорн и Едвард Фезер писали су да Аквински није био дуалиста супстанције. Едвард Фезер, који је бранио хиломорфни дуализам, сугерисао је да он има предности над дуализмом супстанције, попут понуде могућег решења проблема интеракције. Пол Чутикорн је коментарисао да ће „усвајање Аквинског погледа на супстанцију пружити решење проблема потпуним избегавањем става да је човек састављен од двоструких супстанција. Уместо тога, Аквински нам показује да можемо признати дуалност унутар саме супстанције, уз очување њеног инхерентног супстанцијалног јединства”.

Аристотеловски хиломорфни дуализам такође има много сличности са томистичким дуализмом. Мајкл Егнор је истакнути заговорник аристотеловског дуализма.

Дуализам својстава

Дуализам својстава тврди да онтолошка разлика лежи у разликама између својстава ума и материје, те да свест може бити онтолошки несводива на неуробиологију и физику. Тврди се да када је материја организована на одговарајући начин (тј. на начин на који су жива људска тела организована), појављују се ментална својства. Отуда је ово подграна емергентног материјализма. Која тачно гледишта спадају под категорију дуализма својстава само по себи је предмет расправе. Постоје различите верзије дуализма својстава, од којих неке захтевају независну категоризацију.Searle, John. 2002. "Why I Am Not a Property Dualist." Archived from the original on 10 December 2006.

Нередуктивни физикализам је облик дуализма својстава у којем се тврди да су сва ментална стања каузално сводива на физичка стања. Један аргумент за ово изнесен је у облику аномалног монизма који је изразио Доналд Дејвидсон, где се тврди да су ментални догађаји идентични физичким догађајима, међутим, строги каузални односи регулисани законима не могу описати односе менталних догађаја. Други аргумент у прилог томе изнео је Џон Серл, који је заговорник карактеристичног облика физикализма који он назива биолошким натурализмом. Његов став је да иако су ментална стања онтолошки несводива на физичка стања, она су каузално сводива. Признао је да „многим људима” његови ставови и ставови дуалиста својстава изгледају веома слично, али сматра да је поређење заваравајуће.

Епифеноменализам

Епифеноменализам је облик дуализма својстава, у којем се тврди да једно или више менталних стања немају никакав утицај на физичка стања (и онтолошки и каузално несводива). Тврди се да док материјални узроци изазивају осећаје, вољу, идеје итд., такви ментални феномени сами по себи не узрокују ништа даље: они су каузалне слепе улице. Ово се може супротставити интеракционизму, са друге стране, у којем ментални узроци могу произвести материјалне ефекте, и обрнуто.Robinson, Howard. 2003. "Dualism." pp. 85–101 in The Blackwell Guide to Philosophy of Mind, edited by S. Stich and T. Warfield. Oxford: Blackwell.

Дуализам предиката Дуализам предиката је поглед који заступају нередуктивни физикалисти као што су Доналд Дејвидсон и Џери Фодор, који тврде да иако постоји само једна онтолошка категорија супстанција и својстава супстанција (обично физичка), предикати које користимо да опишемо менталне догађаје не могу се поново описати терминима (или свести на) физичких предиката природних језика.Davidson, Donald. 1980. . .Fodor, Jerry. 1968. . Random House. .

Дуализам предиката се најлакше дефинише као негација монизма предиката. Монизам предиката се може окарактерисати као поглед који подржавају елиминативни материјалисти, који тврде да ће такви интенционални предикати као што су веровати, желети, мислити, осећати итд., на крају бити елиминисани како из језика науке тако и из свакодневног језика јер ентитети на које се односе не постоје. Дуалисти предиката верују да је „фолк психологија”, са свим својим приписивањима пропозиционалних ставова, неелиминисани део подухвата описивања, објашњавања и разумевања људских менталних стања и понашања.

На пример, Дејвидсон подржава аномални монизам, према којем не може бити строгих психофизичких закона који повезују менталне и физичке догађаје под њиховим описима као менталних и физичких догађаја. Међутим, сви ментални догађаји имају и физичке описе. Управо се у терминима ових других такви догађаји могу повезати законитим односима са другим физичким догађајима. Ментални предикати су несводиво различити по карактеру (рационални, холистички и неопходни) од физичких предиката (контингентни, атомски и каузални).

Дуалистичка схватања менталне узрочности 400px|мини|Четири варијанте дуалистичке каузалне интеракције. Стрелице означавају смер узрочности. Ментална и физичка стања приказана су црвеном, односно плавом бојом.

Овај део се односи на узрочност између својстава и стања ствари која се проучава, а не на њене супстанције или предикате. Овде стање представља скуп свих својстава онога што се проучава. Дакле, свако стање описује само једну тачку у времену.

Интеракционизам