мини|Илустрација иранске новинске агенције Тасним. Муслиманска делегација (Хасан, Мухамед, Али, Фатима, Хусеин) приказана је с леђа.

Догађај мубахале () био је неуспели покушај да се око 632. године н. е. разреши теолошки спор између муслимана и хришћана призивањем Божјег проклетства на лажљивце. Ове расправе одвијале су се у Медини, на Арабијском полуострву, између хришћанске делегације из Наџрана и исламског посланика Мухамеда, који је предложио ово решење вероватно када је њихов разговор доспео у ћорсокак у погледу природе Исуса, људске или божанске.

Хришћанска делегација повукла се из изазова и договорила мировни споразум, било одмах, било када је Мухамед стигао на мубахалу са својом породицом, према већини исламских предања. Ова епизода повезана је са одређеним стиховима Курана, централне верске књиге ислама, посебно са стихом 3:61. Догађај је нарочито значајан за шиитске муслимане јер су Мухамеда пратили његова кћи Фатима, њен муж Али и њихова два сина, Хасан и Хусеин, који су кључни за шиитска веровања. У то време, овај догађај мора да је уздигао њихов верски ранг као Мухамедових партнера у његовим пророчким тврдњама.

Етимологија Реч мубахала () изведена је из семитског корена ب ه ل (Б-Х-Л), што значи 'проклети', док именица ал-бахл може значити или 'проклетство' или оскудицу воде. Реч мубахала такође може значити 'ускраћивање милости ономе ко лаже или се бави неистином'. Чин мубахале () стога подразумева изрицање условне клетве, на пример, „Нека сам проклет ако...,“ заједно са заклетвом прочишћења. Као крајње средство, мубахала остаје законита опција за решавање спорова у исламској јуриспруденцији (фикх).

Догађај Са успоном ислама у Хиџазу, Мухамед је писао оближњим великодостојницима око 9. године по хиџри (631–632. н. е.) и позивао их у ислам. Једно такво писмо било је упућено епископима хришћанске заједнице у Наџрану. Делегација наџранских хришћана касније је стигла у Медину да се састане са Мухамедом 8, 9, или 10. године по хиџри, можда да би се уверили у његове тврдње о посланству. С обзиром на њихове слабе везе са Сасанидским царством, ови и други хришћани са југа вероватно су били у позицији да самостално преговарају са Мухамедом. Према једном извештају, делегацију су предводили Абд ал-Масих, Абу ал-Харит ибн Алкама и Сајид ибн ал-Харит. Тамо је коначно постигнут мировни споразум којим су хришћани пристали да плаћају годишњи главарински порез (џизју), али нису морали да пређу на ислам нити да учествују у војним походима муслимана, и остали су надлежни за своје унутрашње послове. Ово је можда био први такав споразум у муслиманској историји, али је такође личио на третман хришћана на другим местима од стране Мухамеда. Тек је за време Омаровог калифата (вл. 634–644) хришћани Наџрана протерани са Арабијског полуострва.

Мубахала У Медини, Мухамед и хришћанска делегација можда су такође расправљали о природи Исуса, људској или божанској, иако је делегација на крају одбацила исламско веровање да је Исус само човек, како је представљено у стиху 3:59 Курана, који признаје чудесно Исусово рођење, али одбацује хришћанско веровање у његову божанственост: „Заиста је пример Исусов код Бога као и пример Адамов; створио га је од прашине, а затим му рекао: ’Буди!’ и он би.“ Заиста, каже се да су овај и неки други стихови трећег поглавља (суре), можда чак и његових првих седамдесет до осамдесет стихова, објављени Мухамеду овом приликом. Међу њима је и стих 3:61, понекад познат као стих мубахале, који упућује Мухамеда да изазове своје противнике на мубахалу, вероватно када је расправа доспела у ћорсокак:

Следећи стих 3:63, „А ако се окрену, па Бог добро зна смутљивце,“ тумачен је као накнадно одбацивање тевхида (тевхида), односно исламског веровања у Божју једноћу, од стране хришћанске делегације.

Учесници мини|Џамија Мубахала у Медини, данашња Саудијска Арабија Према неким извештајима, делегација није прихватила изазов и уместо тога је преговарала о мировном споразуму са Мухамедом, било зато што су сматрали могућим да је истинит у својим тврдњама, или зато што су били застрашени војном моћи муслимана. Ово преносе сунитски егзегета Мукатил ибн Сулејман (ум. 767) и сунитски историчар Ибн Сад (ум. 845) у свом делу Табакат. У предању које преноси Мукатил, Мухамед хипотетички разматра да би са собом на мубахалу повео своју кћи Фатиму, њеног мужа Алија и њихова два сина Хасана и Хусеина. Ибн Сад пише да су се двојица вођа делегације касније вратила у Медину и прешла на ислам, што би могло објаснити њихово раније одбијање мубахале.

Ипак, према другим извештајима, Мухамед се појавио за прилику мубахале, у пратњи своје породице, како му је наложено стихом мубахале, очигледно код хатиб ахмар () на гробљу Ал-Баки, касније преименованом у џабал ал-мубахала (). Они који су га пратили често се идентификују као Али, Фатима, Хасан и Хусеин. Такве извештаје дају шиитски настројени историчар Ибн Исхак (ум. 767) у свом делу ал-Сира ал-Набавија, сунитски егзегета Фахр ал-Дин ал-Рази (ум. 1210) у свом Тефсиру, сунитски традиционалиста Муслим ибн ел-Хаџаџ (ум. 875) у свом канонском Сахих Муслиму, сунитски традиционалиста Хаким ел-Нишапури (ум. 1014) у свом ал-Мустадраку, и истакнути сунитски егзегета Ибн Кесир (ум. 1373). Ово је заиста већинско гледиште у егзегетским делима. Овде исламолог Вилферд Маделунг тврди да се израз 'наши синови' (абна'ана) у стиху мубахале мора односити на Мухамедове унуке, наиме, Хасана и Хусеина. У том случају, наставља он, било би разумно укључити у догађај и њихове родитеље, односно Алија и Фатиму.

Ахл ал-Киса Нека предања о мубахали додају да су Мухамед, Али, Фатима, Хасан и Хусеин стали под Мухамедов огртач, те су петоро тако постали познати као ахл ал-киса (). Истом приликом, Мухамед је можда дефинисао своје ахл ал-бајт () као Алија, Фатиму, Хасана и Хусеина, према шиитским и неким сунитским изворима, укључујући канонске збирке Сахих Муслим, Сунан ел-Тирмизи, и Муснед Ахмед ибн Ханбел. Алтернативно, неки су сугерисали да су ове тврдње вероватно каснији додаци. У сваком случају, укључивање ово четворо од стране Мухамеда, као његових сведока и гаранта у ритуалу мубахале, мора да је уздигло њихов верски ранг унутар заједнице.

Значај у шиитском исламу мини|Стих 3:61 Курана, такође познат као стих мубахале, исписан у светилишту Хусеина у Карбали, у Ираку

То да су Мухамеда на мубахали пратила горе поменута четворица такође је и шиитско гледиште, а шиитски извори су једногласни да се израз 'наши синови' () у стиху мубахале односи на Хасана и Хусеина, израз 'наше жене' () у њему односи на Фатиму, а да је израз 'ми сами' () референца на Мухамеда и Алија. Насупрот томе, већина извештаја које преноси сунитски егзегета ал-Табари (ум. 923) ћути о овом питању, док се неки други сунитски аутори слажу са шиитским извештајима.

Стих мубахале често цитирају шиитски учењаци како би поткрепили своје тврдње о привилегијама ахл ал-киса. Конкретно, ако се реч 'ми сами' у стиху односи на Алија и Мухамеда, како тврде шиитски аутори, онда први природно ужива сличан ауторитет као и потоњи. Слично томе, шиитски егзегета Мухамед Хусеин Табатабаи (ум. 1981) тврди да учешће ово четворо, искључујући друге муслимане, захтева њихово партнерство са Мухамедом у његовим пророчким тврдњама, јер у супротном њихово учешће не би могло имати негативне последице, будући да стих мубахале циља само на лажљивце.

Празник мубахале Празник мубахале () је шиитско обележавање сећања на Мухамедову мубахалу са хришћанима Наџрана, које се слави годишње 21, или 24. зул-хиџе по исламском календару, иако датум у грегоријанском календару варира из године у годину јер је први лунарни, а други соларни. Еквивалентни грегоријански датум за 24. зул-хиџе приказан је испод за неколико година.

Исламска година 1443 1444 1445 1446 1447 Празник мубахале 23. 7. 2022. 12. 7. 2023. 1. 7. 2024. 20. 6. 2025. 10. 6. 2026.

Хришћанско тумачење мубахале

Ђулио Басети-Сани, фрањевачки исламолог, тврдио је да је сусрет св. Фрање са султаном Маликом ал-Камилом био чин одштете за неуспех хришћана Наџрана да посведоче за Христа.

Референце

Литература

Категорија:Ислам у 7. веку Категорија:Хадис Категорија:Фатима Категорија:Шиитски дани сећања Категорија:Шиитски ислам Категорија:Сунитски ислам Категорија:Хришћанство и ислам Категорија:Мухамедов живот Категорија:Историја шиитског ислама Категорија:Хришћанство у 7. веку Категорија:Проклетства