Добрица Ристовић Стаћа (Кованлук, 1912 — Краљево, 1971) био је абаџијски радник, комунистички револуционар, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и учесник Народноослободичке борбе (НОБ). Биографија Рођен је 1912. године у Кованлуку код Краљева.

Од 1922. године Добрица је на абаџијском занату у Краљеву, где убрзо постаје учесник радничког покрета. Радио је активно у друштву „Абрашевић” и у синдикалном покрету. Учествује у свим акцијама и штрајковима радничког покрета.

Партијски рад Године 1937. године примљен је у Комунистичку партију Југославије (КПЈ). Међутим, дошло је до провале у партијској организацији Краљева, тако да је између осталих ухапшен и Добрица, а казну затвора је издржао у Краљеву и Београду.

Добрица Ристовић је поново ухапшен 27. априла 1939. године и оптужен да је члан Месног комитета КПЈ Краљево и један од главних организатора комуниста. У краљевачком затвору је пребијен и на носилима пренет у Београду, где је у затвору Специјалне полиције провео 45 дана у самици. Неколико агената се смељивало скоро напрекидно га испитујући и мучећи, чак су му и дрвене клинове забадали под нокте. Пошто је на свим саслушавањима остао непоколебив, пребачен је на Аду Циганлију, у затвор, где је провео око четири и по месеца. На суд није изведен јер је под притиском јавности пуштен на слободу 1940. године, заједно са осталим политички затвореницима. По изласку из затвора наставио је рад у Краљеву.

Народноослободилачка борба Године 1941. године из војске се после капитулације одмах вратио у Краљево и наставио активност у партијској организацији. А 23. јуна, сазнавши да ће бити ухапшен, напушта са Радом Вилотијевићем Краљево. Пошто су прегазили Ибар, они заједно раде на дизању устанка у краљевачком крају.

По избијању устанка Добрица Ристовић постаје борац Краљевачког НОП одреда Јово Курсула. После повлачења у Босну, постаје борац 3. чете 4. краљевачког батаљона 1. пролетерске бригаде. Контузован је у бици на Челебићу, те је 1944. године пребачен у Италију на лечење.

Послератни период По ослобођењу земље био је на разним дужностима у органима власти и друштвено-политичким организацијама. Вршио је функцију организационог секретара Среског комитета среза Жичког од 1945. године након Велимира Богавца. Током овог периода био је у личном сукобу са Илијом Каличанином, тадашњим начелником Среске милиције.

За Пети конгрес КПЈ изабран је када је вршио функцију политичког секретара Среског комитета и председник Среског народног одбора, 1948. године. Оштру критику је претрпео приликом обиласка Централног комитета КПС свих ћелија Среског комитета, где се у извештају наводи да кадровска политика СК-а није била у складу са тадашњим стандардима, а организациони секретар је уједно био и кадровник. Било му је замерано да не прати довљно добро рад на терену.

Половином 1954. године изабран је за председника Среског одбора. На тој дужности је био потврђен и на следећој изборној скупштини у пролеће 1955. године. У свом реферату из 1954. године, најавио је да ће главни правци његовог деловања бити подизање и неговање спомен-обележја, као и брига о деци жртава НОБ-а и фашистичког терора.

Преминуо је у Краљеву 1971. године.

Дела Заједно са Браниславом Пешићем и Синишом Миковићем, објавио је књигу Око Краљева 1941. године у којој говоре о својим сведочењима подизања устанка у Краљеву и околини.

Референце

Литература

Категорија:Југословенски партизани Категорија:Краљевчани