Света Садалберга (рани 7. век у Лангру, североисточна Француска – 22. септембар 655.) била је удовица, опатица и светитељка. Потицала је из племићке породице током владавине Хлотара II и Дагоберта I. Њен животопис забележен је у два извора: у -{vita}- (житију) ирског мисионара, Светог Колумбана, које је написао Јона из Бобија, и у -{vita}- анонимног писца (680), под насловом (Житије Садалберге). Била је посвећена у монашки живот у раној младости. Успела је да избегне планове своје породице да је „натерају на брак, али тек после два брака, на инсистирање њеног оца и краља”. Њен први муж је умро након два месеца брака; остала је посвећена удова још две године пре него што се удала за човека по имену Бландије. Имали су петоро деце, од којих су сва ступила у религиозни живот, укључујући и њену ћерку, Свету Анструду, која ју је наследила на месту опатице Опатије Светог Јована у Лаону, двоструког манастира који је Садалберга основала, средствима из свог наследства. Када су јој деца одрасла, наговорила је мужа да јој „дозволи да се поново ода монашком позиву”; договорили су се да се раздвоје и ступе у манастирски живот. Према њеном житију, током свог живота учинила је многа чуда и имала много визија.

Такође према њеном житију, Садалберга је имала визију која је предсказала њену смрт 100 дана пре 22. септембра 670. године. Умрла је након што је судбина њене опатије и поседа била обезбеђена.

Рани живот Садалберга је рођена почетком 7. века у селу изван Лангра у североисточној Француској, где су се налазили многи поседи њеног оца, у племићкој породици. Живела је током владавине Хлотара II и Дагоберта I, у „добу све већег самопоуздања и важности”. Била је савременица Свете Бургундофаре. Попут Бургундофаре, Садалберга је потицала из „породице аристократских покровитеља укључених у евангелизацију франачког села кроз ирски монашки систем”. Њен отац био је Гундоин, војвода од Алзаса и блиски саветник Дагоберта I, а мајка Саретуда. Њена браћа били су Леудин и Фулкулф. Леудин се оженио Франакињом из угледне породице по имену Одила, имао једно дете, и постао епископ Тула 660-их. Она га је убедила да се придружи манастиру и да га „обдари оним што је морало бити значајним земљишним богатством”. Био је важна фигура у локалној црквеној политици и касније је основао манастир Бонмутје на захтев своје ћерке Теутберге, која је тамо постављена за опатицу. Мало се зна о Садалбергиним двема сестрама, Аби (или Ебани) и Саретруди, али оне су се вероватно удале и имале децу. Саретруда је добила име по својој баки по мајци, што, како историчар Јанив Фокс наводи, сугерише да је „породични континуитет по мајчиној линији био значајан” током тог доба.

Садалбергин животопис забележен је у два извора: у -{vita}- (житију) ирског мисионара, Св. Колумбана, које је написао Јона из Бобија, и у -{vita}- анонимног писца, под насловом (Житије Садалберге), насталом око 680. године на захтев Садалбергине ћерке и наследнице, Анструде. Према Јони из Бобија, Колумбанов наследник, Еустасије из Ликсјеа, био је послат у Немачку из опатије Ликсје да исправи јерес која је порицала божанство Христово; на повратку у Француску, срео је Гундоина, који је боравио у вили близу реке Мезе. Гундоин је дочекао Еустасија у свом дому. Еустасије је замолио да упозна његову децу, и овај му је представио своја два сина. Када га је Еустасије упитао да ли има још деце, признао је да има и ћерку Садалбергу, која је била слепа. Еустасије је „уочио светост” у Садалберги и упитао је да ли је заинтересована за религиозни живот; рекла му је да јесте, иако је била млада. Према њеном житију, Еустасије ју је излечио од слепила тако што јој је ставио благословено уље у очи након што је постио два дана. Житије такође наводи да је излечио Садалбергу од „крварења”, које је изазвало слабост у њеном телу.

Каријера Како је историчар Дејвид Хохштетлер рекао, Садалберга је закључила да се хришћанске праксе које је желела да спроводи могу остварити само у манастиру. Успела је да, како је Фокс рекао, избегне планове своје породице да је „натерају на брак, али тек после два брака, на инсистирање њеног оца и краља”. Када је достигла зрелост, упркос њеном посвећењу од стране Еустасија, родитељи су је присилили да се уда за Рихрамнуса, којег је њен биограф назвао „извесним моћним човеком племенитог рода” и „морално изврсним човеком”. Два месеца касније, он је умро. Како њен биограф наводи, Садалберга није одустала од свог циља да оде у манастир и живела је у свом дому као посвећена удова. Била је незадовољна тим избором, па се придружила двоструком манастиру у Ремирмону. Дагоберт I се томе успротивио и наредио да се удаљи; била је принуђена да се уда за другог моћног племића, Бландија. Хохштетлер извештава да јој је статус племените удовице дао моћ да се директно обрати краљу за дозволу да уђе у манастир, уместо да се консултује са својим епископом. Хохштетлер наводи да је, као удавача високог племства, Садалберга морала да „тражи од краља дозволу да се заувек повуче из света” и да је „отишла предалеко”. Он тврди да ју је отац насилно удаљио из манастира и да је Бландије, којег назива „лукавим дворанином, краљевским миљеником”, саветовао краља да јој не дозволи да се повуче из друштва и натерао је да се уда за њега. Према њеном житију, међутим, „обоје су чинили хришћанска дела и најпобожније се чували у крсној чистоти”, практикујући гостољубивост, давање милостиње, и делујући као кумови за кандидате за крштење. Њен биограф такође извештава да је путовала у базилику Светог Ремигија и молила се за децу, заветујући их религиозном животу. Имали су петоро деце: Саретруду, названу по Садалбергиној мајци; још две ћерке, Ебану и Анструду (која је постала светитељка); дечака по имену Еустасије, који је умро као новорођенче; и њеног најмлађег сина, Балдуина, који је такође постао светитељ. Према Фоксу, Еустасије, кога назива „болешљивим”, добио је име по њеном заштитнику и духовном вођи. Фокс такође сматра чудним што њен најстарији син не би имао породично име, као што га има Балдуин, посебно пошто је сврха њеног брака била да произведе мушког наследника.

мини|Опатија Светог Јована, Лаон (-{Saint-Jean-de-Laon}-), 1800-е

Према Фоксу, када су деца пара поодрасла, а њен најстарији син сазрео, Садалберга је наговорила мужа да јој „дозволи да поново прихвати монашки позив”; договорили су се да се раздвоје и ступе у манастирски живот. Он је постао анахорета. Такође јој се придружио у оснивању манастира, близу аустразијске границе, али унутар Бургундије, на земљи коју је наследила од оца.-{Vita}-, превод у . Према Фоксу, манастир је био скоро завршен када је Садалберга примила визију која је упозорава на непосредну опасност, те га је преселила око 639. године у Лаон, на северу Француске. Нови манастир назван је Опатија Светог Јована (-{Saint-Jean-de-Laon}-). Фокс спекулише да, будући да је првобитни манастир био на граници, можда је био у средишту политички спорне регије. Њено житије наводи да је нова локација „имала јаку природну одбрану и била сигурнија од првог манастира”. Фокс наводи да се већина историчара слаже да је Садалберга сматрала да је манастир у опасности да буде увучен у регионални сукоб за контролу међу „зараћеним аристократским фракцијама”, што би утицало на његово благостање. Садалбергино житије тврди да је Опатија Светог Јована примала 300 монахиња, укључујући преко 100 жена из племства и „из њене сопствене службе”. Једна од племкиња која је боравила у лаонском манастиру била је Одила, Сикамбријка која је била удата за Садалбергиног брата, Леудина; они су донирали средства манастиру, а он је на крају постао епископ Тула. Одила је ушла у манастир након Леудина смрти и живела је тамо до своје смрти. Према њеном житију, Садалберга је „лично радила све што би могло бити корисно за манастир”, укључујући недељно кување оброка и обављање других послова неопходних за одржавање манастира.

Садалбергино житије наводи да је учинила многа чуда током свог живота. Међутим, научница Џејми Крејнер наводи да њен биограф користи њене религиозне праксе, попут понизности, великодушности и молитве, које су биле нормалне за сваког верника у то време, да би бранио њено признање за светитељку. Њено житије извештава да је излечила монахињу од епилепсије након што је ова имала епизоду током вечерња. Њен пријатељ и заштитник, Свети Валдеберт, требало је да посети Опатију Светог Јована. Понестало им је вина, па је Садалберга наручила пиво, а када је откривено да га нема довољно, помолила се да имају довољно пива, и њене молитве су услишене. Њено житије извештава да је опатија чудесно спасена од пожара њеним молитвама.-{Vita}-, превод у . Такође према њеном житију, глас је рекао архиепископу Басину да посети опатију и гледа Садалбергу како кува оброк, што је чинила једном недељно. Након што је порука поновљена три пута, отишао је у манастир, стигавши у исто време кад и човек који је носио велику рибу да прода опатији. Басин ју је купио, обезбедивши храну за сестре.-{Vita}-, превод у . Фокс извештава да је „Садалберга, како нам је речено, била у стању да наручи зелену салату од свог баштована телепатски”. Овај инцидент му је био занимљив јер се догодио „током летње шетње изван монашког ограђеног простора и изван градских зидина”, и испричан је као да је напуштање опатијских поседа била нормална пракса. Крејнер ово чудо назива једним од њених „најбизарнијих” и наводи да је монах чуо како га „кори што краде зелену салату из баште монахиња, упркос чињеници да је Садалберга била удаљена пола миље и само изговорила речи”. Садалбергино житије такође извештава да је имала много визија.-{Vita}-, превод у .

Смрт Према Садалбергином житију, годину и по дана пре смрти, патила је од тешке болести и губитка говора. Када су је друге монахиње упитале како се опоравила, рекла им је да је доживела визију након што је почела да се опоравља, у којој су јој израсла крила и почела је да лети; веровала је да су је крила штитила од погоршања. Остала је ослобођена било каквих будућих напада све до смрти у Опатији Светог Јована 22. септембра око 665. године.-{Vita}-, превод у . Доживела је визију која је предсказала њену скорашњу смрт за 100 дана; остале монахиње су позване и речено им је да за то време доврше псалтир. Њен биограф наводи да је Садалберга „тог дана почела да обожава Господа потпуније у бдењима, посту, псалмима и молитвама, са чвршћом оданошћу и бржом службом”. Према Садалбергином житију, када је била близу смрти, постала је свесна да њен брат Фулкулф незаконито држи поседе које је намеравала да завешта својој опатији. Према Фоксу, Фулкулф је „имао замерке на Садалбергино управљање монашким имањем, кривећи је да је нечасно присвојила део породичних ресурса за свој женски манастир”. Био је умирен када је његов удео у манастиру и другим земљишним поседима био формално признат. Њено житије тврди да је Фулкулф тек када се Садалберга разболела одлучио да се састане с њом и помири њихове разлике. Житије такође извештава да је Садалбергин други брат, Леудин, напустио породична имања којима је управљао када је чуо за њену скорашњу смрт, и обећао јој да ће манастир наставити да постоји.

Према њеном житију, Садалберга је колабирала 20 дана пре смрти и постала прикована за постељу. Примила је последње помазање од свештеника Итала. Сахрањена је у главној манастирској цркви у Опатији Светог Јована у Лаону. Након њене смрти, Садалберга је предала опатију својој ћерки Анструди. Према Фоксу, Анструду нису одгајили родитељи, већ „даљи рођаци” који су покушали да је удају, али она је инсистирала да уђе у манастир који је основала њена мајка. Наследила је мајку на месту опатице, што јој је омогућило да сачува своје наследство и споји га са „огромним поседима манастира над којим је преузела контролу као опатица”.

Референце

Литература

Категорија:Франкиње 7. века Категорија:Умрли 670. Категорија:Хришћанске светитељке средњег века Категорија:Колумбановци