У студијама рода, хегемона маскулиност је друштвено-културна пракса која легитимише доминантну позицију мушкараца у друштву и оправдава подређеност опште мушке популације и жена, као и других маргинализованих начина постојања мушкарца. Концептуално, хегемона маскулиност предлаже објашњење како и зашто мушкарци одржавају доминантне друштвене улоге над женама и другим родним идентитетима, који се у датом друштву перципирају као „феминизирани”. Део је теорије родног поретка Р. В. Конел, која препознаје вишеструке маскулинитете који варирају кроз време, друштво, културу и појединца. Концептуални почеци хегемоне маскулиности представљали су културно идеализовани облик мушкости који је био друштвено и хијерархијски искључив и усмерен на обезбеђивање егзистенције; који је изазивао анксиозност и био издиференциран (интерно и хијерархијски); који је био бруталан и насилан, псеудо-природан и жилав, психолошки контрадикторан, а тиме и склон кризи; економски богат и друштвено одржив. Међутим, многи социолози су критиковали ту дефиницију хегемоне маскулиности као фиксног карактерног типа, која је аналитички ограничена, јер искључује сложеност различитих и конкурентских облика маскулиности. Сходно томе, хегемона маскулиност је преформулисана тако да укључује родну хијерархију, географију мушких конфигурација, процесе друштвеног отелотворења и психо-социјалну динамику различитих врста маскулиности.
Заговорници концепта хегемоне маскулиности тврде да је он концептуално користан за разумевање родних односа и да је применљив на развој током животног века, образовање, криминологију, репрезентације маскулиности у масовним комуникационим медијима, здравље мушкараца и жена, и функционалну структуру организација. Критичари тврде да је хегемона маскулиност хетеронормативна, да се не репродукује сама од себе, да игнорише позитивне аспекте маскулиности, да се ослања на погрешан основни концепт маскулиности или да је сувише двосмислена да би имала практичну примену.
Опис мини|Циклични образац како се хегемона маскулиност производи, репродукује и перпетуира Тери Куперс са Рајт института описује концепт хегемоне маскулиности следећим речима:
Историја „Због друштвених неједнакости у аустралијским средњим школама, социолог Конел је увео идеју хегемоне маскулиности, која разматра мушке улоге и њихове карактеристике.” Ова разматрања изложена су у чланку који је критиковао литературу о „мушкој полној улози” и предложио модел вишеструких маскулинитета и односа моћи. Овај модел је интегрисан у систематску социолошку теорију рода. Као резултат, шест страница у књизи Gender and Power аутора Р. В. Конел о „хегемоној маскулиности и наглашеној фемининости” постало је најцитиранији извор за концепт хегемоне маскулиности. Овај концепт своје теоријске корене вуче из Грамшијевог термина хегемонија онако како се користио за разумевање стабилизације класних односа. Идеја је затим пренета на проблем родних односа.
Хегемона маскулиност црпи неке од својих историјских корена из области социјалне психологије и социологије које су допринеле литератури о мушкој полној улози која је почела да препознаје друштвену природу маскулиности и могућности промена у понашању мушкараца. Ова литература је претходила Женском ослободилачком покрету и феминистичким теоријама патријархата које су такође одиграле снажну улогу у обликовању концепта хегемоне маскулиности. Основни концепти моћи и разлике пронађени су у геј ослободилачком покрету који је настојао не само да анализира угњетавање мушкараца већ и угњетавање од стране мушкараца. Ова идеја о хијерархији маскулинитета од тада је опстала и снажно утицала на реформулацију концепта.
Емпиријска друштвена истраживања такође су одиграла важну улогу јер је растући број теренских студија документовао локалне родне хијерархије и локалне културе маскулинитета у школама, радним местима у којима доминирају мушкарци, и сеоским заједницама. Напослетку, на концепт је утицала психоанализа. Сигмунд Фројд је произвео прве аналитичке биографије мушкараца и показао како је одрасла личност систем под тензијом, а психоаналитичар Роберт Џ. Столер популаризовао је концепт родног идентитета и мапирао његову варијацију у развоју дечака.
Оригинални оквир Посебан нормативни облик маскулиности који је најцењенији начин да се буде мушкарац, а који захтева од свих других мушкараца да се позиционирају у односу на њега, познат је као хегемона маскулиност. У западном друштву, доминантни облик маскулиности или културни идеал мушкости првенствено је одражавао беле, хетеросексуалне, углавном припаднике средње класе. Идеали мушкости које је заступала доминантна маскулиност сугерисали су низ карактеристика које се мушкарци подстичу да интернализују у своје личне кодексе и које чине основу за мушке скрипте понашања. Ове карактеристике укључују: насиље и агресију, стоицизам (емоционална уздржаност), храброст, жилавост, физичку снагу, атлетизам, преузимање ризика, авантуризам и тражење узбуђења, компетитивност и достигнуће и успех. Хегемона маскулиност, међутим, није потпуно доминантна, јер постоји само у односу на нехегемоне, подређене облике маскулиности. Најупечатљивији пример овог приступа у савременом европском и америчком друштву је доминација хетеросексуалних мушкараца и подређеност хомосексуалних мушкараца. Ово се манифестовало у политичкој и културној искључености, правном насиљу, уличном насиљу и економској дискриминацији. Геј маскулиност је била најупадљивија подређена маскулиност у овом временском периоду, али не и једина. Хетеросексуални мушкарци и дечаци са феминизираним карактеристикама такође су ризиковали да буду изложени порузи.
Хегемона маскулиност није нормативна ни у нумеричком смислу, јер је може упражњавати само мала мањина мушкараца, ни у стварном смислу, јер је културни идеал маскулиности често фантазијска фигура, попут Џона Вејна или Џона Рамба. Она такође утиче на конструкт и перцепцију идеализованог мушког тела из искључиво западне перспективе. Хегемона маскулиност можда чак и није најчешћи образац у свакодневном животу мушкараца. Уместо тога, хегемонија може деловати кроз формирање узора маскулиности, симбола који имају културни ауторитет упркос чињеници да већина мушкараца и дечака не може у потпуности да им одговори. Хегемона маскулиност намеће идеалан скуп особина који налаже да мушкарац никада не може бити довољно немаскулинизиран. Стога, потпуно достизање хегемоне маскулиности постаје недостижан идеал.
Пристајање уз поменуте мушке карактеристике била је још једна кључна карактеристика оригиналног оквира хегемоне маскулиности. Ипак, пошто мушкарци остварују корист од патријархалне дивиденде, они генерално профитирају од свеукупне подређености жена. Међутим, пристајање није тако лако дефинисати као чисту подређеност јер брак, очинство и живот у заједници често укључују опсежне компромисе са женама, а не једноставну доминацију над њима. На овај начин, хегемонија се не стиче нужно насилним или присилним средствима, већ се постиже кроз културу, институције и убеђивања.
Укрштање рода са класом и расом ствара сложеније односе међу маскулинитетима. На пример, нове информационе технологије редефинисале су маскулинитете средње класе и маскулинитете радничке класе на различите начине. У расном контексту, хегемона маскулиност међу белцима одржава институционално угњетавање и физички терор који су уоквирили стварање маскулинитета у црначким заједницама. Сугерисано је да историјски потлачене групе, попут афроамеричких мушкараца из унутрашњих градских језгара, испољавају насилније стандарде хегемоне маскулиности као одговор на сопствену подређеност и недостатак контроле. Ова идеја маргинализације је увек релативна у односу на оно што доминантна група дозвољава, стварајући тако подскупове хегемоне маскулиности засноване на постојећим друштвеним хијерархијама.
Критике Како се најранији модел овог концепта развијао, тако су расле и анализе и критике које га окружују. Следеће главне критике идентификоване су од почетка дебате о концепту раних 1990-их.
Основни концепт маскулиности Неки су тврдили да је сама идеја маскулиности погрешан концепт. Џеф Херн и Алан Питерсон изнели су своје ставове. Херн је сугерисао да концепт маскулиности умањује забрињавајућа питања мушке доминације, док Питерсон тврди да концепт ствара лажну представу о мушкарцима и даље продубљује поделу полова. Каже се да концепт маскулиности логички почива на дихотомизацији пола (биолошког) и рода (културног) и тиме маргинализује или натурализује тело. Хари Брод примећује да у области студија о мушкарцима постоји тенденција да се истражује као да жене нису релевантан део анализе и да се стога маскулинитети анализирају посматрајући само мушкарце и односе међу мушкарцима. Стога се позива на доследно релациони приступ роду.
Двосмисленост и преклапање Ране критике концепта поставиле су питање ко заправо представља хегемону маскулиност. Многи мушкарци који имају велику друштвену моћ не отелотворују и друге аспекте идеалне маскулиности. Патриша Јанси Мартин критикује концепт јер доводи до недоследних примена, понекад се односећи на фиксни тип, а други пут на оно што је доминантни облик. Маргарет Ветерел и Најџел Едли тврде да овај концепт не успева да спецификује како конформизам према хегемоној маскулиности заправо изгледа у пракси. Слично томе, Стивен М. Вајтхед сугерише да постоји конфузија око тога ко је заправо хегемоно маскулинизован мушкарац. Инспирисан Грамшијевом диференцијацијом између хегемоније као облика идеолошке сагласности и доминације као израза конфликта, Кристијан Грос-Грин је тврдио да када су хегемоне маскулиности изазване у друштву, доминантне маскулиности настају засноване на телесним моћима, као што су насиље и сексуалност, а не на економским и друштвеним моћима. Кроз примере из свог теренског рада међу младима у Мапуту, Мозамбик, он показује да је ова промена повезана са друштвеном поларизацијом, новим класним идентитетима и подривањем улога и идеологија храниоца породице у неолибералној економији.
Проблем стварности Такође се тврдило да концепт хегемоне маскулиности не описује на адекватан начин стварност моћи. Ејстејн Гулвог Холтер тврди да концепт конструише моћ из директног искуства жена, а не из структуралне основе потчињености жена. Холтер сматра да треба разликовати патријархат и род, и даље тврдећи да је погрешно третирати хијерархију маскулинитета изграђену унутар родних односа као логичан наставак патријархалне потчињености жена. Као одговор на негативне конотације које окружују концепт, Ричард Колијер примећује да је хегемона маскулиност искључиво повезана са негативним карактеристикама које приказују мушкарце као неемоционалне (видети афективна експресија), агресивне, независне и без брижности, занемарујући позитивна понашања попут издржавања породице или очинства.
Маскулинизирани субјекат Неколико аутора је тврдило да се концепт хегемоне маскулиности заснива на незадовољавајућој теорији субјекта јер се не ослања довољно на дискурсе маскулиности. Ветерел и Едли тврде да се хегемона маскулиност не може разумети као карактеристике које сачињавају било коју групу мушкараца. За Вајтхеда, концепт не успева да спецификује како и зашто неки хетеросексуални мушкарци легитимишу, репродукују и генеришу своју доминацију и то чине као друштвена мањина пошто су бројчано надјачани од стране жена и других мушкараца којима доминирају. Повезана критика такође проистиче из психоанализе која је критиковала недостатак пажње посвећене томе како се мушкарци заправо психолошки односе према хегемоној маскулиности. На пример, Тимоти Лори тврди да се оквир хегемоне маскулиности придржава модификованог есенцијализма, где се „постизање мушких циљева често приписује начину размишљања схваћеном као инхерентном мушкој психи и у односу на урођену диспозицију за хомосоцијално повезивање”. Pdf.
Образац родних односа