мини|„Едвард VI и његов дечак за бичевање”, према уљаној слици Волтера Сиднија Стејсија из 1882. године. The magazine of art том 6 Дечак за бичевање () био је дечак који се образовао заједно са принцем (или дечаком монархом) у раном модерном добу у Европи и који је, наводно, примао телесне казне за принчеве преступе у његовом присуству. Принц није био лично кажњаван јер је његов краљевски статус био изнад статуса његовог тутора; гледање пријатеља како бива кажњен пружало би еквивалентну мотивацију да се прекршај не понови. Архаична пословица која дочарава сличну идеју гласи „тући пса пред лавом”., стр. 127 [немачки еквивалент: "den Hund vor dem Löwen schlagen"]; Бичевање је у то време била уобичајена казна коју су примењивали тутори. Постоји мало савремених доказа о постојању дечака за бичевање, а постоје докази да су неки принчеви заиста били бичевани од стране својих тутора, иако Николас Орм сугерише да су племићи можда били тучени ређе него остали ученици. Неки историчари сматрају дечаке за бичевање потпуним митом; други сугеришу да су они постојали само у случају дечака краља, који је био заштићен божанским правом, а не и за обичне принчеве.
У ренесансном хуманизму, трактати Еразма Ротердамског Васпитање хришћанског принца (1516) и Declamatio de pueris statim ac liberaliter instituendis (1530) помињу неприкладност физичког кажњавања принчева, али не помињу заменско кажњавање. Хартли Колриџ је 1852. написао: „бити бичеван преко посредника била је ексклузивна привилегија краљевске крви. ... То је било веома пожељно за децу сиромашнијег нижег племства, као први корак на лествици напредовања.” Џон Гоф Николс је 1857. написао: „цела ствар је донекле легендарна, иако су се одређене викаријске или радије претеће казне можда повремено примењивале, не чини се вероватним да би било који појединац међу краљевим школским друговима био константно биран, без обзира да ли је био крив или не, као жртва или жртвено јагње за краљевске преступе”.
У савременом енглеском језику, „дечак за бичевање” (енгл. ) је метафора која може имати слично значење као жртвено јагње или дежурни кривац; алтернативно, може значити вечитог губитника, жртву групног вршњачког насиља или некога ко је неправедно окривљен за поступке других.
Наводни историјски примери Млади чланови краљевских породица за које се тврдило да су имали дечаке за бичевање укључују: Конрад, краљ Јерусалима и касније Италије (1228–1254) имао је дванаест пратилаца које су тутори тукли уместо њега, према збирци Cento Novelle Antiche (око 1300. године), тако да се „краљ Конрад веома пазио да не поступа погрешно, из сажаљења према њима”. Алесандро д'Анкона у Конрадовој новели види претходника у басни Федра „Бик и стари во”.;
; Хенри Фицрој, 1. војвода од Ричмонда и Самерсета (1519–1536), чији се тутор Ричард Кроук 1527. жалио да Ричмондов послужитељ, Џорџ Котон, подрива Кроуков ауторитет; међу оптужбама је било повлачење „оних дечака чија је казна била неопходна да би се његов кнежевски ученик одвратио од понављања својих грешака”, као и тврдња да је за Кроука неприкладно да их бичује у Ричмондовом присуству. Едвард VI од Енглеске (1537–1553), на чији је двор Барнаби Фицпатрик, касније 2. барон од Горњег Осорија (око 1535–1581) послат као талац од стране свог оца 1. барона. У делу Томаса Фулера Историја цркве Британије (1655), Фицпатрик се назива Едвардовим „посредником за корекцију”. Историчар Џон Гај ово назива митом, јер је њихов тутор Ричард Кокс писао о томе како је Едварда тукао својим штапом. Конрад Хересбах је у De Educandis Erudiendisque Principum Liberis (1592) препричао да му је у Лондону 1547. речено да је, када је млади краљ изговорио псовке које је научио од (неименованог) другара у игри, његов пријатељ био бичеван у његовом присуству, а Едвард је упозорен да и сам заслужује сличну казну.; Цитирано и преведено у Будући Фридрих IV од Лигница (1552–1596), за кога је Ханс фон Швајнихен (1552–1616) 1856. године описан као Prügeljunge (дечак за батине) од стране Густава Фрајтага, чиме је овај концепт популаризован у Немачкој. Фрајтагова тврдња није подржана другим извештајима о Швајнихену. Будући Чарлс I од Енглеске (1600–1649), коме је Вилијам Мари, 1. гроф од Дајсарта (око 1600–1655) био „паж и дечак за бичевање”, према делу Гилберта Бернета Историја мог времена (1723). Вилијамов стриц Томас Мари био је тутор обојици дечака. Као краљ, Чарлс је именовао Вилијама за свог господина ложнице. Младом Лују XV од Француске (1710–1774), његова гувернанта мадам де Вантадур довела је другове у игри његових година, укључујући и сина версајског обућара коме су дали надимак le hussard („хусар”) због костима који је носио.; Мари, маркиза ди Дефан написала је 1769. године да је тај дечак био кажњаван уместо краља, због чега се жртва било ког насилника колоквијално називала њиховим хусаром.; Жак-Антоан Дилор је 1825. године ову методу назвао „чудном”, „прилично варварском” и „неправедном”, додавши да је Луј упркос томе наставио да занемарује своје учење. Према мемоарима Франсоа Сертена де Канробера из 1898. године, који је 1842. служио у француској војсци у Алжиру под командом Шпанца Антоана де Ла Тореа (1787–1851), причало се да је де Ла Торе био ванбрачни син Мануела Годоја и да је његова раздражљивост потицала од тога што је као дечак добијао „шамаре или бичевање” као посредник за синове Карлоса IV. Кинески империјални принчеви династије Ћинг (1644–1912) имали су пратиоце из система барјака који су на манџурском језику називани haha juse (кинеска транскрипција 哈哈珠子); у почетку је ово означавало младиће који су се образовали заједно са принцем, а касније његовог посебног „партнера у читању” и телохранитеља. Ови су били веома утицајни током владавине цара Кангсија (1661–1722), али су касније изгубили статус. Године 1876, новине North-China Herald прокоментарисале су најаву из Пекиншке газете о почетку образовања петогодишњег цара Гуангсуа: „Следеће именовање које ће бити обављено (иако неће бити званично објављено) вероватно ће бити дете које, према манџурском империјалном обичају, дели студије Његовог Величанства под именом haha juse, у својству жртве () или 'дечака за бичевање'. Кад год је Син Неба неваљао или непажљив, haha juse добија батине или бива осрамоћен”.
Један пример са одраслима који се често укључује у расправе о дечацима за бичевање пружају француски католички прелати Арно д'Оса (1537–1604) и Жак Дави Диперон (1556–1618), које је 1593. године симболично бичевао папа Климент VIII у знак заменског искупљења у име Анрија IV од Француске (1553–1610), који се одрекао протестантизма.Помиње се у: Thiselton Dyer 1903 стр. 307; ; The magazine of art том 6 ;
У каснијој литератури Представа Семјуела Роулија из 1604. године, When You See Me You Know Me, приказује детињство будућег Едварда VI. Када он побегне са часова да би играо тенис, Едвард „Нед” Браун бива послат у капелу да га избичује учитељ деце. Томас Кранмер каже: „Откако је овако бичеван због принчевих грешака. / Његова милост је за месец дана стекла више знања. / Него што је постигао у претходној години, / Јер стално уплашени дечак, да би спасао своју задњицу, / Сваког сата га прати, где год да крене.” Принц убеђује краља Хенрија VIII да прогласи Неда за витеза: „сироти господин је био жалосно рањен у задњицу, што се може видети по ожиљку, ако би његово витештво само тамо скинуло панталоне”. Нед се нада да ће се учитељи уздржати од бичевања витеза, на шта дворска будала узвраћа: „Ако то ураде, он ће те учинити лордом, а онда неће смети.” Ово дело је можда помогло да се идеја о дечаку за бичевање укорени.;
Џон Дон је алудирао на заменско бичевање у проповеди коју је одржао 1628. године: „Понекад, када деца великих личности погреше у школи, друга особа бива бичевана уместо њих, и то утиче на њих, и делује на добру нарав; али ако би та особа уместо њих узимала лек током болести, то им не би помогло: Божије казне над другима могу деловати као пример на тебе; али пошто си ти болестан за леком, узми га сам.” Најранија потврда термина „дечак за бичевање” (енгл. ) у Оксфордском речнику енглеског језика потиче из библијског коментара Џона Трапа из 1647. године на Прву посланицу Тимотеју (5:20): „Они презвитери који јавно греше ... и они који су осуђени од два или три сведока ...: Укори пред свима, али не као да су они дечаци за бичевање”.; цитат из 1647. поново је објављен у
У петој књизи романа Жил Блас (1715) аутора Алена Ренеа Лесажа, када маркиз од Леганеза забрани учитељима свог сина да га туку, Дон Рафаел бива бичеван уместо њега: „најгенијалнији изум, којим се овај проблематични млади господин држи у страху, а да се не прекрше неразумне забране његовог оца”. Роман Нигелове авантуре (1822) Волтера Скота описује Малагроутера, измишљеног дечака за бичевање младог Џејмса VI од Шкотске (касније и Џејмса I од Енглеске): „Под строгом влашћу Џорџа Бјукенана, који није одобравао заменски начин кажњавања, Џејмс је сам сносио казну за своје грешке, а Мунго Малагроутер је уживао у синекури; али Џејмсов други педагог, мајстор Патрик Јанг, радио је са више церемонија, и ужасавао је саму душу младог краља батинама које је делио дечаку за бичевање, када краљевски задатак није био прикладно обављен.” У роману Марка Твена из 1881. године, Краљевић и просјак, просјаково прерушавање у Едварда VI потпомогнуто је информацијама од принчевог дечака за бичевање,Bauer & Zirker 2015, ¶41; Twain 2016 Ch.XIV: 'Le Roi est mort'—'vive le Roi.' сина и имењака покојног сер Хамфрија Марлоуа, „главног поручника” у домаћинству Хенрија VIII.Bauer & Zirker 2015, ¶41; Twain 2016, Ch.XXIX: To London "'good old Sir Humphrey, Head Lieutenant of the late King’s kitchen, or stables, or something'—Miles could not remember just what or which..." Ch.XXXIII: Edward as King. "Know you Sir Humphrey Marlow?" The boy started, and said to himself, "Lord! mine old departed father!" Твен је написао: „Џејмс I и Чарлс II су имали дечаке за бичевање, када су били мали момци, да примају њихову казну уместо њих када би подбацили у лекцијама; тако да сам одлучио да свог малог принца опремим једним, за своје сопствене сврхе.”Bauer & Zirker 2015, ¶41; Twain 2016, Notes: No.8
Књига Дечак за бичевање (енгл. ) Сида Флајшмана, која је 1987. освојила Њуберијеву медаљу за дечију књижевност, говори о размаженом принцу Хорасу који учи о понизности у авантури са својим дечаком за бичевање, хватачем пацова по имену Џеми. У серијалу епске фантастике Џорџа Р. Р. Мартина Песма леда и ватре, који се објављује од 1991. године, ликови Томен Баратеон и Џофри Баратеон имају дечака за бичевање по имену Пејт. У дечијем роману Дејвида Белбина Дечак краљ (енгл. ) из 2002. године, Барнабија Фицпатрика бичује Џон Чек јер је учио Едварда VI псовкама; када Едвард протестује да више нико нема дечаке за бичевање, Чек каже да га је „војвода од Ричмонда имао”. Чек одустаје од тога да Фицпатрику да батине које дугује Едварду. Представа Саре Рул из 2016. године „Сцене из дворског живота, или Дечак за бичевање и његов принц” (енгл. ) укључује дечаке за бичевање у својим приказима Чарлса I и Чарлса II од Енглеске.
Модерно ропство Неки извештаји о модерном ропству укључују случајеве робова који су кажњавани за преступе детета њиховог господара. У јужној Кини током 19. века, међу дечацима робовима који су били сапутници у учењу кандидатима за царске испите, један пример је забележио Џејмс Л. Вотсон. У документарном есеју Алекса Тизона из 2017. године „Роб моје породице” (енгл. ), ауторова мајка препричава инцидент из четрдесетих година 20. века у којем је, ухваћена у лажи, натерала Лолу, насловну слушкињу, да прими казну од 12 удараца каишем њеног оца. Бирам Дах Абеид је изнео тврдње да се робови у Мауританији користе као жртве () или дечаци за бичевање.
Види још Дежурни кривац Жртвено јагње
Референце
Литература
Категорија:Историја образовања Категорија:Застарела занимања Категорија:Школске казне