Одбрана права човекових, у писму уваженом Едмунду Берку; поводом његових Размишљања о револуцији у Француској (), објављена 1790. године, политички је памфлет британске књижевнице и заговорнице женских права Мери Вулстонкрафт, који напада аристократију и заговара републиканизам. Вулстонкрафтина је била први одговор у памфлетском рату који је изазвало објављивање књиге Едмунда Берка Размишљања о револуцији у Француској (1790), одбране уставне монархије, аристократије и Цркве Енглеске.
Вулстонкрафтова је напала не само наследне привилегије, већ и реторику којом их је Берк бранио. Већина Беркових критичара осуђивала је оно што су сматрали његовим театралним сажаљењем према Марији Антоанети, али Вулстонкрафтова је била јединствена по томе што је користила Берков родно обојен језик. Користећи појмове узвишеног и лепог, које је сам Берк установио у делу Филозофско истраживање о пореклу наших идеја о узвишеном и лепом (1756), она је обухватила и његову реторику и његов аргумент. У својој првој нескривено феминистичкој критици, коју проучавалац Вулстонкрафтове Клаудија Л. Џонсон описује као ненадмашну по аргументативној снази, Вулстонкрафтова осуђује Берково оправдање неједнаког друштва заснованог на пасивности жена.
У својим аргументима за републиканске врлине, Вулстонкрафтова се позива на етос растуће средње класе насупрот ономе што она види као пороком прожети аристократски кодекс понашања. Вођена просветитељским веровањем у прогрес, руга се Берку због ослањања на традицију и обичаје. Описује идиличан сеоски живот у којем свака породица има имање довољно за сопствене потребе. Вулстонкрафтова супротставља своју утопијску слику друштва, нацртану оним што она тврди да је истинско осећање, Берковим лажним театралним живим сликама.
Књига Одбрана права човекових била је успешна: рецензирали су је сви водећи часописи тог доба, а прво издање, објављено анонимно, распродато је за три недеље. Међутим, након објављивања другог издања (првог које је на насловној страни носило име Вулстонкрафтове), критике су почеле да процењују текст не само као политички памфлет, већ и као дело списатељице. Већина је супротстављала „страст” Вулстонкрафтове Берковом „разуму” и с висине говорила о тексту и његовој ауторки, иако је било и оних који су били наклоњени. Оваква анализа Одбране права човекових преовладавала је све до 1970-их, када су феминистичке научнице поново почеле да проучавају текстове Вулстонкрафтове и настојале да скрену већу пажњу на њихову интелектуалност.
Историјски контекст
Револуционарна контроверза
мини|десно|300п|алт=Цртеж кредом фокусиран на центар, где један човек стоји на столу. Испод њега, три мушкарца су груписана заједно, држећи се за руке. Око њих су десетине мушкараца, са подигнутим рукама. Људи гледају кроз прозоре.|Тениска заклетва (1791) Жака-Луја Давида
Одбрана права човекових написана је у позадини Француске револуције и расправа које је она изазвала у Британији. У живој и понекад заједљивој памфлетској борби, сада познатој као Револуционарна контроверза, која је трајала од 1789. до краја 1795. године, британски политички коментатори расправљали су о оправданости монархије. Алфред Кобан назвао је ову дебату „можда последњом правом дискусијом о основама политике у [Британији]”. Моћ народне агитације у револуционарној Француској, показана догађајима попут Тениске заклетве и пада Бастиље 1789. године, оживела је британски реформски покрет, који је деценију углавном био у стању мировања. Оживели су напори да се реформише британски изборни систем и равномерније расподеле места у Дому комуна.
Велики део снажне политичке дебате 1790-их изазван је објављивањем књиге Едмунда Берка Размишљања о револуцији у Француској у новембру 1790. Већина коментатора у Британији очекивала је да ће Берк подржати француске револуционаре, јер је раније припадао либералној Виговској партији, био критичар монархијске моћи, присталица америчких револуционара и тужилац за лоше управљање у Британској Индији. Када то није учинио, то је шокирало јавност и разгневило његове пријатеље и присталице. Беркова књига, иако по цени од скупа три шилинга, продата је у запањујућих 30.000 примерака за две године. Чувени одговор Томаса Пејна, Права човекова (1792), који је постао поклич за хиљаде људи, међутим, знатно га је надмашио, продавши се у преко 200.000 примерака.
Вулстонкрафтина Одбрана права човекових објављена је само неколико недеља након Беркових Размишљања. Док је Берк подржавао аристократију, монархију и званичну цркву, либерали попут Вилијама Годвина, Пејна и Вулстонкрафтове залагали су се за републиканизам, аграрни социјализам, анархију и верску толеранцију. Већина оних који су називани радикалима подржавала је сличне циљеве: индивидуалне слободе и грађанску врлину. Такође су били уједињени у истим општим критикама: противљење ратоборном „земљопоседничком интересу” и његовој улози у корупцији владе, те противљење монархији и аристократији за које су веровали да незаконито отимају власт народу.
1792. била је „annus mirabilis радикализма осамнаестог века”: њени најважнији текстови су објављени, а утицај радикалних удружења, попут Лондонског дописног друштва (ЛДД) и Друштва за уставне информације (ДУИ), био је на врхунцу. Међутим, тек када су се ове групе средње и радничке класе удружиле са отменом групом Пријатељи народа, влада је постала забринута. Након формирања овог савеза, влада под доминацијом конзервативаца забранила је субверзивне списе. Само у 1790-им догодило се преко 100 кривичних гоњења за субверзију, што је драматичан пораст у односу на претходне деценије. Британска влада, плашећи се устанка сличног Француској револуцији, предузела је још драстичније кораке да угуши радикале: вршила је све више политичких хапшења и инфилтрирала се у радикалне групе; претила је „одузимањем дозвола крчмарима који су наставили да угошћавају политизована дебатна друштва и да шире реформистичку литературу”; заплењивала је пошту „сумњивих дисидената”; подржавала је групе које су ометале радикалне догађаје; и нападала дисиденте у штампи. Радикали су на овај период, који је укључивао Суђења за велеиздају 1794., гледали као на „увођење система ТЕРОРА, готово исто тако одвратног по својим одликама, готово исто тако гигантског по својим размерама, и бескрајно погубнијег по својој тенденцији, него што је Француска икада познавала.”
Када је у октобру 1795. маса бацала ђубре на Џорџа III и вређала га, захтевајући прекид рата с Француском и ниже цене хлеба, Парламент је одмах усвојио „законе о забрани слободе говора” (Закон о субверзивним састанцима и Закон о велеиздајничким праксама, познати и као „Два закона”). Према овим новим законима, готово је било немогуће одржавати јавне скупове, а говор је на онима који су се одржавали био озбиљно ограничен. Британски радикализам је ефективно ућуткан током касних 1790-их и 1800-их. Тек следећа генерација је успела да спроведе стварну реформу.
Беркова Размишљања
Објављена делом као одговор на проповед дисидентског свештеника Ричарда Прајса којом је прослављана Француска револуција, Расправа о љубави према нашој домовини, Берк је користио форму лажног писма младом Французу који моли за савет како би одбранио аристократску владавину, патернализам, оданост, витештво и примогенитуру. мини|лево|алт=Страница гласи: „Размишљања о револуцији у Француској и о поступцима одређених друштава у Лондону у вези са тим догађајем. У писму намењеном да буде послато једном господину у Паризу. Написао уважени Едмунд Берк. Лондон: Штампано за Џ. Додслија, у Пал-Малу. М.DCC.XC.”|Насловна страна Беркових Размишљања о револуцији у Француској (1790) Берк критикује многе британске мислиоце и писце који су поздравили ране фазе Француске револуције. Док су радикали поредили револуцију са британском Славном револуцијом из 1688. године, која је ограничила моћ монархије, Берк тврди да је одговарајућа историјска аналогија била Енглески грађански рат (1642–1651), у којем је Чарлс I погубљен 1649. године. У време када је Берк писао, међутим, било је врло мало револуционарног насиља; више заокупљен убеђивањем својих читалаца него информисањем, он је у свом тексту у великој мери преувеличао овај елемент револуције ради реторичког ефекта. У свом Истраживању о узвишеном и лепом, тврдио је да „велике непрецизне представе најбоље преносе идеје”, и да би изазвао страх код читаоца, у Размишљањима конструише сцену Луја XVI и Марије Антоанете натераних да напусте своју палату под претњом мачева. Када је насиље заиста ескалирало у Француској 1793. са Владавином терора, на Берка се гледало као на пророка.
Берк такође критикује учење повезано са француским филозофима; тврди да нове идеје не треба, опонашајући новонасталу научну дисциплину, тестирати на друштву у покушају да се оно побољша, већ да становништво треба да се ослања на обичаје и традицију да би их водили.
Састављање и објављивање Одбране права човекових У огласу одштампаном на почетку Одбране права човекових, Вулстонкрафтова описује како је и зашто написала дело:
Да би памфлет могао бити објављен чим га заврши са писањем, Вулстонкрафтова је писала грозничаво док је њен издавач Џозеф Џонсон штампао странице. У ствари, Годвинове Мемоари о Вулстонкрафтовој бележе да су листови рукописа достављани у штампу чим су написани. Међутим, на половини посла, престала је да пише. Један биограф то описује као „губитак живaца”; Годвин, у својим Мемоарима, описује то као „привремену обамрлост и лењост”. Џонсон, вероватно довољно мудар у том тренутку њиховог пријатељства да зна како да је охрабри, пристао је да одложи књигу и рекао јој да не брине због тога. Посрамљена, пожурила је да заврши.
Вулстонкрафтина Одбрана права човекових објављена је анонимно 29. новембра 1790. године, као први од између педесет и седамдесет одговора Берку различитих аутора. Само три недеље касније, 18. децембра, изашло је друго издање, са њеним именом одштампаним на насловној страни. Вулстонкрафтова је одвојила време да уреди друго издање, које је, према биографкињи Емили Санстин, „изоштрило њен лични напад на Берка” и променило велики део текста из првог лица у треће лице; „такође је додала непристрасан кодекс којим критикује лицемерне либерале који причају о једнакости, али пузе пред моћницима.”
Структура и главни аргументи мини|десно|алт=Портрет до пола у профилу мушкарца у браон оделу, риђокосог и руменог тена.|Едмунд Берк, слика из радионице Џошуе Рејнолдса (1771)
До 1970-их, Одбрана права човекових обично је сматрана неорганизованом, некохерентном, нелогичном и препуном ad hominem напада (попут сугестије да би Берк промовисао распеће Христа да је био Јеврејин). Истицана је као пример „женске” емоције која се бори против „мушког” разума. Међутим, од 1970-их, научници оспоравају ово гледиште, тврдећи да је Вулстонкрафтова користила књижевне моделе 18. века, попут дигресије, са великим реторичким ефектом. Што је још важније, како тврди научница Мици Мајерс, „Вулстонкрафтова је практично једина међу онима који су одговорили Берку која избегава уско политички приступ зарад широке критике основа Размишљања.” Вулстонкрафтова износи првенствено морални аргумент; њена „полемика није побијање Беркових политичких теорија, већ разоткривање сурових неједнакости које те теорије претпостављају.” Стил Вулстонкрафтове такође је био свестан избор, омогућавајући јој да одговори на Берково Истраживање о узвишеном и лепом, као и на Размишљања.