мини|десно|Делимично скелетизована свиња, седам недеља након смрти.

Скелетизација је стање мртвог организма након проласка кроз процес распадања.The Australian Museum. (2018). Decomposition-Body Changes. Преузето са: https://australianmuseum.net.au/about/history/exhibitions/death-the-last-taboo/decomposition-body-changes/ Скелетизација се односи на завршну фазу декомпозиције, током које су последњи остаци меких ткива леша или стрвине иструлели или се осушили до тачке када је скелет изложен. До краја процеса скелетизације, сва мека ткива ће бити елиминисана, остављајући само десартикулисане кости.

Временска линија мини|500п|Временска линија постморталних промена (стадијума смрти), са скелетизацијом близу десне стране. У умереној клими, обично је потребно од три недеље до неколико година да се тело потпуно распадне у скелет, у зависности од фактора као што су температура, влажност, присуство инсеката и потапање у супстрат као што је вода. У тропским климатским условима, скелетизација се може догодити за неколико недеља, док у подручјима тундре може трајати годинама или се никада неће догодити ако потрају ниске температуре. Процеси природног балсамовања у тресетиштима или сланим пустињама могу одложити процес унедоглед, што понекад резултира природном мумификацијом.

Брзина скелетизације и тренутно стање леша или стрвине могу се користити за одређивање времена смрти. Скелетизација се дешава много брже ако лешинари кичмењаци конзумирају месо леша. Велико јато лешинара може свести људски леш или стрвину на скелет у року од неколико сати. Након скелетизације, уколико животиње лешинари не униште или не уклоне кости, киселинама у многим плодним земљиштима потребно је око 20 година да потпуно растворе скелет сисара средње до велике величине, попут људи, не остављајући никакав траг о организму. У песку или земљишту неутралне pH вредности, скелет може опстати стотинама година пре него што се коначно распадне. Алтернативно, посебно у веома финим, сувим, сланим, аноксичним или благо алкалним земљиштима, кости могу проћи кроз процес фосилизације, претварајући се у минерале који могу опстати унедоглед.

Процедуре класификације значаја скелета

Пре анализе скелетних остатака, неопходно је категорисати их за одговарајућу дисциплину ради даље истраге. Другим речима, истраживачи морају утврдити значај скелетних остатака. Постоје кључне процедуре које треба следити како би се остаци категорисали. Прво, треба уклонити стране материјале који нису кости или зуби. Након тога, истраживачи морају идентификовати људске кости међу скелетним остацима. Људске кости ће бити испитане како би се проценио њихов значај искључиво за сврхе форензичке истраге. У супротном, људске кости ће бити подвргнуте наредном испитивању алтернативног могућег значаја који скелетни остаци имају. Осим у форензичким контекстима, скелетни остаци се могу класификовати као образовни или археолошки материјал, анатомски материјал, предмети са ратних меморијала или археолошки материјали који могу представљати гробљанске остатке који датирају из праисторијских или историјских времена.

Разликовање људских и животињских костију мини|Различите врсте костију које се налазе у људском телу, укључујући лобању, кичму, грудни кош и удове. Када се прикупи група скелетних остатака, кости и материјали који нису кости биће помешани. Како би се избегло погрешно тумачење материјала који нису кости као кости, примењују се следеће методе за повећање ефикасности њиховог разликовања. Микроскоп се може користити да би се испитало да ли постоји одсуство зрнатости које ће се појавити само на површини кости. Скенирајућа електронска микроскопија и енергетско-дисперзивна рендгенска спектроскопија користе се за испитивање хемијског састава било ког материјала за који се сумња да је кост. Резултати теста хемијског састава упоређују се са узорцима костију из базе података Спектралне библиотеке за идентификацију ФБИ-ја. Материјале који нису кости лако је открити јер немају исти однос калцијума и фосфора који имају кости.

Када се сумњиви материјал идентификује као кост, следећа процедура је категорисање костију на оне које припадају људима или животињама. Ову процедуру спроводе форензички антрополози јер је њихов свакодневни задатак идентификација људских костију. Постоје скелетне варијације у људским и животињским костима. Када је реч о људским костима, форензички антрополози морају да их категоришу у складу са њиховом биолошком старошћу истражујући зрелост костију. Ако се сумња да фрагмент кости има исту величину као кости млађе одрасле особе, истраживачи ће наставити са разматрањем могућег фактора зрелости и присуства сраслих епифиза за даљу анализу класификације кости као кости младе одрасле особе или материјала који није кост. Мали фрагменти људских костију или велике кости сисара повремено се лако могу помешати.

Због тога се микроскопске методе користе за одређивање спољашњих карактеристика површине кости. С обзиром на то да је микроскопски узорак животињских костију плексиформан или фиброламеларан ако примарни остеон има линеарни распоред редова или трака, анализа микроскопске анатомије великих фрагмената костију сисара омогућава форензичким антрополозима да разликују велике сисаре. То не значи да се микроскопске методе могу применити и у идентификацији људских костију. Протеински радиоимуноесеј је биомолекуларна метода која идентификује људске кости и елиминише све животињске кости.

Процена форензичког значаја Када се скелетни остаци ископају, форензички антрополози морају да осигурају да они испуњавају контекстуалне критеријуме приликом утврђивања њиховог форензичког значаја. Одећа која је остављена са скелетима мора бити савремена одећа, уз одсуство погребних артефаката, а тело мора бити закопано у неусклађеном положају. Старост кости је такође кључна за разликовање костију од археолошких остатака, при чему је главна тачка на коју се треба ослонити свежина кости у којој ће постмортални интервали бити корисни за разликовање савремених скелетних остатака од скелета који служе у археолошке сврхе. Место сахране, физичке карактеристике и артефакти поред скелетних остатака узеће се у обзир при одређивању његовог форензичког значаја.

Процена археолошког значаја Ако се скелетни остаци сматрају материјалима који немају форензички значај, они ће бити прослеђени на испитивање њиховог археолошког значаја. То ће се утврдити ако се скелетни остаци налазе у гробном окружењу и уколико су поред скелета присутни пратећи артефакти.

Индикације Информације наведене у наставку су оне које су добијене из скелета.

Пол мини|Дијаграм са ознакама људске карлице Карлица обично показује карактеристике полног диморфизма, те се стога може користити за закључивање пола скелета. Конкретно, карлична кост је подељена на три сегмента: сакроилијачни сегмент, исхиопубични сегмент и ацетабуларни сегмент. Било какве промене у облику ишијадичног усека сакроилијачног сегмента могу помоћи у указивању на пол и полно сазревање скелета. Жене обично имају већи ишијадични усек. Исхиопубични сегмент указује на процес полног диморфизма током пубертета. На пример, субпубични угао и пубис код жена у исхиопубичном сегменту обично су већи. Субпубични конкавитет је обично присутан само код жена. Ацетабуларни сегмент указује на просторну организацију опште структуре карлице. Кроз посматрање физичких карактеристика добијених из карличних костију, закључује се да жене углавном имају субпубични угао у облику слова U, док мушкарци имају субпубични угао у облику слова V.

Женска карлица је обично шира од мушке. Могући разлог за ове разлике је тај што уска карлица може бити ефикаснија за двоножно кретање, што доказују елитни тркачи који имају уже карличне кости, па мушкарци имају користи од уже карлице. Међутим, уска карлица омета порођај, па жене имају користи од карлице која балансира ефикасно кретање са сигурном репродукцијом.

Сходно томе, мушкарци обично имају јаче мастоидне наставке са стране, са нухалним гребенима и глабелама који се налазе напред, односно позади.

Ако карлична кост недостаје на узорку скелета, испитаће се величина и отпорност костију како би се закључио пол. Квалитет исхране коју је преминула јединка имала током живота утицаће на величину и отпорност њених костију, тако да се ова анализа не може сматрати потпуно дефинитивном у одређивању пола скелета.

Траума Траума означава повреду која се догодила на живом ткиву преминулог појединца, а која је нанета спољашњом силом или механизмом без обзира на то да ли је настала намерно или случајно. Анализа трауме пружа увид у откривање и објашњавање лезија на преминулом појединцу или одређеној популацији. Повезивањем односа између трауме и демографских информација добијених из скелета, однос међу њима олакшава процес тумачења социокултурних варијабли које су изазвале трауму. Анализа трауме се спроводи у сарадњи између форензичких патолога и антрополога како би се утврдио разлог и начин смрти. Појава трауме се дели у три фазе: антемортална, перимортална и постмортална траума. Док периморталне и постморталне трауме које су се десиле истовремено не могу дати назнаке форензичким патолозима и антрополозима, постмортална траума која се догодила након фазе распадања открива разлику између оштећења нанетих на осушеним костима и костима са којих је уклоњено месо.

Старост Процена старости скелета пише се у формату распона јер хронолошка старост појединца не мора нужно бити паралелна са његовом или њеном биолошком старошћу. Индивидуално здравље, породична генетика и стресори из околине утичу на старост скелета. Због тога је формат распона осмишљен са циљем комбиновања процене хронолошке старости скелета и индивидуалне варијабилности. Да би се избегла пристрасна испитивања у процени старости скелета, потребан је најмање више од једног индикатора. Како би се истражило да ли постоје докази о расту и развоју на скелетима, образац еволуције и спајање центара осификације (окоштавања) могу се користити за утврђивање да су скелети развијени. То значи да је доказано да скелети улазе у фазу сазревања.

Очување

Скелетима треба пажљиво управљати и штитити их како би се задржало Jejихово првобитно стање за будуће истраживачке сврхе у свим околностима, на пример: образовна, археолошка, форензичка истраживања. Примењујући исти случај на животињске скелете, постоје процедуре које треба следити са циљем да се скелетни остаци пажљиво сачувају за истраживачке сврхе у будућности. Постоје различите могуће величине колекција које би истраживачи могли желети да сачувају за будућа истраживања. За мање колекције костију које ће обично примењивати било који истраживачи који их задржавају у археолошке или зоолошке образовне сврхе, препоручује се организовање тих костију у категорије, на пример: старосна група, племенска или етничка група, или пол. За начин складиштења оваквих малих и софистицираних врста костију препоручује се постављање на клизну полицу. Међутим, веће колекције служе за академске дисциплине којима је потребно шире истраживање уместо фокусирања само на један комад кости. Стога ће се метода очувања и управљања бригом разликовати од горе наведеног. Прво, истраживачи морају да забележе основне демографске информације и информације о смртности које ће бити корисне за будућа поређења између скелета. Слично томе, за скелетне остатке прикупљене за излагање или истраживачке сврхе у музеју, физичке карактеристике и археолошка категорија скелетних остатака морају бити документовани како би се признале основне информације о скелетним остацима.Museum of London Human Remains Working Group. (2011). Policy for the care of human remains in Museum of London Collections. Преузето 12. 4. 2018. Затим, кости треба пажљиво обележити и избегавати хемијске супстанце које ће утицати на првобитно стање кости, што би утицало на тачност будућих истраживања.

Етика и интегритет рада