мини|десно|Акме и Септимије, слика Фредерика Лејтона

Поезија Гаја Валерија Катула написана је пред крај Римске републике у периоду између 62. и 54. године пре нове ере.

Збирка од отприлике 113 песама укључује велики број краћих епиграма, памфлета и пригодних комада, као и девет дугих песама углавном посвећених браку. Међу најпознатијим песмама су оне у којима Катул изражава своју љубав према жени коју назива Лезбија.

Датирање песама Ако је Катулова девојка Лезбија, као што се обично претпоставља, псеудоним за Клодију, супругу Квинта Цецилија Метела Целера, могуће је да ју је први пут упознао 62. п. н. е., када је њен супруг био гувернер Цисалпинске Галије.Fordyce (1961), pp. xv, xvii. У песми 83 Метел се спомиње као још увек жив (умро је почетком 59. п. н. е.). Сматра се да су најраније песме написане у овом периоду.Quinn (1973), p. xiv.

Године 57. п. н. е. Катул је отишао у иностранство на годину дана као део пратње гувернера Битиније, Гаја Мемија. Песма 10 је очигледно написана по његовом повратку, као и песма 28, у којој он опсценим језиком извештава о томе како га је Мемије лоше третирао.

Песма 113 спомиње да је Помпеј по други пут постао конзул, што је датира у 55. п. н. е. Песме 11 и 29, које помињу потенцијалну инвазију на Британију, такође се сматрају да потичу из 55. п. н. е. Песма 55 помиње колонаду припојену Помпејевом позоришту (посвећеном 55. п. н. е.). Ниједна песма се не може датирати касније од овога.

Често се сматра да је Катул могао умрети недуго затим. Ако је тако, имао би око 28 година.Quinn (1973), p. xv. Светоније извештава да је чак и након Катулове смрти, Јулије Цезар одржавао пријатељство са Катуловим оцем и наставио да прихвата његово гостопримство.Suetonius, Divus Iulius, 73;

Извори песама

мини|десно|Catullus et in eum commentarius, издање Марк Антоана Миреа, 1554 Осим рукописа из 9. века који садржи песму 62 (Кодекс Туанеус), верује се да су Катулове песме преживеле из антике у једном рукопису чуваном у библиотеци катедрале у Катуловом родном граду Верони. Овај рукопис је очигледно читао бискуп Ратерије, који је песме поменуо у проповеди 965. године.Fordyce (1961), pp. xxv–xxvi. Рукопис је сада изгубљен, али су у 14. веку направљене три копије изведене из њега. Ове три сачуване копије рукописа чувају се у Националној библиотеци у Паризу, Бодлеанској библиотеци у Оксфорду и Ватиканској библиотеци у Риму. Оне садрже приближно 113 Катулових песама (carmina). Међутим, неколико фрагмената које су цитирали каснији римски уредници, а који се не налазе у рукописима, указују на то да постоје неке додатне песме које су изгубљене.

Катулове песме у модерним издањима прате нумерацију коју је користио Мире у свом издању из 1554. године (види илустрацију). Међутим, три песме — 18, 19 и 20 — искључене су из већине модерних издања јер се сада сматра да их није написао Катул, већ их је додао Мире (који је идентификовао 113 песама присутних у Катуловим рукописима). Неки модерни уредници (и коментатори),E.g., ипак задржавају Песму 18 као аутентичну Катулову. Штавише, неки уредници су сматрали да су у неким случајевима две песме претходни уредници спојили, те дељењем ових додају 2б, 14б, 58б, 68б, 78б и 95б као засебне песме. Обрнуто, песма 58б се од стране неких уредника сматра фрагментом случајно одвојеним од песме 55, која је у истом ретком метру; сугерисано је да би требало да буде постављена након стиха 13 или 14 те песме. Међутим, различити уредници се не слажу око ових подела у неким случајевима.На пример, Fordyce верује да је 2б одвојена од 2а, а 58б од 55, док Dettmer у оба случаја спаја песме.

Структура збирке Катулове песме (carmina) могу се поделити на три формална дела: кратке песме у различитим метрима, назване полиметра (1–60); девет (ако се 68 подели на два дела) дужих песама (61–68б), од којих је последњих пет у елегијским дистисима; и четрдесет осам епиграма (69–116), све у елегијским дистисима. Пошто је свитак обично садржавао између 800 и 1100 стихова, ова три дела – приближно 860 (или више), 1138 и 330 стихова респективно – не би се лако уклопила на један свитак.

Научници се не слажу око тога да ли је збирку песама у садашњем облику уредио сам Катул и шта Катул мисли под „малом књигом” () коју посвећује Корнелију Непосу у песми 1. Једна теорија (Quinn 1973, p. xxi) је да је Катул сам објавио све полиметријске песме (1–60) и представио их Корнелију Непосу, али да је остале неким случајним редоследом саставио уредник након Катулове смрти. Према другој теорији (Hubbard 1983), (књижица) састојала се једноставно од песама 1–14 (укупно 15 песама, ако је 2б засебна песма); 14б би тада започела другу збирку.Hubbard, T. K. (1983). "The Catullan Libellus". Philologus, 127(1-2),

Хелена Детмер, с друге стране, претпостављајући да је распоред какав сада стоји мање-више онакав какав је објавио сам Катул, види песме подељене у девет циклуса или група (1–14, 14а–24 (можда некомплетна), 25–33, 34–44, 45–60, 61–68б, 69–78, 78б–99 и 100–111) плус епилог од пет песама (112–116). Она тврди да сваки од ових циклуса има сопствену унутрашњу структуру, и да у неколико случајева песме у првој половини циклуса балансирају хијастички песме у другој половини.

Тако се у првом циклусу песме 1 и 14 међусобно балансирају, јер обе описују поклон нове књиге поезије. У оквиру овог оквира, песме 2 и 3, обе описујући Лезбијиног љубимца врапца, балансиране су двема песмама о вечерама (12 и 13) које обе помињу поклон од или за Фабула. Још један балансирајући пар су 6 и 10, које супротстављају љубавнице () Флавија и Вара.

У неким случајевима, тврди Детмер, две кореспондирајуће песме нису повезане само тематски већ и вербалним одјецима. Тако су у првом циклусу песме 3 и 13 повезане фразама „Венере и Купидони” и „моје девојке” (или мојој девојци); у 4. циклусу, 38 и 40 су повезане не само темом беса, већ и фразом „моја љубав” у обе песме. У петом циклусу, прва и последња песма (45 и 60), са контрастним темама обећане и одбачене љубави, повезане су помињањем либијских лавова. У истом циклусу, 47 (лош третман Веранија и Фабула од стране Пизона) повезана је са 58 и 59 (морална деградација Лезбије) темом прошње за вечеру и речима за углове улица ( „тромеђа” у 47, „раскрсница” у 58).

У осмом циклусу, познати епиграм „мрзим и волим” (85), иако тематски различит од Цезаровог епиграма (93), упарен је са њим структурном сличношћу: обе песме садрже индиректно питање, контраст супротности (мржња наспрам љубави, бело наспрам црног) и речи „не знам” на почетку другог стиха сваке песме. Два епиграма су такође симетрично позиционирана унутар циклуса, 8. од почетка, односно 7. или 8. од краја циклуса.

Последња од елегијских песама (116) повезана је са првом елегијском песмом (65) фразом „Калимахове песме”, која се појављује само у ове две песме. Обе песме се тичу слања песама.

Детмер такође примећује да је укупна дужина пет дугих елегијских песама (65, 66, 67, 68а, 68б) (326 стихова, или мало више ако се додају недостајући стихови) готово тачно једнака дужини свих преосталих педесет краћих елегијских песама (330 стихова). Она верује да ово није случајност.

Оцењујући Детмеров рад на полиметрима, Филис Форсајт открива да су тематске везе које Детмер проналази између песама понекад натегнуте и нису чврсто утемељене; али додаје: „Обрасци и паралеле, међутим, заиста постоје у Катуловим песмама, као што су многе недавне студије показале”.

Теме Полиметра и епиграми Полиметра и епиграми се могу поделити у четири главне тематске групе (занемарујући прилично велик број песама које измичу оваквој категоризацији):

песме пријатељима и о пријатељима (на пример позивнице као што је Песма 13). еротске песме: неке од њих указују на хомосексуалне склоности (48, 50 и 99), али већина је о женама, посебно о једној коју назива „Лезбија” (у част песникиње Сапфе са острва Лезбос). Катул показује широк спектар изузетно емотивних и наизглед контрадикторних реакција према Лезбији, у распону од нежних љубавних песама до туге, разочарања и горког сарказма. инвективе: неке од ових често грубих и понекад потпуно опсцених песама усмерене су на пријатеље који су постали издајници (на пример Песма 16) и друге Лезбијине љубавнике, али су на мети и многи познати песници, политичари (на пример Јулије Цезар) и говорници, укључујући Цицерона. Међутим, многе од ових песама су хумористичне и вешто прикривају жалац напада. На пример, у песми 84 Катул исмева изговор мање образованог човека који додаје слово „х” речима које га не би требало имати. саучешћа: неке Катулове песме су озбиљне природе. Песма 96 теши пријатеља због смрти његове супруге, док неколико других, међу којима је најпознатија песма 101, оплакују смрт његовог брата.

Дуге песме Дуже песме (61–68б) разликују се од полиметра не само по дужини већ и по темама и метру: оне укључују две свадбене песме и један мини-еп, или епилион, најцењенију форму за „нове песнике”. Иако се међусобно разликују по стилу, већини је заједничка тема, наиме брак. Чак и песму о Атису (63) неки научници тумаче као одраз Катуловог односа са Лезбијом.

Песма 61 је свадбена песма од 235 кратких стихова организованих у строфе од по пет стихова. Она слави венчање извесног Манлија Торквата, готово сигурно Луција Манлија Торквата, који се појављује као један од ликова у Цицероновом филозофском делу , као поборник епикурејства. Песник прво позива Хименеја, бога венчања, да дође, обучен у жуто као млада. Затим се обраћа млади док се приближава у поворци, и наређује господаревом омиљеном дечаку-робу () да баца орахе, а младожењи да се убудуће уздржава од таквих задовољстава. Он наређује пратиоцима да отпрате младу до брачне собе и њеном мужу да јој се придружи. Жели пару небројене радости и предвиђа рођење малог Торквата. Завршава тако што каже девојкама да затворе врата. Песма 62 је још једна свадбена песма, али у другачијем стилу, овог пута у хексаметрима, са хором младића који се такмиче са хором младих жена док чекају долазак младе. Младићи су напољу, пазећи на појављивање Хеспера, Вечерње звезде, док девојке седе унутра. Младићи охрабрују девојке да изврше своју дужност према родитељима да се удају, док девојке глуме оклевање. мини|десно|Латинска рецитација Катула 63 (Атис), написана у галијамбском метру Песма 63, у ретком и узбудљивом галијамбском метру, говори о младом Грку по имену Атис који путује у Фригију и кастрира се из оданости према богињи Кибели. Касније се каје због онога што је учинио; али на крају га Кибела поново доводи до лудила. Песма 64, са 408 хексаметарских стихова далеко најдужа песма у књизи, представља опис сусрета и митског венчања краља Пелеја и морске богиње Тетиде. У ово је уметнут још један мит (наводно уткан у прекривач на брачном кревету), трагична прича о Аријадни након што ју је на острву Дија напустио њен љубавник Тезеј. Ова унутрашња прича заузврат укључује причу о Тезеју и Минотауру, као и говор краља Егеја Тезеју пре него што је кренуо, и Тезејев трагични повратак. Песма се затим враћа на венчање. Када су се гомиле људи разишле, појављују се богови. Када седну, три Парке (Суђаје) преду своју нит и предвиђају херојство и смрт Пелејевог сина Ахила, и жртвовање Пријамове кћери Поликцене над његовим гробом. Песма се завршава описом како је доба када су богови посећивали земљу уступило место добу у којем је правда одсутна. Песма 65 је кратка посланица говорнику Квинту Хортензију Хорталу која уводи песму 66. У посланици Катул помиње своју тугу због смрти брата, који је сахрањен у Ретеуму близу Троје. Песма 66 је превод познате песме Калимаха, која описује како се новопечена краљица Береника II од Египта заветовала да ће одсећи прамен своје косе ако јој се муж безбедно врати из похода; прамен је нестао, а дворски астроном га је открио међу звездама. Причу прича сам прамен, који се жали на своју невољу што је одсечен од главе своје господарице и моли се за поклоне мирисног уља од Беренике и других верних млади.