мини|Сачувани делови Кодекса Грегоријана Кодекс Грегориана или Кодекс Грегоријанус (енг. Codex Gregorianus) је наслов збирке устава (правних изјава) римских царева током једног и по века, од 130-их до 290-их година нове ере. Верује се да је настао око 291–294. године, али тачан датум није познат.

Историја Кодекс је добио име по свом аутору, извесном Грегорију (или Грегоријанусу), о коме се ништа поуздано не зна, мада се сугерише да је деловао као магистар либелорум (састављач одговора на петиције) царевима Карину и Диоклецијану у 280-им и почетком 290-их. Дело није сачувано нетакнуто и много тога о његовом оригиналном облику остаје нејасно, мада је из сачуваних референци и одломака јасно да је то било дело од више књига, подељено на тематске наслове (tituli) који су садржали мешавину рескрипта приватним подносиоцима захтева, писама званичницима и јавних едикта, организованих хронолошки. Процене научника о броју књига варирају од 14 до 16, при чему већина фаворизује 15. Тамо где су сачувани докази о начину оригиналног објављивања, то је претежно објављивање, што сугерише да је Грегорије радио са материјалом у јавном власништву.

Пријем У четвртом и петом веку, за оне који желе да цитирају царске уставе, Codex Gregorianus је постао стандардно референтно дело, често цитирано уз Codex Hermogenianus.

Почетком петог века, Августин из Хипона цитира Грегоријански кодекс у расправи о прељубничким браковима. Најпознатији су Грегоријански и Хермогенијански кодекси који се наводе као модел за организацију царских устава још од Константина I у директиви којом се наређује њихово сакупљање у ономе што ће постати Кодекс Теодосијан, упућен сенату Цариграда 26. марта 429. године, а саставио га је квестор Теодосија II, Антиох Хузон.

У посттеодосијевској ери, оба кодекса цитира као изворе царских устава анонимни аутор дела Consultatio veteris cuiusdam iurisconsulti из средине петог века (вероватно са седиштем у Галији); цитирани су у маргиналним унакрсним референцама од стране корисника Fragmenta Vaticana; и у белешкама са курса предавања на источном правном факултету о Улпијановом делу Ad Sabinum.

У Јустинијановом добу, претеча (професор права) Талеј је цитирао Грегоријански кодекс у свом коментару на Кодекс Јустинијана. На западу, нешто пре 506. године, оба кодекса су допуњена скупом појашњења (interpretationes), која прате њихове скраћене верзије у Алариховом бревијару, и наведена су као извори у Lex Romana Burgundionum који се приписује Гундобаду, краљу Бургунда (473–516).

Наслеђе Управо због његове употребе за Кодекс Јустинијанеус, утицај Грегоријевог дела се и данас осећа. Као такав, чинио је део Corpus Juris Civilis обновљене средњовековне и традиције раног модерног римског права. Ово је заузврат био модел и инспирација за законике грађанског права који су доминирали европским системима од Наполеоновог законика из 1804. године.

Издања Није било покушаја потпуне реконструкције свих сачуваних текстова који вероватно потичу из Грађанског законика, делимично због тешкоће разликовања са апсолутном сигурношћу устава Григорија од оних Хермогенијана у Кодексу Јустинијанеус средином 290-их, где се чини да се преклапају.

Поновно откриће Дана 26. јануара 2010. године, Сајмон Коркоран и Бенет Салвеј са Универзитетског колеџа у Лондону објавили су да су открили седамнаест фрагмената онога што сматрају оригиналном верзијом кодекса.

Референце

Категорија:Законици Категорија:Историја Римског царства