мини|upright=1.35|Жене на часу јоге на отвореном у заједници, Тексас, 2010.
Јога као вежба је физичка активност која се састоји углавном од поза (асана), често повезаних течним секвенцама, понекад праћених вежбама дисања, и често се завршава опуштањем у лежећем положају или медитацијом. Јога у овом облику постала је позната широм света, посебно у САД и Европи. Делимично потиче од средњовековне хата јоге, која је користила сличне положаје, али се углавном једноставно назива „јога”. Академско истраживање дало је јоги као вежби разна имена, укључујући модерна постурална јога и транснационална англофона јога.
Позе нису биле централне ни у једној од старијих традиција јоге; праксу држања тела оживели су двадесетих година 20. века гуруи модерне јоге међу којима су били Јогендра и Кувалајананда, који су истицали њене здравствене предности. Течне секвенце Поздрава сунцу (Сурја намаскар) осмислио је раџа од Аунда, Баванрао Шринивасрао Пант Пратиниди, током двадесетих година. Њих и многе стојеће позе које су се користиле у гимнастици, у јогу је интегрисао учитељ јоге Кришнамачарја у Мајсору од тридесетих до педесетих година 20. века. Неколико његових ученика основало је утицајне школе јоге: Патаби Џојс је створио аштанга вињаса јогу, која је касније довела до развоја пауер јоге; Б. К. С. Ајенгар је створио ајенгар јогу и дефинисао модерни скуп јога поза у својој књизи Светлост на јогу из 1966. године; док је Индра Деви подучавала јогу као вежбу многим познатим личностима у Холивуду. Друге главне школе основане у 20. веку укључују бикрам јогу и шивананда јогу. Јога као вежба проширила се широм Америке и Европе, а затим и на остатак света.
Јога као вежба првенствено укључује практиковање асана (поза), које су еволуирале од свега неколико описаних у раним текстовима хата јоге (2–84 позе) до хиљада у модерним делима (до 2.100). Асане су категорисане према положају тела, врсти покрета или намераваном ефекту. Различити модерни стилови јоге наглашавају различите аспекте као што су аеробни интензитет (Бикрам јога), правилно поравнање (Ајенгар јога), духовност (Шивананда јога) или буђење енергије (Кундалини јога). Многи савремени учитељи креирају небрендиране мешавине стилова, посебно у западним земљама.
Непостуралне праксе хата јоге, као што су њена пречишћавања, знатно су редуковане или потпуно одсутне у јоги као вежби. Термин „хата јога” се такође користи у другачијем значењу, означавајући благу небрендирану праксу јоге, независну од главних школа, често углавном намењену женама. Праксе варирају од потпуно секуларних, за вежбање и опуштање, до несумњиво духовних, било у традицијама попут шивананда јоге или у личним ритуалима. Однос јоге као вежбе према хиндуизму је сложен и оспораван; неки хришћани су је одбацили уз образложење да је прикривено хиндуистичка, док је кампања „Вратимо јогу” инсистирала на томе да је она нужно повезана са хиндуизмом. Научници су идентификовали више трендова у променљивој природи јоге од краја 19. века. Јога као вежба се развила у светски бизнис вредан више милијарди долара, који укључује часове, сертификацију учитеља, одећу као што су хеланке за јогу, књиге, видео снимке, опрему укључујући простирке, као и јога туризам.
Историја
мини|upright|Јога је првобитно била духовна пракса заснована на медитацији. Статуа са Јаве, 13. век.
Порекло јоге
Санскртска именица yoga, сродна енглеској речи „јарам” (yoke), потиче од праиндоевропског корена *yewg- у значењу „прикључити, спојити, упрегнути, ујармити”. Њен древни духовни и филозофски циљ био је сједињење људског духа са божанским. Грана јоге која користи физичке положаје је Хата јога. Санскртска реч हठ haṭha значи „сила”, алудирајући на њену употребу физичких техника. Асана (положај) је описана у Патанђалијевим Јога сутрама II.29 као трећи од осам удова јоге. Сутра II.46 дефинише асану као ону која је стабилна и удобна.Патанђали Јога сутре, Књига II:29, 46
Хата јога
Хата јога је цветала међу тајновитим аскетским групама као што су Нат јогини у јужној Азији од око 1100. до око 1900. године. revised from American Academy of Religions conference, San Francisco, 19 November 2011. Упутства су се преносила директно са гуруа на појединца ученика, у дугорочном односу. Била је повезана са религијама, посебно хиндуизмом, али и џаинизмом и будизмом. Њени циљеви били су манипулација виталним течностима како би се омогућила апсорпција и коначно ослобођење. Састојала се од пракси које укључују пречишћавања, положаје (асане), браве, усмерен поглед, печате и ритмично дисање. Тврдило се да оне пружају натприродне моћи укључујући исцељење, уништавање отрова, невидљивост и мењање облика.Хемачандра Yogashastra 1.8–9 Јогини су носили мало или нимало одеће; њихова тела су понекад била намазана пепелом са кремације као подсетник на њихову предстојећу смрт. Опрема је такође била оскудна; понекад су јогини користили кожу тигра или јелена као простирку за медитацију. Хата јога је користила мали број асана, углавном седећих; нарочито је било врло мало стојећих поза пре 1900. године. Практиковале су се полако, често држећи положај дужи временски период. Пракса асана била је мањи припремни аспект духовног рада. Јогини су следили строгу вегетаријанску исхрану, искључујући стимулансе као што су чај, кафа или алкохол. Њихова јога се подучавала без плаћања; гуруи су били подржавани поклонима и филозофија је била анти-конзумеристичка.
Рани утицаји
мини|центар|upright=2|Модерна постурална јога се развила током 20. века, под утицајем западне филозофије и физичке културе укључујући женску хармонијалну гимнастику, и индијске јоге, вежби рвача и Поздрава сунцу.
Постурална јога у Индији је мешавина западне гимнастике са положајима из хата јоге у Индији у 20. веку. Систем физичког васпитања који се практиковао у 19. веку у оквиру Хришћанског удружења младих људи, прилагођен од стране бивших војних гимнастичара за школски систем у колонијалној Британској Индији, постао је подразумевани облик масовне вежбе, што је утицало на „модернизовану хата јогу”. Од 1850-их надаље, у Индији се развила култура физичког вежбања за мушкарце како би се супротставила колонијалном стереотипу о наводној „дегенерацији” Индијаца у поређењу са Британцима, уверење појачано тада актуелним идејама ламаркизма и еугенике.
Ову физичку културу су од 1880-их до почетка 20. века преузели индијски националисти попут Тируке, који је подучавао вежбе и технике ненаоружане борбе под кринком јоге. Немачки бодибилдер Еуген Сандоу је био хваљен приликом своје посете Индији 1905. године, у време када је већ био „културни херој” у тој земљи. Антрополог Џозеф Алтер сугерише да је Сандоу био особа која је имала највише утицаја на модерну јогу. Први приручник асана на енглеском, и први који је илустрован фотографијама, био је Yogic Physical Culture Ситарамана Сундарама из 1928. године.
На Западу у 19. веку развила се другачија традиција физичке културе за жене, хармонијална гимнастика. Ови системи, као што су они које су креирале Женевјев Стебинс, Ени Пејсон Кол и Мери Багот Стак, настојали су да пруже оно што је Сидни Алстром назвао „однос са космосом”, нудећи комбинацију физичког и духовног здравља у облицима „хармонијалне религије”. Ови хармонијални системи су личили на јогу по томе што су углавном били за жене, користили су покрет и дах, и наглашавали хармонију. Понекад су били под утицајем хата јоге (на пример, Стак је научила неке асане у Индији), и допринели су модерној јоги кроз културне размене; на крају их је заменила јога, која је и даље углавном намењена женама.
Увођење на Запад
мини|upright=1.5|Положаји у књизи Primary Gymnastics Нилса Буха из 1924. године налик на асане Паригасана, Паршвотанасана и Навасана, подржавајући сугестију да је Кришнамачарја извео неке од својих асана из гимнастичке културе свог времена
Јогу је западном свету представио духовни вођа Вивекананда својом посетом Светском парламенту религија у Чикагу 1893. године, и књигом Раџа јога из 1896. Међутим, он је одбацио хата јогу и њене „у потпуности” физичке праксе попут асана као тешке и неефикасне за духовни раст, из широко распрострањене одбојности према лутајућим индијским јогинима. Јога асане је у Америку донео учитељ јоге Јогендра. Оснивањем огранка Јога института у држави Њујорк 1919. године, почео је да чини хата јогу прихватљивом, тражећи научне доказе за њене здравствене предности, и пишући књиге попут Yoga Asanas Simplified из 1928. и Yoga Personal Hygiene из 1931. Течне секвенце поздрава сунцу, Сурја намаскар, које су сада прихваћене као јога и садрже популарне асане попут утанасане и позе пса који гледа доле, популаризовао је раџа од Аунда, Баванрао Шринивасрао Пант Пратиниди, током 1920-их.
Године 1924. учитељ јоге Кувалајананда основао је Истраживачки центар за здравље и јогу Каиваљадама у Махараштри, комбинујући асане са гимнастиком, и попут Јогендре тражећи научну и медицинску основу за јогијске праксе.
Године 1925, Кувалајанандин ривал Парамаханса Јогананда, преселивши се из Индије у Америку, основао је Друштво за самоостварење у Лос Анђелесу, и подучавао јогу, укључујући асане, дисање, појање и медитацију, на „десетине хиљада Американаца”. Године 1923, Јоганандин млађи брат, Бишну Чаран Гош, основао је Гошов колеџ за јогу и физичку културу у Калкути.
Тирумалај Кришнамачарја (1888–1989), „отац модерне јоге”, тврдио је да је провео седам година са једним од ретких тада живих мајстора хата јоге, Рамамоханом Брамачаријем, на језеру Манасаровар у Тибету, од 1912. до 1918. године. Студирао је код Кувалајананде 1930-их, а затим је у својој јогашали у палати Џаганмохан у Мајсору створио „брак хата јоге, рвачких вежби и модерног западног гимнастичког покрета, за разлику од било чега виђеног раније у традицији јоге.” Махараџа од Мајсора Кришна Раџа Вадијар IV био је водећи заговорник физичке културе у Индији, а суседна дворана његове палате коришћена је за часове Поздрава сунцу (Сурја намаскар), који су тада сматрани гимнастичким вежбама. Кришнамачарја је ове секвенце вежби прилагодио свом течном вињаса стилу јоге. Научник за јогу Марк Синглтон приметио је да су гимнастички системи попут оног Нилса Буха били популарни у оквиру физичке културе у Индији у то време, и да су садржали многе положаје сличне новим Кришнамачарјиним асанама.
мини|upright=1.7|Ширење постуралне јоге широм света
Међу Кришнамачарјиним ученицима били су људи који су и сами постали утицајни учитељи јоге: Рускиња Евгенија В. Петерсон, познатија као Индра Деви (од 1937), која се преселила у Холивуд, подучавала јогу познате личности и написала бестселер књигу Заувек млади, заувек здрави; Патаби Џојс (од 1927), који је основао течни стил аштанга вињаса јоге чији Мајсор стил користи понављања Поздрава сунцу, 1948. године, што је касније довело до пауер јоге; и Б. К. С. Ајенгар (од 1933), његов шурјак, који је основао ајенгар јогу, са њеним првим центром у Британији. Заједно су популарисали јогу као вежбу и донели је у западни свет. Ајенгарова књига из 1966. Светлост на јогу популаризовала је јога асане широм света са оним што научник-практичар Норман Сјоман назива својим „јасним описима без бесмислица и очигледном префињеношћу илустрација”, иако степен прецизности који захтева недостаје ранијим текстовима о јоги.
Друге индијске школе јоге прихватиле су нови стил асана, али су наставиле да наглашавају духовне циљеве и праксе хата јоге у различитој мери. Друштво божанског живота основао је Шивананда Сарасвати из Ришикеша 1936. године. Његови бројни ученици укључују Свамија Вишнудевананду, који је основао међународне Центре Шивананда јоге Веданта, почевши од 1959. године; Свамија Сатјананду из Бихарске школе јоге, великог центра за обуку учитеља хата јоге, основане 1963; и Свамија Сачидананду из Интегралне јоге, основане 1966. Вишнудевананда је објавио своју Комплетну илустровану књигу јоге 1960. године, са листом асана која се у великој мери преклапа са Ајенгаровом, понекад са различитим називима за исте позе. Називи Џојсових асана се готово у потпуности поклапају са Ајенгаровим.