Мултирегионална хипотеза, мултирегионална еволуција (МРЕ) или полицентрична хипотеза, представља научни модел који пружа алтернативно објашњење у односу на шире прихваћени модел „Из Африке” о моногенези за образац еволуције човека.
Мултирегионална еволуција сматра да је људска врста први пут настала пре око два милиона година и да се каснија људска еволуција одвијала унутар једне, континуиране људске врсте. Ова врста обухвата све архаичне људске облике као што су Homo erectus, денисовци и неандерталци, као и модерне облике, и еволуирала је широм света у разноврсне популације анатомски модерних људи (Homo sapiens).
Хипотеза тврди да је механизам клиналне варијације кроз модел „центра и ивице” омогућио неопходну равнотежу између генетичког дрифта, протока гена и селекције током плеистоцена, као и укупну еволуцију као глобалне врсте, али уз задржавање регионалних разлика у одређеним морфолошким карактеристикама. Заговорници мултирегионализма указују на фосилне и геномске податке, као и на континуитет археолошких култура као подршку својој хипотези.
Мултирегионална хипотеза је први пут предложена 1984. године, а затим ревидирана 2003. године. У свом ревидираном облику слична је моделу асимилације, који сматра да су модерни људи настали у Африци и данас деле претежно недавно афричко порекло, али су такође апсорбовали мале, географски варијабилне степене примеса од других регионалних (архаичних) хомининских врста.
Мултирегионална хипотеза тренутно није најприхваћенија теорија о пореклу модерног човека међу научницима. „Модел афричке замене стекао је најшире прихватање углавном захваљујући генетичким подацима (посебно митохондријској ДНК) из постојећих популација. Овај модел је у складу са спознајом да се модерни људи не могу класификовати у подврсте или расе, и признаје да све популације данашњих људи деле исти потенцијал.” Модел афричке замене познат је и као теорија „Из Африке”, која је тренутно најшире прихваћени модел. Она предлаже да је Homo sapiens еволуирао у Африци пре него што је мигрирао широм света. Поред тога: „Примарна конкурентска научна хипотеза тренутно је хипотеза о недавном афричком пореклу модерних људи, која предлаже да су модерни људи настали као нова врста у Африци пре око 100—200.000 година, крећући се из Африке пре око 50—60.000 година како би заменили постојеће људске врсте попут Homo erectus-а и неандерталаца без укрштања.Liu, Hua; et al. (2006). „A Geographically Explicit Genetic Model of Worldwide Human-settlement History”. American Journal of Human Genetics 79 (2): 230–237. doi:10.1086/505436. PMID 16826514. Weaver, Timothy D.; Roseman, Charles C. (2008). „New developments in the genetic evidence for modern human origins”. Evolutionary Anthropology: Issues, News, and Reviews (Wiley-Liss) 17 (1): 69–80. doi:10.1002/evan.20161. http://www3.interscience.wiley.com/journal/117921411/abstract .Fagundes, N. J.; Ray, N.; Beaumont M.; Neuenschwander, S. Salzano, F. M.; Bonatto, S. L.; Excoffier, L. (2007). „Statistical evaluation of alternative models of human evolution”. Proc Natl Acad Sci USA 104 (45): 17614–9. doi:10.1073/pnas.0708280104. PMID 17978179. PMC 2077041. Bibcode: 2007PNAS..10417614F. https://www.pnas.org/doi/10.1073/pnas.0708280104Wolpoff, Milford, and Caspari, Rachel (1997). Race and Human Evolution. Simon & Schuster. Ово се разликује од мултирегионалне хипотезе по томе што мултирегионални модел предвиђа укрштање са већ постојећим локалним људским популацијама у било којој таквој миграцији.”Scholarly Community Encyclopeda.
Историја
Преглед Мултирегионалну хипотезу предложили су 1984. године Милфорд Х. Волпоф, Алан Торн и Сјинџи Ву.Wolpoff, M. H.; Wu, X. Z.; Alan, G.; G. Thorne , Волпоф приписује заслуге „Полицентричној” хипотези Франца Вајденрајха о пореклу човека као главном утицају, али упозорава да се ово не сме мешати са полигенизмом или моделом Карлтона Куна који је минимизирао проток гена. Према Волпофу, мултирегионализам је погрешно протумачио Вилијам В. Хауелс, који је у својим публикацијама током пет деценија мешао Вајденрајхову хипотезу са полигеничким „моделом свећњака”:
Под утицајем Хауелса, многи други антрополози и биолози помешали су мултирегионализам са полигенизмом, односно са засебним или вишеструким пореклом различитих популација. Алан Темплтон, на пример, примећује да је ова забуна довела до грешке да је проток гена између различитих популација додат мултирегионалној хипотези као „посебно оправдање као одговор на недавне потешкоће”, упркос чињеници да: „паралелна еволуција никада није била део мултирегионалног модела, а камоли његова срж, док проток гена није био недавни додатак, већ је био присутан у моделу од самог почетка” (нагласак у оригиналу). Упркос томе, мултирегионализам се и даље меша са полигенизмом или Куновим моделом расног порекла, од којег су се Волпоф и његове колеге дистанцирали.Wolpoff, M. H.; Caspari, R. 1997. Race and human evolution: A fatal attraction. New York: Simon and Schuster.Wolpoff, M. H.; Caspari, R. (2000). "The Many Species of Humanity". Przegląd Antropologiczny 63(1): 3–17. Волпоф је такође бранио Вајденрајхову полицентричну хипотезу од етикетирања као полифилетске. Сам Вајденрајх је 1949. написао: „Можда ризикујем да будем погрешно схваћен, наиме да верујем у полифилетску еволуцију човека”.Weidenreich, F. (1949). „Interpretations of the fossil material”. У: . „Studies in Physical Anthropology” series, Vol. 1. Detroit: American Association of Physical Anthropologists.
Године 1998., Сјинџи Ву је утемељио мултирегионални модел специфичан за Кину под називом „Континуитет са [случајном] хибридизацијом”.Rosenberg, K. R.; Wu, X. (2013). „A River Runs through It: Modern Human Origins in East Asia”. У: . Wiley-Blackwell. Вуова варијанта примењује мултирегионалну хипотезу искључиво на источноазијски фосилни запис и популарна је међу кинеским научницима.Liu, L.; Chen, X. (2012). The Archaeology of China: From the Late Paleolithic to the Early Bronze Age. Cambridge University Press. стр. 14: „већина кинеских археолога и палеонтолога подржава модел мултирегионалног развоја, предлажући хипотезу о регионалном континуитету са хибридизацијом између имиграната и аутохтоних популација у еволуцији од H. erectus-а до H. sapiens-а у источној Азији.” Међутим, Џејмс Лајболд, политички историчар модерне Кине, тврди да је подршка Вуовом моделу углавном укорењена у кинеском национализму.Leibold, J. (2012). „Filling in the Nation: The Spatial Trajectory of Prehistoric Archaeology in Twentieth-century China”, у Transforming History: The Making of a Modern Academic Discipline in Twentieth Century China, eds. Brian Moloughney and Peter Zarrow, стр. 333–71 (Hong Kong: Chinese University Press). Изван Кине, мултирегионална хипотеза има ограничену подршку, коју заступа само мали број палеоантрополога.. Wiley-Blackwell. стр. 8: „Треба напоменути, међутим, да је овај [мултирегионални модел] мањински став међу палеоантрополозима, од којих већина подржава модел афричке замене.”
„Класични” против „слабог” мултирегионализма Крис Стринџер, водећи заговорник доминантније теорије о недавном афричком пореклу, дебатовао је са мултирегионалистима попут Волпофа и Торна у низу публикација током касних 1980-их и 1990-их.Bräuer, G.; Stringer, C. . Стринџер описује како сматра да је оригинална мултирегионална хипотеза временом модификована у слабију варијанту која сада допушта много већу улогу Африке у људској еволуцији, укључујући анатомску модерност (и сходно томе мање регионалног континуитета него што је првобитно предложено).
Стринџер разликује оригинални или „класични” мултирегионални модел који је постојао од 1984. (његовог формулисања) до 2003. године, од „слабе” пост-2003 варијанте која се „примакла близу моделу асимилације”.
Генетичке студије Откриће да је „Митохондријска Ева” релативно недавна и афричка наизглед је дало предност заговорницима хипотезе „Из Африке”. Међутим, 2002. године, Алан Темплтон је објавио генетичку анализу која је укључивала и друге локусе у геному, а која је показала да су неке варијанте присутне у модерним популацијама већ постојале у Азији стотинама хиљада година уназад. То је значило да, чак и ако наша мушка линија (Y хромозом) и наша женска линија (митохондријска ДНК) потичу из Африке у последњих 100.000 година или приближно томе, наследили смо друге гене од популација које су већ биле ван Африке. Од ове студије спроведене су и друге које користе знатно више података (види Филогеографија).
Фосилни докази
Морфолошки кладуси мини|upright|Реплика лобање Сангиран 17 врсте Homo erectus из Индонезије која приказује тупи угао лица у односу на свод, утврђен уклапањем костију на обрвама. мини|upright|Одливак лобање анатомски модерног човека Коу Свамп 1 из Аустралије са углом лица у односу на свод који се поклапа са Сангираном 17 (Волпофова реконструкција).
Заговорници мултирегионалне хипотезе виде регионални континуитет одређених морфолошких особина које обухватају плеистоцен у различитим регионима широм света као доказ против модела појединачне замене из Африке. Генерално, препознају се три главна региона: Европа, Кина и Индонезија (често укључујући Аустралију). Волпоф упозорава да континуитет у одређеним скелетним карактеристикама у овим регионима не треба посматрати у расном контексту, већ их назива морфолошким кладусима; дефинисаним као сетови особина које „јединствено карактеришу географски регион”. Према Волпофу и Торну (1981): „Не сматрамо морфолошки кладус јединственом лозом, нити сматрамо неопходним да се за њега имплицира одређени таксономски статус”. Критичари мултирегионализма су истакли да ниједна појединачна људска особина није јединствена за неки географски регион (тј. ограничена на једну популацију и не налази се ни у једној другој), али Волпоф и сарадници (2000) напомињу да регионални континуитет препознаје само комбинације карактеристика, а не особине ако им се приступа појединачно, што у другом контексту упоређују са форензичком идентификацијом људског скелета:
Комбинације карактеристика су „јединствене” у смислу да се налазе само у једном региону, или нешто слабије, ограничене на један регион са високом учесталошћу (веома ретко у другом). Волпоф наглашава да регионални континуитет функционише у спрези са генетичким разманама између популација. Дугорочни регионални континуитет у одређеним морфолошким особинама објашњава се моделом популяционе генетике „центра и ивице” Алана Торна, који разрешава Вајденрајхов парадокс: „како су популације задржале географске разлике, а ипак еволуирале заједно?”. На пример, 2001. године Волпоф и колеге објавили су анализу карактерних особина лобања раних модерних људи у Аустралији и средњој Европи. Закључили су да разноврсност ових недавних људи не би могла „произаћи искључиво из једног касног плеистоценског ширења”, и имплицирали двојно порекло за сваки регион, што укључује укрштање са Африканцима.
Индонезија, Аустралија Алан Торн је сматрао да је у Индонезији и Аустралији постојао регионални континуитет за један морфолошки кладус. Овај низ се наводно састоји од најранијих фосила из Сангирана на Јави, који се могу пратити преко Нгандонга, а налазе се у праисторијским и недавним абориџинским Аустралијанцима. Године 1991, Ендру Крејмер је тестирао 17 предложених особина морфолошких кладуса. Открио је да: „већина (осам) од седамнаест неметричких особина повезује Сангиран са модерним Аустралијанцима” и да оне „указују на морфолошки континуитет, што имплицира присуство генетичког континуума у Аустралазији који датира барем милион година уназад”, али је Колин Гроувс критиковао Крејмерову методологију, истичући да поларитет карактеристика није тестиран и да је студија заправо неуверљива. Филип Хабгуд је открио да су карактеристике за које Торн тврди да су јединствене за аустралазијски регион заправо плезиоморфне: