Неуроквир теорија () је оквир који укршта поља неуродиверзитета и квир теорије. Испитује начине на које друштво конструише и дефинише нормалност, посебно у погледу рода, сексуалне оријентације и инвалидитета, и оспорава те конструкције. Критикује патологизацију неуродивергентних особа и начине на које се она укршта са маргинализацијом квир особа. Неуроквир теорија се ослања на дубоко разумевање интерсекционалности, начина на који се друштвени, културни и политички идентитети људи комбинују и резултирају јединственим комбинацијама привилегија и дискриминације.

Израз неуроквир може се користити као глагол, придев или ознака идентитета. Као глагол, односи се на чин оспоравања неуронормативности и хетеронормативности, као и залагања за признавање и слављење различитих искустава и идентитета. Као придев, неуроквир описује појаве, теорије или идентитете који оспоравају неуронормативност и хетеронормативност, наглашавајући укрштања и разноврсност квир и неуродивергентних идентитета и искустава. Појединци који се идентификују као неуроквир често су неуродивергентни и квир, иако то није неопходно. Ник Вокер, који је првобитно сковао термин, навео је да се неуротипичне, цисродне, хетеросексуалне особе такође могу идентификовати као неуроквир ако активно оспоравају неуронормативност и хетеронормативност, посебно ако оспоравају постојеће категоризације рода, инвалидитета или сексуалне оријентације. Недавне студије сугеришу постојање везе између квир идентитета и неуродивергенције: где су неуродивергентне особе склоније од својих неуротипичних вршњака да се идентификују као ЛГБТКИА+, а родно различите особе су склоније да буду неуродивергентне од својих цисродних вршњака. Тренутно, разлог за повезаност између квир идентитета и неуродивергенције није познат, иако постоји неколико хипотеза, од којих свака захтева даље истраживање.

Дефиниција Неуроквир је првобитно концептуализован као глагол — неуроквирирање — као начин „квирирања [...] неуро-когнитивних норми, као и родних норми”. Вокер је навео да се, као глагол, неуроквир „односи на широк спектар међусобно повезаних пракси”, а „као придев, описује ствари које су повезане са тим праксама или које произилазе из тих пракси”.

Ник Вокер, Атина Лин Мајклс-Дилон и Реми Јерго успоставили су следећих осам интегралних компоненти:

Као придев, неуроквир се може односити на људе који су „и неуродивергентни и квир, са одређеним степеном свесне свести и/или активног истраживања о томе како се ова два аспекта нечијег бића преплићу и интерагују”. Као придев, неуроквир значи „отелотворавање и изражавање сопствене неуродивергенције на начине који такође квирирају нечије извођење рода, сексуалности, етничке припадности и/или других аспеката нечијег идентитета”. Као глагол, неуроквир значи „ангажовање у праксама чији је циљ да се поништи и подрије сопствено културно условљавање и укорењене навике неуронормативног и хетеронормативног извођења, са циљем повратка способности да се потпуније изразе сопствени јединствено чудни потенцијали и склоности”. Као глагол, неуроквир значи „ангажовање у квирирању сопствених неуро-когнитивних процеса (и нечијег спољашњег отелотворења и изражавања тих процеса) њиховим намерним мењањем на начине који стварају значајно и трајно повећање нечијег одступања од преовлађујућих културних стандарда неуронормативности и хетеронормативности”. Као глагол, неуроквир значи „приступање, отелотворавање и/или доживљавање сопствене неуродивергенције као облика квирности”. Као глагол, неуроквир значи „стварање литературе, уметности, научних радова и/или других културних артефаката који стављају у први план неуроквир искуства, перспективе и гласове”. Као глагол, неуроквир значи „стварање критичких одговора на литературу и/или друге културне артефакте, фокусирајући се на намерне или ненамерне карактеризације неуроквирности и на то како те карактеризације осветљавају и/или бивају осветљене стварним неуроквир животима и искуствима”. Као глагол, неуроквир значи „рад на трансформацији друштвених и културних окружења у циљу стварања простора и заједница — и на крају друштва — у којима је ангажовање у било којој или свим горе наведеним праксама дозвољено, прихваћено, подржано и охрабрено”. Иако су ови основни концепти описани, Вокер и други тврде да се неуроквир заједница често „активно се опире било каквој ауторитативној дефиницији”. Стога, свака „концептуализација не би требало да се посматра као свеобухватна или дефинитивна. Никада статичан, израз неуроквир је флуидан, променљив и увек се прилагођава”.

Историја Неуроквир теорија је израсла из постојећих поља студија инвалидности и квир теорије. Прво је настало као научна област 1970-их након покрета за права особа са инвалидитетом и настојало је да стави у центар перспективе особа са инвалидитетом, као и да оспори постојећа схватања инвалидности. Ово је резултирало социјалним моделом инвалидности, који посматра инвалидност као друштвени неуспех, а не као индивидуални дефицит. На пример, социјални модел инвалидности тврди да глува особа није онеспособљена својом немогућношћу да чује, већ друштвеним структурама које привилегују слух; стога, да би се смањиле баријере, друштво би требало да пружи већи приступ глувим особама, као што је приступ тумачима знаковног језика и титловима, уместо да тражи од глуве особе да користи слушна помагала и кохлеарне импланте.

Од успона студија инвалидности и покрета за права особа са инвалидитетом, и научници и особе са инвалидитетом критиковали су недостатак фокуса на ментални инвалидитет и хроничне болести. Ово је резултирало развојем студија лудила и других дисциплина. Израз неуродивергенција настао је 1990-их да би оспорио наративе који су описивали менталне поремећаје као дефиците, посебно у вези са аутизмом. Термин се такође користи за олакшавање дискусија о разноврсности неуролошких функција и перформанси. Даље, многи заговорници и научници су се успротивили коришћењу језика „особа прво” (нпр. „особа са аутизмом”) када се говори о неуродивергентним особама, јер посматрају неуродивергенцију у контексту идентитета, а не патологије, и сматрају да не би требало да буде одвојена од нечије личности.

Квир теорија се појавила 1990-их да би анализирала и оспорила хетеронормативност. Квир теоретичари су често користили глагол квирирати да означе чин идеализовања и измишљања стално еволуирајуће будућности кроз нове методе испитивања света и начина на који живимо у њему.

Ник Вокер је сковао термин неуроквир 2008. године, иако је Атина Лин Мајклс-Дилон такође независно сковала фразу, а Реми Јерго је такође разматрао концепт, називајући га неуролошка квирност. Вокер је користио термин у вези са квир теоријом да би „испитао како су друштвено наметнута неуронормативност и друштвено наметнута хетеронормативност биле међусобно испреплетене, и како се квирирање било ког од та два облика нормативности преплитало и стапало са квирирањем оног другог.” Реч неуроквир први пут се појавила у штампи на полеђини романа Мајклс-Дилон Defiant (2015) и у Јерговој књизи Authoring Autism (2018).

Употреба израза неуроквир је од тада порасла и односи се на поље академског проучавања, као и на ознаку идентитета. Неки људи тврде да, пошто је ејблизам дефинисао оно што се сматра „нормалним”, при чему се неуродивергентне и квир особе сматрају „атипичним”, признавање језика „особа прво” и „слављених разлика” не мења ејблистичке конструкције неуролошког функционисања. Ти исти научници и активисти кажу да људи који се идентификују као неуроквир активно одбацују ејблистичке праксе асимилације; прихватајући своју сопственост и одбијајући да се конформишу, они квирирају своје постојање, акције и понашања у друштвеним просторима.

Преваленција неуроквир идентитета

Статистички подаци о квир и неуродивергентним особама ограничени су различитим друштвеним и културним дефиницијама идентитета, безбедносним забринутостима приликом аутовања, могућношћу добијања дијагнозе и другим факторима.

Основне статистике Најновији подаци прикупљени широм света процењују да је око 10-20% опште популације неуродивергентно на неки начин. Међу општом глобалном популацијом, око 1-2% има дијагнозу аутизма, 1,13% има дијагнозу АДХД-а, а 5-17% има дијагнозу дислексије, иако глобалним подацима недостају нијансе појединачних земаља, критеријуми и време процена. Истраживање одраслих у 30 земаља из 2023. године сугерише да се око 9% опште популације идентификује као ЛГБТК; међутим, ови подаци изостављају многе друге земље и ограничени су тиме ко је учествовао и колико им је било пријатно да слободно одговоре на анкету. Сличне студије које прикупљају податке широм света процењују да се око 0,4-1,3% опште популације идентификује као родно различито. Постоје варијације у статистикама становништва између земаља. На пример, подаци пописа становништва Уједињеног Краљевства из 2021. године показују да се само 3% опште популације идентификује као геј, лезбијке или бисексуалне особе, док глобална процена износи око 9% опште популације.

Статистичка повезаност између неуродивергенције и квир идентитета Недавна истраживања сугеришу да су неуродивергентне особе, посебно аутистичне особе, склоније од својих неуротипичних вршњака да се идентификују као ЛГБТКИА+. Конкретније, аутистичне особе имају 3 пута већу вероватноћу да се идентификују као трансродне у поређењу са својим неуротипичним вршњацима; већа учесталост аутистичних особина повезана је са већом стопом идентификације као родно различито. Даља истраживања проширују ово, откривајући да се међу њиховим учесницима 0,7% неаутистичне деце идентификује као родно различито, док се 4-5,4% аутистичне деце идентификује као родно различито. Поред тога, студија о сексуалности и неуродивергенцији открила је да, док се 70% неуротипичних учесника идентификовало као хетеросексуално, само 30% аутистичних особа се идентификовало као хетеросексуално. Друга истраживања о неуродивергенцији и сексуалности сугеришу да неуродивергентне особе имају 8 пута већу вероватноћу да се идентификују као асексуалне него њихови неуротипични вршњаци.

Чини се да веза између неуродивергенције и квир идентитета иде у оба смера, при чему су неуродивергентне особе склоније да се идентификују као ЛГБТКИА+, а родно различите особе су склоније да буду неуродивергентне у поређењу са својим цисродним вршњацима. Особе које се не идентификују са полом који им је додељен на рођењу имају између 3 и 6 пута већу вероватноћу да буду аутистичне у поређењу са својим цисродним вршњацима. У поређењу са својим цисродним вршњацима, родно различите особе чешће пријављују особине аутизма — појачано препознавање образаца, сензорне проблеме и потешкоће у разумевању туђих емоција — и 5 пута чешће сумњају да су недијагностиковани аутисти. Истраживања о трансродним адолесцентима сугеришу да је око 6-25,5% људи који се идентификују као родно различити такође аутистично. Једна студија у Холандији сугерисала је да се 5% опште популације идентификовало као родно различито, у поређењу са 15% одраслих аутистичних особа, наглашавајући везу између родне разноликости и аутизма. Студија у САД показала је сличан резултат, где је 3-5% опште популације желело да буде супротног пола, у поређењу са 11,4% одраслих аутистичних особа.

Примене Неуродивергенција је патологизована и повезана са различитим стањима, укључујући аутизам, поремећај пажње и хиперактивност (АДХД) и специфичне тешкоће у учењу, између осталог. Неуроквир теорија има за циљ депатологизацију таквих разлика и стога има импликације у различитим секторима, укључујући образовање и истраживање.

Образовање