мини|upright=1.8|Група младих кадета из Националног војног колеџа током церемоније, око 1930-их.
Скандал са кадетима (), такође познат као случај Балве (), био је сексуални и политички скандал који је избио у Буенос Ајресу, Аргентина, у септембру 1942. године, а односио се на умешаност младих кадета из Националног војног колеџа () на наводним секс забавама које су организовали геј мушкарци из виших класа. Главни оптужени био је фотограф аматер Хорхе Орасио Балве Пињеро, који је одржавао мања окупљања у свом стану у насељу Реколета и правио еротске фотографије присутних, што је постало главни доказ коришћен против њега. Године 1942. Балве Пињеро и његова група пријатеља, међу којима су били Адолфо Хосе Гудвин, Ернесто Брија, Ромео Спинето и Соња — једина жена — почели су да налазе кадете на улицама за своје приватне забаве, при чему су неки чак започели и романтичне везе.
Интерна истрага у Националном војном колеџу открила је ове инциденте, што је резултирало избацивањем, отпуштањем и кажњавањем 29 кадета. Балве Пињеро је послужио као жртвено јагње за скандал и био је осуђен на дванаест година затвора под оптужбом за „корупцију малолетника”, пошто је тек био стекао пунолетство са 22 године, док је његов љубавник имао само 20 година. Вест о инциденту снажно је одјекнула у друштву и жутој штампи Буенос Ајреса, до те мере да су спискови истакнутих наводних хомосексуалаца анонимно кружили међу становништвом, а кадети су редовно били исмевани на улицама.
Скандал је довео до најнасилнијег прогона геј мушкараца у историји Аргентине до тада, са низом полицијских рација и клеветања који су резултирали затварањем многих хомосексуалаца, док су други отишли у егзил, а забележена су и два самоубиства. Више историчара истиче да је скандал искоришћен као изговор за државни удар 1943. године којим је окончана „Озлоглашена деценија” и који је имао самопрокламовани циљ „моралног оздрављења”. Под новим режимом, прогон хомосексуалаца се појачао, а једна од првих мера била је депортација шпанског певача Мигела де Молине, догађај о којем се причало широм земље. Репресија над хомосексуалношћу се продубила успоном перонизма 1946. године, иако неки аутори сугеришу да је њихов однос био прилично амбивалентан.
Наслеђе овог скандала упоређивано је са суђењем Оскару Вајлду у Уједињеном Краљевству, Плесом четрдесет и једног у Мексику и Ојленбурговом афером у Немачкој, и сматра се прекретницом у историји хомофобије у земљи. Ипак, скандал са кадетима и прогон који је уследио историчари су дуго игнорисали и локална ЛГБТ култура га није присвојила онако како је мексичка ЛГБТ заједница учинила са Плесом четрдесет и једног. Године 2019. драматург Гонзало Демарија постао је прва особа која је добила приступ списима случаја — чији је садржај био предмет великих спекулација аргентинских ЛГБТ историчара попут Хуана Хосеа Себрелија, Хорхеа Салесија и Освалда Базана — и објавио је своје истраживање у првој књизи посвећеној скандалу наредне године.
Позадина
Политички и војни контекст мини|Маса кадета и цивила на Тргу конгреса током државног удара који се одиграо 6. септембра 1930. године и означио почетак „Озлоглашене деценије”. Скандал са кадетима одиграо се током сложеног транзиционог периода у историји Аргентине, између краја „Озлоглашене деценије” и успона перонизма, у контексту Другог светског рата. Године 1930, први државни удар у историји Аргентине 20. века успоставио је војни режим националистичког генерала Хосеа Феликса Урибуруа, чиме је окончана демократска владавина председника Иполита Иригојена.
Након краха берзе на Волстриту 1929., „агро-извозни” економски модел Аргентине био је снажно погођен, јер су централне земље смањиле куповину сировина. Урибуру је био конзервативац који није веровао у либералну демократију и партијски систем, представљајући ауторитарни елитизам који је тежио да демократију замени корпоратистичким режимом сличним италијанском фашизму. Током Урибуруовог пуча, кадети Националног војног колеџа достигли су врхунац свог угледа јер су марширали са њим тог дана; заправо, овај догађај се понекад назива и Golpe de los Cadetes („Кадетски пуч”). Признање кадетима огледало се и у изградњи већег и раскошнијег седишта у оближњем граду Ел Паломар, у провинцији Буенос Ајрес.
Урибуру је расписао председничке изборе 1931. године, на којима је официр Агустин Педро Хусто проглашен победником уз помоћ изборне преваре. Хусто је био део Конкордансије, политичког савеза који је укључивао његову Националну демократску партију, Антиперсоналистичку грађанску радикалну унију (анти-иригојенски огранак Грађанске радикалне уније) и Независну социјалистичку партију. Конкордансија је владала земљом све до 1943. године, спречавајући долазак на власт Грађанске радикалне уније кроз континуиране изборне преваре. Озлоглашена деценија донела је развој политике индустријализације супституцијом увоза, што је изазвало нови талас унутрашњих миграција сељака у Буенос Ајрес у потрази за послом. Хуста је на месту председника Аргентине наследио Роберто Марија Ортиз 1938. године, који је преминуо четири године касније, што је резултирало преузимањем функције од стране Рамона Кастиља 27. јуна 1942.
Први писани докази о оптужбама за хомосексуалност у Војсци Аргентине датирају из 1880. године, када су два шеснаестогодишња кадета, Фелипе Гулу и Сезар Кари, злостављала неколико својих вршњака. Хомосексуалност је постала предмет посебног интересовања аргентинске војске 1905. године, када је откривено више од стотину хомосексуалаца унутар немачке војске, у време док су немачки официри били саветници на Вишој ратној школи (), а аргентински војници студирали у Немачкој. Наредне године избио је скандал везан за хомосексуалност и у самој аргентинској војсци, када је капетана Артура Маседа упуцао мајор Хуан Комас, који је затим покушао да изврши самоубиство у епизоди коју је штампа тог времена слабо прикривено називала „злочином из страсти”. Док је Урибуру био де факто председник државе, „зажмурио” је на још један скандал који је овог пута укључивао његову породицу, када је британски принц Џорџ, војвода од Кента, провео ноћ са његовим рођаком, Хосеом Еваристом Урибуруом Роком, током званичне посете Буенос Ајресу заједно са својим братом, будућим краљем Едвардом VIII.
Геј култура у Буенос Ајресу
На прелазу у 20. век, Буенос Ајрес је био место великог таласа европске имиграције, постајући велики космополитски град који је променио обичаје како радничке, тако и виших класа. Такође су постојале унутрашње миграције сељака на маргине града, где су радници и нижа класа живели заједно. Криминалци из ових подручја развили су сопствени језик, лунфардо, чије је име касније почело да се користи и за његове говорнике. У ово време, сиромашнија насеља Буенос Ајреса постала су место настанка танго музике и плеса, који су првобитно плесали мушкарци међу собом.Bazán, 2010 , Појаву танга пратила је нова мушка омладинска субкултура, позната као компадритоси (compadritos; дословно: мали другари), који су критиковани као „ефеминизирани” и „аморални” због плесања са другим мушкарцима и због њихове пажљивости према личном изгледу и моди.
Почетком 20. века, главно подручје за геј крузинг у Буенос Ајресу (локално познат као yire или yiro) били су вртови улице Пасео де Хулио, шумовит предео који је раздвајао сада срушену зграду Рекова од онога што је данас авенија Алем и Риа де ла Плате.Bazán, 2010 , Овај јужни крај, познат као ел Бахо (el Bajo), постао је место за забаве боемима, морнарима, преступницима и проституткама. Област за yire протезала се од председничке палате Каса Росада — где је 1903. године откривен споменик Las Nereidas вајарке Лоле Море — до улице Темпле, где се налазила Централна железничка станица. Унутар ел Баха, главно састајалиште за геј мушкарце била је мермерна статуа Ђузепеа Мацинија на тргу који је у то време носио његово име. Медицински и полицијски документи из тог времена говоре о присуству хомосексуалаца у јавним кућама у ел Баху, где су мирно коегзистирали са свим врстама лунфардоса.Bazán, 2010 , Још једно популарно место за геј крузинг почетком 20. века била је Авенија де Мајо — отворена 1894. године — која је била веома близу главном подручју врта Пасео 9 де Хулио. Крузинг (yire) се организовао кроз динамику категорија лока (loca или marica) и чонго (chongo). У аргоу који је развила аргентинска геј мушка култура — „језик лока” (шп. habla de las locas) — и даље популарна реч чонго користила се за означавање маскулиних, стрејт-пасинг мушкараца који су преузимали активну улогу. Насупрот томе, лока је био израз којим су се отворено ефеминизирани хомосексуалци међусобно ословљавали.
Док се Буенос Ајрес крајем 19. века претварао у прави „котао за топљење” имиграната, владајућа елита позната као Генерација '80 настојала је да модернизује земљу, узимајући Француску као модел.Bazan, 2010 , Тражећи начин да контролишу огроман прилив европских имиграната ниже класе, спровели су широк државни апарат заснован на покрету социјалне хигијене, који су предводили лекари Хосе Марија Рамос Мехија, Франсиско де Вејга и Хосе Инхењерос. Ови хигијеничари класификовали су нове врсте криминалаца који су се појављивали у Буенос Ајресу, и били су посебно заинтересовани за хомосексуалност. Године 1908, криминолог Еусебио Гомез је написао: „Група хомосексуалаца у Буенос Ајресу је бројна. Они су формирали сопствену грану проституције, јер бављење њиховим прометом, у огромној већини случајева, није само због жеље да задовоље нагоне своје природе, већ, пре свега, да би остварили профит.” Часопис Archivos de Psiquiatría, Criminología y Ciencias Afines („Архиви за психијатрију, криминологију и сродне науке”) — чији су уредници били де Вејга и Инхењерос — садржи најбоље историјске изворе о животу хомосексуалаца у Аргентини почетком века.Bazán, 2010 , У то време, постала је позната група провалника који су носили женску одећу, а њихове биографије и медицински профили које су написали хигијеничари представљају једне од првих записа о геј животу у Буенос Ајресу. Једини појединци који су били на располагању де Вејги и Инхењеросу били су затвореници лунфардо порекла (тј. нижа класа), стварајући тиме клише који је повезивао хомосексуалност са криминалним животом и пародијским имитирањем жена. Иако се већина историјских извора фокусира на хомосексуалност у нижим слојевима друштва, било је познато да је овај феномен постојао и међу вишим класама, па су хигијеничари предложили теорију да је код првих била урођена, док је код других била стечена, углавном под „перверзним” утицајем нижих класа. „аристократска хомосексуалност” остала је скривена и дискретна, као део шире денди субкултуре инспирисане декадентним покретом. Између Бел епока и 1940-их година, геј мушкарци из аргентинских виших класа посећивали су затворене хомосексуалне кругове европског високог друштва, док је у исто време Буенос Ајрес постао место уточишта за многе истакнуте хомосексуалце попут Жана Мишела Франка, Федерика Гарсије Лорке, Витолда Гомбровича и Вирхилија Пињере.