Хришћански егзистенцијализам је теофилозофски покрет који заузима егзистенцијалистички приступ хришћанској теологији. Школа мишљења се често повезује са радом данског филозофа и теолога Серена Кјеркегора (1813–1855), који се сматра оцем егзистенцијализма.M.J. Eliade & C.J. Adams (1987). Encyclopedia of Religion (v.5). Macmillan Publishing Company.
Кјеркегорове теме лево|мини|Серен Кјеркегор Хришћански егзистенцијализам се ослања на Кјеркегорово схватање хришћанства. Кјеркегор се бавио темама као што су аутентичност, анксиозност, љубав и ирационалност и субјективност вере, одбацујући напоре да се Бог обухвати објективним, логичким системом. За Кјеркегора, фокус теологије био је на појединцу који се бори са субјективном истином, а не са скупом објективних тврдњи – поенту коју је демонстрирао често пишући под псеудонимима који су имали различита гледишта. Тврдио је да свака особа мора да доноси независне изборе, који затим чине њено постојање. Свака особа пати од муке неодлучности (свесно или несвесно) док се не обавеже на начин живота. Кјеркегор је поставио три фазе људског постојања: естетску, етичку и религиозну, при чему ова друга долази након онога што се често назива скоком вере. Кјеркегор је тврдио да је универзум фундаментално парадоксалан и да је његов највећи парадокс трансцендентно јединство Бога и људи у личности Исуса Христа. Такође је постулирао да постоји лични однос са Богом који надмашује све прописане морале, друштвене структуре и заједничке норме,Søren Kierkegaard (1846). Concluding Unscientific Postscript, authored pseudonymously as Johannes Climacus. будући да је праћење друштвених конвенција у суштини лични естетски избор који праве појединци.
Главне премисе Једна од главних премиса Кјеркегоровог хришћанског егзистенцијализма подразумева позив масама назад ка истинитијем облику хришћанства. Овај облик се често поистовећује са неким појмом раног хришћанства, које је углавном постојало током прва три века након Христовог распећа. Почевши од Миланског едикта, који је издао римски цар Константин I 313. н. е., хришћанство је уживало одређени ниво популарности међу Римљанима, а касније и међу другим Европљанима. Па ипак, Кјеркегор је тврдио да је до 19. века крајње значење новозаветног хришћанства (агапе, милосрђе и љубав) постало изопачено и да је хришћанство знатно одступило од своје првобитне троструке поруке о милости, понизности и љубави.
Још једна важна премиса Кјеркегоровог хришћанског егзистенцијализма укључује Кјеркегоров концепт Бога и Љубави. Углавном, Кјеркегор изједначава Бога са Љубављу.Søren Kierkegaard (1849). The Sickness Unto Death Trans. Alastair Hannay (New York: Penguin Books, 2004), 14. Дакле, када се особа упусти у чин љубави, она заправо постиже аспект божанског. Кјеркегор је такође посматрао појединца као неопходну синтезу и коначних и бесконачних елемената. Стога, када појединац не дође до пуне спознаје своје бесконачне стране, каже се да је у очају. За многе савремене хришћанске теологе, појам очаја може се посматрати као грех. Међутим, за Кјеркегора, човек је згрешио када је био изложен овој идеји очаја и изабрао пут који није онај који је у складу са Божјом вољом.
Последња главна премиса Кјеркегоровог хришћанског егзистенцијализма подразумева систематско поништавање злих дела. Кјеркегор је тврдио да када се дело заврши, оно треба да се процени пред Богом, јер је подвргавање себе божанској контроли једини начин да се процене нечији поступци. Пошто дела представљају начин на који се нешто сматра добрим или лошим, човек мора бити стално свестан потенцијалних последица својих поступака. Кјеркегор је веровао да избор за добро на крају зависи од сваког појединца. Па ипак, Кјеркегор је такође предвидео потенцијално ограничавање избора за појединце који су запали у очај.Søren Kierkegaard (1849). The Sickness Unto Death Trans. Alastair Hannay (New York: Penguin Books, 2004), 24.
Библија Хришћански егзистенцијализам се често позива на оно што назива индиректним стилом Христових учења, што сматра препознатљивим и важним аспектом његове службе. Христова поента, каже се, често се не изговара у било којој одређеној параболи или изреци, како би се сваком појединцу омогућило да се сам суочи са истином.Donald D. Palmer . London, England: Writers And Readers Limited. Ово је посебно очигледно у (али свакако није ограничено на) његовим параболама; на пример у Јеванђељу по Матеју (18:21-35). Добар пример индиректне комуникације у Старом завету је прича о Давиду и Натану у 2 Самулиова 12:1-14.
Егзистенцијално читање Библије захтева да читалац препозна да је постојећи субјект, проучавајући речи које му Бог лично саопштава. То је у супротности са посматрањем збирке истина које су спољашње и неповезане са читаоцем.Howard V. Hong (1983). "Historical Introduction" to Fear and Trembling. Princeton, New Jersey: Princeton University Press, p. x. Такав читалац није обавезан да следи заповести као да му их спољни агент намеће, већ као да су оне у њему и воде га изнутра. То је задатак који Кјеркегор преузима када пита: „Ко има тежи задатак: учитељ који предаје о озбиљним стварима на метеорској удаљености од свакодневног живота, или ученик који треба да их примени?“Søren Kierkegaard . Harper & Row, Publishers. New York, N.Y. 1962. Егзистенцијално говорећи, Библија не постаје ауторитет у животу особе док не дозволи да Библија буде њихов лични ауторитет.
Значајни хришћански егзистенцијалисти Поред Серена Кјеркегора, хришћански егзистенцијалисти укључују немачке протестантске теологе Паула Тилиха и Рудолфа Бултмана, америчког егзистенцијалног психолога Рола Меја (који је представио велики део Тилихове мисли широј америчкој читалачкој публици), британског англиканског теолога Џона Макварија, америчког филозофа Клифорда Вилијамса, француске католичке филозофе Мориса Блондела, Габријела Марсела, Луја Лавела, Емануела Мунијеа, Жака Маритена и Пјера Бутанга и француског протестанта Пола Рикера, немачког филозофа Карла Јасперса, шпанског филозофа Мигела де Унамуна, руске филозофе Николаја Берђајева и Лава Шестова, и грчког православног филозофа Христоса Јанараса. Карл Барт је Кјеркегоровим идејама додао идеју да егзистенцијални очај води појединца до свести о Божјој бесконачној природи. Руски аутор Фјодор Достојевски могао би се сместити у традицију хришћанског егзистенцијализма. Вокер Перси, амерички аутор из двадесетог века, дао је хришћанску егзистенцијалистичку критику савременог друштва. „Вокер Перси: Пророчки, егзистенцијалистички, католички приповедач“ (Нове везе) од преподобног Роберта Е. Лаудера (аутор).
Корени егзистенцијализма сежу све до Августина Хипонског.Gordon R. Lewis (Winter 1965). "Augustine and Existentialism". 8,1, Michial Farmer (6 July 2010). "A Primer on Religious Existentialism, Pt. 4: Augustine". christianhumanist.orgCraig J. N. de Paulo, ed. (2006). The Influence of Augustine on Heidegger: The Emergence of An Augustinian Phenomenology. Lewiston: The Edwin Mellen Press. Неки од најупечатљивијих одломака у Паскаловим „Мислима“, укључујући и чувени одељак о опклади, баве се егзистенцијалистичким темама.Desmond Clarke (2011). "Blaise Pascal", Stanford Encyclopedia of Philosophy.Clifford Williams (July 3, 2005). "Pascal". cliffordwilliams.netMichial Farmer (20 July 2010). "A Primer on Religious Existentialism, Pt. 5: Blaise Pascal". christianhumanist.orgMichial Farmer (27 July 2010). "A Primer on Religious Existentialism, Pt. 6: Apologetics". christianhumanist.org Жак Маритен, у делу „Постојање и постојеће: Есеј о хришћанском егзистенцијализму“,Jacques Maritain (1947). Existence and the Existent: An Essay on Christian Existentialism (Court traité de l'existence et de l'existent), translated by Lewis Galantiere and Gerald B. Phelan. New York: Pantheon Books, 1948. проналази језгро истинског егзистенцијализма у мислима Томе Аквинског.
Егзистенцијална теологија У монографији „Егзистенцијална теологија: Увод“ (2020), Хју Вудсон пружа конструктиван увод у ову област и, како он тврди, мислиоце који се могу шире сматрати ангажованим у егзистенцијалној теологији, дефинишући француску школу, укључујући Габријела Марсела, Жака Маритена и Жан-Лика Мариона, немачку школу, укључујући Фридриха фон Шелинга, Георга Вилхелма Фридриха Хегела и Дитриха Бонхефера, и руску школу, укључујући Фјодора Достојевског, Лава Толстоја и Николаја Берђајева.
Радикално егзистенцијално хришћанство Тврди се да је вера радикалних егзистенцијалних хришћана заснована на њиховом разумном, непосредном и директном искуству Бога који обитава у њима, у људским терминима. Сугерише се да појединци не стварају своје хришћанско постојање; оно не долази као резултат одлуке коју неко лично доноси. Радикални протестанти 17. века, попут квекера, можда су на неки начин били теофилозофски усклађени са радикалним егзистенцијалним хришћанством.
Референце
Категорија:Политичке теорије Категорија:Хришћанска филозофија Категорија:Егзистенцијализам