Деца раја () је дводелни француски љубавно-драмски филм из 1945. године у режији Марсела Карнеа, према сценарију који је написао Жак Превер. Филм је снимљен у суровим ратним условима током 1943, 1944. и почетком 1945. године, како под управом Вишијевске Француске тако и у окупираној зони. Главне улоге тумаче Арлети, Жан Луј Баро, Пјер Брасер, Пјер Реноар и Марсел Еран. Смештен у позоришни свет Париза 1830-их година, филм прати куртизану и четворицу мушкараца — пантомимичара, глумца, криминалца и аристократу — који је воле на потпуно различите начине.

Филм је стекао универзална признања критике. Чувени редитељ Франсоа Трифо једном приликом је изјавио: „Одрекао бих се свих својих филмова када бих знао да сам режирао Децу раја.” У есеју Трумана Капотеа Војвода у свом домену (1957), глумац Марлон Брандо назвао га је „можда и најбољим филмом икада снимљеним”. Interview of Laurent Mannoni by Frédéric Strauss. Оригинални амерички трејлер представио га је као француски одговор на филм Прохујало са вихором (1939), што је мишљење које је делио и филмски критичар Дејвид Шипман.David Shipman , У анкети спроведеној 1995. године међу 600 француских критичара и филмских радника, Деца раја су проглашена за најбољи француски филм свих времена.

Радња Први део: Булевар злочина Млади глумац и женскарош, Фредерик Леметр, сања о томе да постане позоришна звезда. Он упознаје Гарансу, прелепу жену која зарађује за живот скромно излажући своје физичке чари на карневалској представи, и почиње да јој се удвара. Гаранса одбија Фредериково удварање и одлази у посету једном од својих познаника, Пјеру Франсоа Ласенеру, бунтoвнику побуњеном против друштва. Ласенер је поносан и опасан човек која ради као писар како би прикрио своје организоване криминалне подухвате. Убрзо након тога, Гаранса бива оптужена за крађу златног сата док испред Театра Фонамбил посматра пантомиму у којој наступају Батист Дебиро и његов отац. Прави кривац је, заправо, Ласенер. Батист, прерушен у класични лик Пјероа, спасава је од полиције тако што без речи, покретом, глумачки дочарава крађу којој је управо сведочио. Тиме открива свој огромни таленат и према пантомими остварује истински позив, али се истовремено заљубљује у Гарансу, чувајући цвет којим му се она захвалила. У позадини, преко пантомимичаревог рамена, види се ценовник за различита места, укључујући и Рај.

Батистов отац је једна од звезда Театра Фонамбил. Натали, ћерка директора позоришта која је такође пантомимичарка, дубоко је заљубљена у Батиста. Пре представе те вечери, прекупац половне одеће по имену Жерико чита јој из длана да ће се удати за човека ког воли, будући да је знао да је њен отац забринут да би њено расположење могло негативно да утиче на њен глумачки наступ. Када те вечери избије туча између две ривалске глумачке групе, Батист и Фредерик успевају да смире публику импровизовањем пантомимске тачке, спасавајући тако дневни приход од улазница. Најдушевнији међу гледаоцима су они који седе у „рају” (), што је израз у француском позоришном жаргону који означава највиши спрат балкона, где се налазе најјефтинија места.

Касније те ноћи, Батист примећује Гарансу са Ласенером и његовим саучесницима у озлоглашеном ресторану и плесној дворани „Црвени гркљан”. Када Батист позове Гарансу на плес, из ресторана га избацује Аврил, један од Ласенерових насилника. Батист преокреће ситуацију у своју корист и одлази са Гарансом, за коју проналази собу у истом пансиону у којем живе он и Фредерик. Након што јој изјави љубав, Батист бежи из Гарансине собе када му она каже да не осећа исто према њему, упркос њеном јасном позиву да остане. Када Фредерик чује Гарансу како пева у својој соби, која се налази одмах поред његове, он јој се брзо придружује.

Батист постаје главна звезда Театра Фонамбил; подстакнут сопственом страшћу, пише неколико изузетно популарних пантомима, наступајући заједно са Гарансом и Фредериком, који су сада љубавници. Батиста мучи њихова љубавна веза, док Натали, уверена да су она и Батист „створени једно за друго”, пати због тога што он према њој не осећа љубав.

Гарансу у њеној гардероби посећује гроф Едуар де Монтре, богати и цинични денди који јој нуди своје богатство уколико пристане да буде његова љубавница. Гаранса је згађена њиме и са подсмехом одбија његову понуду. Гроф јој, упркос томе, нуди своју заштиту уколико за њом буде имала потребе. Касније, Гаранса бива неправедно осумњичена за саучесништво у неуспелом покушају пљачке и убиства који су извели Ласенер и Аврил. Како би избегла хапшење, принуђена је да се обрати грофу Едуару за заштиту.

Други део: Човек у белом Неколико година касније, Фредерик је постао главна звезда Великог позоришта. Као човек од сталежа и расипник, оптерећен је дуговима — што га ипак не спречава да осредњи комад у којем тренутно игра главну улогу потпуно упропасти: најпре га излаже подсмеху током проба, а затим га на премијери, уместо као праву мелодраму, одиграва као комедију. Упркос томе што представа постиже огроман успех код публике, три ситничава аутора драме су огорчена и изазивају га на двобој. Он прихвата позив, а када се врати у гардеробу, суочава се са Ласенером, који наизглед има намеру да га опљачка и убије. Међутим, овај криминалац је и сам драматург-аматер, па уместо сукоба започиње пријатељство са глумцем. Наредног јутра, када глумац стиже на двобој мртав пијан, Ласенер и Аврил му служе као секунданти.

Батист у међувремену у Театру Фонамбил ужива у још већем успеху као пантомимичар. Када Фредерик, дан након што је преживео двобој, одлази на представу, са изненађењем схвата да дели ложу са Гарансом. Његова стара љубав вратила се у Париз након што је пропутовала свет са грофом Де Монтреом, који ју је издржавао свих ових година. Она сваке вечери потајно долази у Фонамбил како би гледала Батистове наступе, свесна да га је одувек искрено волела. Фредерик се одједном затекне испуњен љубомором, по први пут у свом животу. Иако му је то осећање изузетно непријатно, примећује да ће му љубомора помоћи као глумцу — коначно ће моћи да одигра улогу Отела, пошто је сада из прве руке доживео емоције које покрећу тај лик. Гаранса моли Фредерика да каже Батисту да је она ту, али пакосни Жерико први обавештава Натали, која је сада удата за Батиста. Она шаље њиховог малог сина у Гарансину ложу како би је понизила приказом њихове породичне среће. До тренутка када Фредерик обавести Батиста и овај дојури да је нађе, ложа је већ празна.

Када се Гаранса врати у грофову раскошну вилу, затиче Ласенера како је чека. Ласенер се уверава да Гаранса према њему не гаји никаква осећања и при изласку наилази на грофа, који је изнервиран што види такву особу у свом дому. На грофове провокације Ласенер одговара претњама, показујући нож за појасом. Касније, Гаранса отворено говори грофу да га никада неће волети јер је већ заљубљена у другог човека, али додаје да ће и даље трудити да га задовољи, нудећи му чак да по улицама разгласи како је „луда” за њим, уколико би он то желео.

Фредерик коначно остварује свој сан да заигра улогу Отела. Гроф, који инсистира да са Гарансом присуствује представи, уверен је да је управо Фредерик тај глумац човек ког она воли. Током паузе, гроф се хладнокрвно руга Фредерику, покушавајући да га изазове на двобој. На другом месту, Батист, који је такође у публици, коначно среће Гарансу. Када Ласенер у вербалном сукобу стане на Фредерикову страну, гроф покушава и њега да понизи. Ласенер се свети тако што га пред свима назива рогоњом и, драматично повлачећи завесу, открива Гарансу у Батистовом загрљају на балкону. Двоје љубавника потом беже како би провели ноћ заједно у Гарансиној старој соби у пансиону.

Наредног јутра, у турском купатилу, Ласенер убија грофа. Након тога мирно седа да сачека полицију и суочи се са својом судбином. У пансиону, Натали затиче Батиста и Гарансу. Гаранса жури да оде како би спречила двобој између Фредерика и грофа (не знајући да је гроф убијен), али јој Натали стаје на пут, инсистирајући на томе да је лако отићи, док је остати и делити свакодневицу са неким, као што је она чинила протеклих шест година са Батистом, много теже. Гаранса јој одговара да је и она живела са Батистом протеклих шест година, јер га је осећала сваког дана и ноћи иако је била са другим. Натали одбацује Гарансино искуство као неважно и пролази поред ње ка Батисту, пуштајући Гарансу да оде. Док Батист покушава да крене за Гарансом, Натали га моли за мало пажње и утехе. Батист пролази поред ње и убрзо се губи у дивљој карневалској гужви, усред мора маски које се њишу и равнодушних, белих Пјероа. Очајног Батиста односи маса, док Гаранса одлази у својој кочији, непомичног и безизражајног лица.

Улоге

| Арлети || Клер „Гаранса” Рен |- | Жан Луј Баро || Батист Дебиро |- | Пјер Брасер || Фредерик Леметр |- | Марсел Еран || Пјер Франсоа Ласенер |- | Пјер Реноар || Жерико |- | Марија Казарес || Натали |- | Луј Салу || гроф Едуар де Монтре |- | Гастон Модо || Фил де Соа |- | Фабјен Лорис || Аврил |- | Марсел Перес || директор Фонамбила |- | Пјер Палау || сценски управник Фонамбила |- | Етјен Декру || Анселм Дебиро |- | Жен Маркен || госпођа Ермина |- | Марсела Монтил || Мари

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1945. Категорија:Филмови на француском језику Категорија:Француске филмске драме Категорија:Француски црно-бели филмови Категорија:Романтични филмови Категорија:Историјски филмови