Током своје дуге историје, Католичка црква била је предмет критика у вези са различитим веровањима и праксама. Унутар цркве, ово често укључује противљење или подршку праксама повезаним са традиционалистичким католицизмом. У прошлости су различита тумачења светих списа и разне друге критике допринеле расколима попут раскола са Православном црквом и Протестантске реформације. Католичка црква је такође критикована због неких својих историјских поступака, попут црквене промоције крсташких ратова, а у различитим периодима и од стране националистичких група које су страховале од утицаја католицизма на подривање њихових режима. Штавише, Католичка црква је критикована због тога што не практикује рукоположење жена у свештенство, због њеног решавања инцидената сексуалног злостављања, због њене умешаности са разним диктаторским режимима, као и због различитих међуверских интеракција.
Овај чланак говори како о самокритици Католичке цркве од стране људи који се изјашњавају као католици, тако и о унакрсној критици људи из других хришћанских деноминација, других религија, атеизма, агностицизма или чак равнодушности.
Унутрашње критике Литургијске реформе
Од 1970. године, миса се претежно служи на народном језику, пратећи литургијске реформе Другог ватиканског сабора. Иако је ова промена укључивала прелазак са латинског језика, критике Novus Ordo Missae превазилазе питање језика и тичу се саме структуре и теологије обреда. Традиционалисти тврде да Novus Ordo представља прекид са литургијском традицијом Цркве, посебно у поједностављеним рубрикама, удаљавању од богослужења ad orientem, смањеном нагласку на жртвеној природи мисе и уношењу елемената под утицајем протестантског богослужења.
Године 2007, папа Бенедикт XVI издао је Summorum Pontificum, ублажавајући ограничења за служење Тридентске мисе, потврђујући да она никада није била укинута и да је сваки свештеник може слободно служити. Ово је имало за циљ да реши забринутости око литургијског дисконтинуитета и да подстакне помирење са онима који су везани за претконцилски обред. Међутим, 2021. године, папа Фрања прогласио је Traditionis Custodes, строго ограничавајући употребу Тридентске мисе, тврдећи да је њена широка употреба довела до подела, а не до јединства унутар Цркве.
Екуменска питања Традиционални католици изразили су забринутост због приступа Католичке цркве екуменизму након Другог ватиканског сабора, тврдећи да то представља одступање од претходног учења Цркве о јединствености католицизма. Ове критике се фокусирају на перципиране промене у доктрини, литургији и међуверским односима.
Традиционалисти тврде да постконцилски екуменизам подстиче религијски индиферентизам, сугеришући да су све религије једнако ваљани путеви ка спасењу, што виде као сукоб са доктрином extra Ecclesiam nulla salus („изван Цркве нема спасења”).Amerio, Romano. Iota Unum: A Study of Changes in the Catholic Church in the 20th Century. Sarto House, 1996, Они такође критикују појачано учешће Цркве у међуверском дијалогу и заједничким молитвеним службама, посебно на догађајима високог профила као што су састанци у Асизију које је покренуо папа Јован Павле II, за које тврде да стварају утисак једнакости између католицизма и других религија.Davies, Michael. Liturgical Revolution: Pope John’s Council.
Још једна велика забринутост јесте перципирана протестантизација католичког богослужења, посебно унутар Novus Ordo Missae, за који традиционалисти тврде да је увео елементе који су у складу са протестантском теологијом, умањујући посебност католичке сакраменталне доктрине.Kwasniewski, Peter. Resurgent in the Midst of Crisis: Sacred Liturgy, the Traditional Latin Mass, and Renewal in the Church. Поред тога, неки традиционалисти виде ревидирани став Цркве према јудаизму, као што се одражава у документима попут Nostra Aetate (1965), као значајно одступање од претходних учења.Rynne, Xavier. Vatican Council II. Farrar, Straus and Giroux, 1968,
Критичари такође тврде да је нагласак на екуменизму довео до слабљења католичке мисионарске активности, премештајући фокус са преобраћења на дијалог, што сматрају супротним историјској евангелизацијској мисији Цркве.Congregation for the Doctrine of the Faith. Dominus Iesus. Vatican, 2000. Ове забринутости навеле су неке традиционалисте да одбаце одређене документе Другог ватиканског сабора и касније папске иницијативе, сматрајући их раскидом са претходним црквеним учењима о неопходности католицизма за спасење.
Рукоположење жена
Учење Католичке цркве о рукоположењу, како је изражено у Законику канонског права, Катехизису Католичке цркве и апостолском писму Ordinatio sacerdotalis, јесте да „само крштени мушкарац ваљано прима свето рукоположење”.Codex Iuris Canonici canon 1024 Према католичком схватању, свештеник делује 'in persona Christi' (то јест, у Личности Христовој). Године 1979, сестра Тереза Кејн, тадашња председница Конференције руководства женских редова, изазвала је папу Јована Павла II са подијума у Националном светилишту Безгрешног зачећа у Вашингтону, да укључи жене „у све службе наше Цркве”. У свом апостолском писму Ordinatio sacerdotalis (1994), папа Јован Павле II је рекао да је „свештеничко рукоположење ... у Католичкој цркви од самог почетка увек било резервисано само за мушкарце.” Цитирао је Декларацију Конгрегације за доктрину вере (под папом Павлом VI) Inter Insigniores о питању пријема жена у свештеничку службу,CDF, Declaration Inter Insigniores on the question of the Admission of Women to the Ministerial Priesthood (15. 10. 1976.): AAS 69 (1977), 98–116 и изјавио да „Црква нема никакав ауторитет да додели свештеничко рукоположење женама и да ову пресуду морају дефинитивно држати сви верници Цркве.” Наведени разлози укључују: „пример забележен у Светом писму где Христос бира своје Апостоле само међу мушкарцима; сталну праксу Цркве, која је опонашала Христа бирајући само мушкарце; и њен живи учитељски ауторитет који је доследно држао да је искључење жена из свештенства у складу са Божјим планом за Његову Цркву.”
Неколико католичких група, ипак, каже да би ово питање требало и даље да буде отворено за расправу, а неистомишљеници не сматрају Ordinatio sacerdotalis дефинитивним црквеним учењем. Али у јуну 2018. године папа Фрања је рекао: „То не можемо учинити са Светим редовима (жене свештеници) јер догматски не можемо. Папа Јован Павле II је био јасан и затворио је та врата и нећу се враћати на то. То [Јован Павлова одлука] је било озбиљно, то није била хировита ствар.” Међутим, од почетка свог понтификата Фрања је истицао да је „сакраментална моћ превише поистовећена са моћи уопште. Мора се запамтити да када говоримо о сакраменталној моћи „ми смо у царству функције, а не у царству достојанства или светости” (EG 104). Ипак, од Другог ватиканског сабора, жене су преузеле повећану улогу у цркви. Године 1994, ватиканска Конгрегација за богослужење и дисциплину светих тајни формално је протумачила Законик канонског права из 1983. године, наводећи да жене могу помагати на миси као аколити или олтарски службеници. Жене такође служе као лектори и ванредни делитељи причешћа. Критичари виде став цркве о рукоположењу жена као знак да жене нису једнаке мушкарцима у Католичкој цркви, иако црква одбацује такав закључак.Rausch, Thomas P. Catholicism in the Third Millennium. Collegeville, Minnesota: The Liturgical Press, 2003. Папа Фрања је организовао Студијску комисију за женски ђаконат како би прегледао и проучио историју службе жена цркви, попут службе ђакониса. Комисија је свој извештај поднела папи Фрањи у јануару 2019. године.
Финансије Забринутости у вези са зеленашењем укључивале су Ротшилдове зајмове Светој столици у 19. веку и примедбе из 16. века због злоупотребе клаузуле zinskauf.Погледати проповед Мартина Лутера Sermon on Trading and Usury Ово је било посебно проблематично јер је наплата камате (сваке камате, не само прекомерне) представљала кршење тадашње доктрине, што се огледало у енциклици из 1745. године Vix pervenit. Као резултат тога, примењивана су заобилазна решења. На пример, у 15. веку, Банка Медичија је позајмљивала новац Ватикану који је био лабав по питању отплате. Уместо да наплаћују камату, „Медичији су папи превише наплаћивали свилу и брокат, драгуље и другу робу коју су испоручивали.”"The presence among the assets of silver plate for an amount of more than 4,000 florins reveals at any rate that the Rome branch dealt more or less extensively in this product for which there was a demand among the high churchmen of the Curia who did a great deal of entertaining and liked to display their magnificence." p. 205, also see p. 199, Међутим, Законик канонског права из 1917. променио је став и дозволио да се црквени новац користи за прикупљање камате..
Италијански свештеник Пино Пуљизи одбио је новац од припадника мафије када му је понуђен за традиционалне прославе празника,Murder in Palermo: who killed Father Puglisi? , Commonweal, 11. 10. 2002. и на друге начине се опирао мафији, због чега је мученички страдао 1993. године.
Папа Фрања је 2014. године критиковао праксу наплаћивања алтарине или хонорара за ствари као што су крштења, благослови и мисне намере (као што су мисе за мртве).Pope Francis: Turning churches into 'businesses' is a scandal ауторке Елис Харис, Vatican City, 21. 11. 2014.
У 2018. години, папа Фрања је критиковао продају миса за мртве, изјавивши: „Миса се не плаћа, искупљење је бесплатно, ако желим да дам прилог, добро је и лепо, али миса је бесплатна.”Pope: 'You don't pay for Mass, 'Christ's redemption is free' Asia News 3. 7. 2018, Ватикан.
Међуверски односи
Јудизам
У средњем веку, религија је играла главну улогу у покретању антисемитизма. Adversus Judaeos („против Јевреја”) су серија хомилија из четвртог века које је Јован Златоусти упутио члановима цркве у Антиохији свог времена, који су наставили да поштују јеврејске празнике и постове. Критичан према томе, бацио је јудаизам и синагоге у свом граду у критично и негативно светло. Употреба хиперболе и других реторичких средстава насликала је грубу и негативну слику о Јеврејима. Ово је углавном било игнорисано док јеврејска антихришћанска учења нису почела да избијају на површину у муслиманској Андалузији у 11. и 12. веку.The Jewish Critique of Christianity: In Search of a New Narrative Према историчару Вилијаму И. Брустину, његове проповеди против Јевреја дале су даљи замах идеји да су Јевреји колективно одговорни за Исусову смрт. „Временом су хришћани почели да прихватају... да је јеврејски народ у целини одговоран за Исусово убиство. Према овом тумачењу, како Јевреји присутни приликом Исусове смрти, тако и јеврејски народ колективно и за сва времена, починили су грех богоубиства (деицида), или убиства Бога. Током 1900 година хришћанско-јеврејске историје, оптужба за богоубиство довела је до мржње, насиља и убијања Јевреја у Европи и Америци.”Paley, Susan and Koesters, Adrian Gibbons, eds. "A Viewer's Guide to Contemporary Passion Plays". Приступљено 12. 3. 2006.
Године 1998, папа Јован Павле II се извинио због неуспеха католика да помогну Јеврејима током Холокауста и признао да је хришћански антисемитизам можда олакшао нацистички прогон Јевреја, које је папа назвао „нашом старијом браћом” у вери.
Motu proprio из 2007. године, Summorum Pontificum, који дозвољава ширу употребу Тридентске мисе, изазвао је забринутост у јеврејској заједници у вези са литургијом за Велики петак која је садржала молитву „За обраћење Јевреја” која се односила на јеврејско „слепило” и моли се да буду „избављени из њихове таме”. Амерички јеврејски комитет саопштио је да то подиже „негативне импликације које су неки у јеврејској заједници и шире извукли у вези са овим motu proprio-м.” Папа Бенедикт XVI је 2008. године заменио молитву у Мисалу из 1962. године новокомпонованом молитвом која не помиње слепило ни таму.
Руско православље