Бернар Анри Џорџ Леви (; Бени Саф, 5. новембар 1948) француски је јавни интелектуалац, филозоф, писац и филмски редитељ. У Француској је познат и под иницијалима БХЛ, а био је један од предводника покрета „Нови филозофи” (Nouveaux Philosophes) 1976. године. Његови ставови, политички активизам и публикације били су предмет бројних контроверзи током година.

Биографија

Младост и почетак каријере Леви је рођен 1948. године у Бени Сафу у Француском Алжиру, у имућној сефардској (алжирско-јеврејској) породици. Његова породица се преселила у Париз неколико месеци након његовог рођења. Син је Дине (рођене Сибони) и Андреа Левија, оснивача и директора компаније за прераду дрвета Бекоб (Becob), који је стекао милионско богатство.Kirsch, Jonathan. "Bernard-Henri Lévy bares his Jewish soul". Jewish Journal. 11. 1. 2017. Брат је Вероник Леви.

Инспириран позивом Андреа Малроа за формирање Интернационалне бригаде за помоћ бангладешким сепаратистима, Леви је 1971. године постао ратни извештач за лист Combat, покривајући Рат за независност Бангладеша против Пакистана. Наредне године радио је као државни службеник у новооснованом Министарству економије и планирања Бангладеша. Његово искуство из Бангладеша било је основ за његову прву књигу, Bangla-Desh, Nationalisme dans la révolution („Бангладеш, национализам у револуцији”, 1973). Поново је посетио Бангладеш 2014. године поводом објављивања првог превода ове књиге на бенгалски језик и отварања меморијалног парка посвећеног Малроу на Универзитету у Даки.

Нови филозофи Након повратка у Француску, Леви је постао предавач на Универзитету у Стразбуру где је предавао епистемологију. Такође је предавао филозофију на Вишој нормалној школи (École normale supérieure). Био је оснивач школе „Нови филозофи” (Nouveaux Philosophes). То је била група младих интелектуалаца који су разочарани марксистичким и социјалистичким одговорима на протесте у Француској у мају 1968. године развили бескомпромисну моралну критику марксистичких и социјалистичких догми.

Значајне књиге

American Vertigo: Traveling America In the Footsteps of Tocqueville

Иако су Левијеве књиге превођене на енглески језик још од La Barbarie à visage humain, његов пробој код шире америчке публике догодио се објављивањем серије есеја између маја и новембра 2005. године за часопис The Atlantic Monthly, који су касније сакупљени у књигу. У оквиру припрема за серијал, Леви је путовао широм Сједињених Америчких Држава, интервјуисао Американце и бележио своја запажања, уз директно позивање на свог претходника Алексиса де Токвила. Књига је наишла на оштре критике у САД, а Гарисон Кеилор је објавио изразито негативну рецензију на насловној страни листа The New York Times Book Review.

The Spirit of Judaism („Дух јеврејства”)

У фебруару 2016. године Леви је објавио књигу под насловом L'Esprit du Judaisme. Верзија на енглеском језику, The Genius of Judaism, објављена је у издавачкој кући Random House у јануару 2017. године. Лијам Хоар је за часопис Moment написао да књига испитује „хуманизам, етику и политику јеврејства, као и питања Израела и антисемитизма у данашњој Француској”.

Филмови Пешмерга Левијево ангажовање у вези са курдским питањем датира још од почетка 1990-их. Дана 16. маја 2016. године, Левијев документарни филм Пешмерга изабран је на Канском фестивалу за специјалну пројекцију у оквиру званичне селекције. Филм приказује борбу курдских бораца (Пешмерга) против Исламске Државе у Ирачком грађанском рату.

The Will to See („Воља за гледањем”) Овај документарни филм из 2022. године приказује Левијева путовања кроз разне земље пре и током пандемије ковида 19, документирујући хуманитарне кризе и злочине широм света.

Glory to the Heroes („Слава херојима”) Од 2022. године Леви је снимио четири документарна филма о руској инвазији на Украјину: Why Ukraine, Slava Ukraini, Glory to the Heroes и Our War.

Политички активизам 1980-е и 1990-е Године 1981. Леви је објавио књигу L'Idéologie française („Француска идеологија”), у којој је изнео мрачну слику француске историје. Књига је претрпела оштре критике због сензационализма и неуравнотежености од стране мислилаца като што је Рајмон Арон.

Током 1990-их Леви је позивао на европску и америчку интервенцију у Рату у Босни и Херцеговини током распада Југославије. Говорио је о логорима у којима су држани Бошњаци, позивајући се на искуство Холокауста као лекцију да се масовна страдања не смеју игнорисати.

Крајем 1990-их, са Бенијем Левијем и Аленом Финкелкротом, основао је Институт за левинасовске студије у Јерусалиму у част Емануела Левинаса.

2000-е Током 2000-их Леви се залагао за већу међународну пажњу посвећену кризи и геноциду у Дарфуру.

Године 2006. укључио се у британску дебату о ношењу муслиманских велова, изјавивши за The Jewish Chronicle да вел дехуманизује особу која га носи и да представља „позив на силовање”, позивајући се на филозофију Емануела Левинаса.The Jewish Chronicle, 14. 10. 2006.

У августу 2008. године Леви је интервјуисао председника Грузије Михеила Сакашвилија током Рата у Грузији.Bernard-Henri Lévy, "Georgia at War: What I Saw", The Huffington Post, 20. 8. 2008.

Године 2009. покренуо је петицију подршке филмском редитељу Роману Поланском, позивајући на његово ослобађање након што је ухапшен у Швајцарској због оптужби за сексуални злочин из 1977. године.

2010-е мини|десно|Леви на Универзитету у Тел Авиву У јануару 2010. године Леви је јавно бранио папе Пија XII и Бенедикта XVI од политичких напада."Bernard-Henri Lévy défend Benoît XVI et Pie XII". 7sur7.be, 20. 1. 2010.

У мају 2010. године, на конференцији у Тел Авиву, изнео је високе похвале на рачун Израелских одбрамбених снага (ИДФ), изјавивши да „никада није видео тако демократску армију која себи поставља толико моралних питања”.

У марту 2011. године разговарао је са либијским побуњеницима у Бенгазију и заговарао међународно признање Прелазног националног савета. Током Првог либијског грађанског рата, заједно са председником Николом Саркозијем, вршио је притисак на САД и УН ради војне интервенције у Либији.Steven Erlanger, "By His Own Reckoning, One Man Made Libya a French Cause", The New York Times, 1. 4. 2011.

У мају 2011. године бранио је директора ММФ-а Доминика Строс-Кана након што је оптужен за сексуални напад у Њујорку.

Заговарао је војну интервенцију у Сирији против режима Башара ел Асада 2011. и 2013. године.

Током Евромајдана у фебруару 2014. године путовао је у Кијев подржавајући демонстрације.

мини|десно|Леви и Никола Саркози 2015. године

2020-е У априлу 2025. године Леви је у одсутности осуђен на 33 године затвора пред туниским судом под оптужбама за заверавање и везе са обавештајним службама.

Поводом Рата Израела и Хамаса, Леви је оштро критиковао оптужбе за геноцид против Израела, тврдећи да Израел предузима мере без преседана за заштиту цивила.Bernard Henri Levy, 25. 9. 2025, The Wall Street Journal.

Критике и контроверзе Рани есеји попут Le Testament de Dieu и L'Idéologie française наишли су на оштре одговоре историчара Пјера Видал-Накеа и филозофа Жила Делеза, Корнелијуса Касторијадиса и Рајмона Арона.

Леви је био предмет јавног подсмеха када је у својој књизи De la guerre en philosophie (2010) цитирао радове филозофа Жан-Батиста Ботула. Ботул је у стварности измишљени лик и сатирична пародија коју је створио новинар Фредерик Паже.

„Ко је убио Данијела Перла?” Године 2003. Леви је објавио књигу о убиству новинара Данијела Перла. Књига је наишла на критике стручњака и Перлове удовице, Маријан Перл, која је изјавила да је Левијев его уништио његову интелигенцију.Nicolas Beau and Olivier Toscer, Une imposture française, Éditions des Arènes, 2006.

Приватни живот Леви се женио три пута. Из првог брака са Изабел Дотрелињ има ћерку Жустин Леви, која је позната књижевница. Из другог брака са Силви Бускас има сина Антона-Балтазара. Тренутно је у браку са француском глумицом и певачицом Аријел Домбасл.

Леви је Јеврејин и у више наврата је истицао важност јеврејског моралног гласа у друштву. Сматра се изузетно богатим интелектуалцем, а његово богатство је 2004. године процењено на око 150 милиона евра, већином наслеђено од породичног бизниса.

Дела Bangla-Desh, Nationalisme dans la révolution, 1973. La barbarie à visage humain, 1977. Le testament de Dieu, 1978. Idéologie française, 1981. Le diable en tête, 1984. Eloge des intellectuels, 1987. Les Derniers Jours de Charles Baudelaire, 1988. Les aventures de la liberté, 1991. Le jugement dernier, 1992. Piero della Francesca, 1992. La pureté dangereuse, 1994. Comédie, 1997. Le siècle de Sartre, 2000. Réflexions sur la Guerre, le Mal et la fin de l'Histoire, 2002. Qui a tué Daniel Pearl?, 2003. American Vertigo: Traveling America in the Footsteps of Tocqueville, 2006. Ce grand cadavre à la renverse, 2007. Ennemis publics, 2008 (са Мишелом Уелбеком). De la guerre en philosophie, 2010. La guerre sans l'aimer, 2011. L'esprit du judaïsme, 2016. L'empire et les cinq rois, 2018. Ce virus qui rend fou: essai, 2020. The Will to See: Dispatches from a World of Misery and Hope, 2021. Israel Alone, 2024. Nuit Blanche, 2025.

Филмографија Bosna !, 1994, редитељ Day and Night, 1997, редитељ и сценариста The Oath of Tobruk, 2012, коредитељ Peshmerga, 2016, редитељ The Battle of Mosul, 2017, редитељ The Will to See, 2021, редитељ Why Ukraine, 2022, редитељ Slava Ukraini, 2023, редитељ Glory to the Heroes, 2023, редитељ Our War, 2025, редитељ

Види још Нови филозофи Континентална филозофија

Референце

Литература

Dominique Lecourt, Mediocracy: French Philosophy Since the Mid-1970s (2001), Verso, London, 2002. Craig Owens, "Sects and Language", in Beyond Recognition: Representation, Power, and Culture, University of California Press, 1992.

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1948. Категорија:Биографије живих особа Категорија:Француски редитељи Категорија:Јеврејски филозофи