Марксистичка историографија, или историјскоматеријалистичка историографија, утицајна је школа историографије. Главна начела марксистичке историографије укључују централну улогу друштвене класе, производне односе у класно подељеним друштвима која се међусобно боре и економска ограничења у одређивању историјских исхода (историјски материјализам). Марксистички историчари прате начела развоја класно подељених друштава, нарочито модерних капиталистичких.
Марксистичка историографија се развијала на различите начине у различитим регионалним и политичким контекстима. Имала је јединствене путање развоја у западном свету, Совјетском Савезу и Индији, као и у панафриканистичким и афроамеричким традицијама, прилагођавајући се тим специфичним регионалним и политичким условима на различите начине. Марксистичка историографија је дала значајан допринос историји радничке класе и методологији историје одоздо.
Марксистичка историографија се понекад критикује као детерминистичка, у томе што претпоставља смер историје ка коначном стању историје као бескласном људском друштву. Унутар марксистичких кругова, марксистичка историографија се углавном посматра као оруђе; њен циљ је да оне које перципира као потлачене кроз историју доведе до самосвести и да их наоружа тактикама и стратегијама из историје. За ове марксисте, она је и историјски и ослободилачки пројекат.
Није сва марксистичка историографија социјалистичка. Методе марксистичке историографије, као што је класна анализа, могу се одвојити од првобитних политичких намера марксизма и његове перципиране детерминистичке природе; историчари који користе марксистичку методологију, али се не слажу са политиком марксизма, често себе описују као марксијанске историчаре, а заговорници ове марксијанске историографије своје технике често називају марксијанским.
Маркс и Енгелс Најважнији историјски допринос Фридриха Енгелса (1820–1895) развоју марксистичке историографије било је дело Der Deutsche Bauernkrieg (Немачки сељачки рат, 1850), које је анализирало друштвене сукобе у раној протестантској Немачкој из угла настајућих капиталистичких класа. Иако је Немачки сељачки рат био предетерминисан и да му је недостајало темељно проучавање архивских извора, он представља рани пример марксистичког интересовања за историју одоздо и класну анализу, а такође покушава да примени дијалектичку анализу.
Карл Маркс (1818–1883) дао је значајна дела о друштвеној и политичкој историји, укључујући Осамнаести бример Луја Бонапарте (1852), Манифест Комунистичке партије (1848), Немачку идеологију (написану 1845, а објављену 1932) и она поглавља Капитала (1867–1894) која се баве историјским настанком капиталиста и пролетера из прединдустријског енглеског друштва.
Рад и класна борба Кључ за разумевање марксистичке историографије јесте Марксов поглед на рад. За Маркса, „историјска стварност није ништа друго до предметни рад, а сви услови рада дати природом, укључујући и органска тела људи, само су предлошци и 'моменти који нестају' у процесу рада”.Andrey Maidansky. "The Logic of Marx's History," Russian Studies in Philosophy, vol. 51, no. 2 (Fall 2012): 45. Овај нагласак на физичком као одређујућем фактору у историји представља раскид са готово свим претходним историчарима. Све док Маркс није развио своју теорију историјског материјализма, преовлађујући одређујући фактор у смеру историје била је нека врста божанског деловања. У Марксовом погледу на историју „Бог је постао пука пројекција људске маште” и, што је још важније, „оруђе угњетавања”., 3rd Ed. (Chicago, Il: University of Chicago Press, 2007), Више није било никаквог осећаја божанског усмеравања. Историја се кретала пуком силом људског рада, а све теорије о божанској природи биле су измишљотина владајућих снага да би се радни народ држао под контролом. За Маркса, „први историјски чин јесте... производња самог материјалног живота”.Fritz Stern. The Varieties of History: From Voltaire to the Present. Vintage Books Edition (New York: Random House: 1973), 150. Као што се може очекивати, марксистичка историја не само да почиње радом, већ се завршава у производњи: „историја се не завршава тако што се разрешава у 'самосвест' као 'дух духа', већ се у њој на сваком ступњу налази материјални резултат: сума производних снага, историјски створен однос појединаца према природи и једни према другома, који се преноси на сваку генерацију од њеног претходника...”.. Vintage Books Edition (New York: Random House: ),
Историјски материјализам Увод Историјски материјализам је методологија за разумевање људских друштава и њиховог развоја кроз историју. Марксова теорија историје лоцира историјске промене у настанку класних друштава и начину на који људи заједно раде да би обезбедили своју егзистенцију. Маркс тврди да увођење нових технологија и нових начина производње ради побољшања производње унапред води ка новим друштвеним класама, што заузврат доводи до политичких криза које могу угрозити успостављени поредак.
Марксов поглед на историју је у супротности са уобичајеним схватањем да се успон и пад краљевстава, царстава и држава могу широко објаснити поступцима, амбицијама и политиком људи на врху друштва; краљева, краљица, царева, генерала или верских вођа. Овај поглед на историју сажео је шкотски филозоф из 19. века Томас Карлајл, који је написао да је „историја света ништа друго до биографија великих људи”. Алтернатива теорији „великих људи” јесте да историју обликује покретачка снага „великих идеја” – борба разума против сујеверја или борба за демократију и слободу.
Теорија „великих људи” и „великих жена” у историји, као и поглед да историју примарно обликују идеје, изазвали су бројне дебате, али су многи историчари веровали да испод историјских догађаја делују фундаменталнији обрасци.
Маркс је тврдио да материјални услови начина производње неког друштва, односно у марксистичким терминима производне снаге и производни односи друштва, фундаментално одређују организацију и развој друштва, укључујући политичка опредељења, културне идеје и вредности које доминирају у било ком друштву.
Маркс тврди да постоји основни сукоб између класе људи који стварају богатство друштва и оних који поседују или контролишу средства за производњу, одлучују како ће се богатство и ресурси друштва користити и имају монопол над политичком и војном моћи. Историјски материјализам представља дубоки изазов за став да је историјски процес приведен крају и да је капитализам крај историје. Од Марксовог времена, теорија је модификована и проширена. Данас има многе марксистичке и немарксистичке варијанте.
Главни начини производње које је Маркс идентификовао углавном укључују првобитну заједницу, робовласничко друштво, феудализам, меркантилизам и капитализам. У свакој од ових друштвених фаза, људи су ступали у различите односе са природом и производњом. Сваки вишак из те производње такође се расподељивао на различите начине. За Маркса, древна друштва (нпр. Рим и Грчка) била су заснована на владајућој класи грађана и класи робова; феудализам је био заснован на племићима и кметовима; а капитализам на капиталистичкој класи (буржоазији) и радничкој класи (пролетаријату).
Опис
Историјски материјализам се заснива на идеји историјског напретка која је постала популарна у филозофији током просветитељства, а која је тврдила да је развој људског друштва прошао кроз низ фаза, од ловно-сакупљачке, преко сточарства и обраде земље, до комерцијалног друштва. Историјски материјализам почива на темељима дијалектичког материјализма, у коме се материја сматра примарном, а идеје, мисао и свест секундарним, односно свест и људске идеје о универзуму проистичу из материјалних услова, а не обрнуто. Марксизам користи ову материјалистичку методологију, коју Маркс и Енгелс називају материјалистичким схватањем историје, а касније познатију као историјски материјализам, да анализира основне узроке друштвеног развоја и промена из перспективе колективних начина на које људи обезбеђују живот.
Историјски материјализам произилази из фундаменталне основне стварности људског постојања: да је, да би наредне генерације људских бића преживеле, неопходно да производе и репродукују материјалне захтеве свакодневног живота. Маркс је потом проширио ову претпоставку истичући важност чињенице да, да би спровели производњу и размену, људи морају да ступе у веома одређене друштвене односе, или прецизније, „производне односе”. Међутим, производња се не одвија апстрактно, нити ступањем у произвољне односе изабране по вољи, већ је одређена развојем постојећих производних снага.
Како се производња остварује зависи од карактера друштвених производних снага, што се односи на средства за производњу као што су оруђа, инструменти, технологија, земљиште, сировине и људско знање и способности у погледу коришћења ових средстава за производњу. Производни односи су одређени нивоом и карактером ових производних снага присутних у било ком тренутку историје. У свим друштвима, људска бића колективно раде на природи, али, нарочито у класним друштвима, не раде исти посао. У таквим друштвима постоји подела рада у којој људи не само да обављају различите врсте рада, већ заузимају различите друштвене положаје на основу тих разлика. Најважнија таква подела је она између мануелног и интелектуалног рада, при чему једна класа производи богатство датог друштва, док је друга у стању да монополише контролу над средствима за производњу и тако и управља тим друштвом и живи од богатства које генеришу радничке класе.
Марксов приказ ове теорије налази се у Немачкој идеологији (1845) и у предговору Приповедању о критици политичке економије (1859). Претпоставља се да сва конститутивна обележја друштва (друштвене класе, политичка пирамида и идеологије) проистичу из економске активности, формирајући оно што се сматра базом и надградњом. Метафора базе и надградње описује тоталитет друштвених односа путем којих људи производе и репродукују своје друштвено постојање. Према Марксу, „збир свих производних снага доступних људима одређује стање друштва” и чини економску базу друштва.
База укључује материјалне производне снаге, као што су средства за рад, средства за производњу и производни односи, односно друштвене и политичке аранжмане који регулишу производњу и расподелу. Из ове базе издиже се надградња правних и политичких „облика друштвене свести” који проистичу из економске базе која условљава и надградњу и доминантну идеологију друштва. Сукоби између развоја материјалних производних снага и производних односа изазивају друштвене револуције, при чему промене економске базе доводе до друштвене трансформације надградње.
Овај однос је рефлексиван, у томе што база у почетку даје повод надградњи и остаје темељ једног облика друштвене организације. Ови новоформирани друштвени облици затим могу поново деловати на оба дела базе и надградње, тако да уместо да буде статичан, однос је дијалектички, изражен и вођен сукобима и противречностима. Енгелс је појаснио: „Историја свих досадашњих друштава јесте историја класних борби. Слободњак и роб, патрициј и плебејац, властелин и кмет, еснафски мајстор и калфа, укратко, угњетач и угњетавани, стајали су у сталном сукобу једни са другима, водили непрекидну, час скривену, час отворену борбу, борбу која се сваки пут завршавала револуционарним преуређењем друштва у целини или заједничком пропашћу зараћених класа.”
Маркс је сматрао понављане класне сукобе покретачком снагом људске историје, јер су се такви сукоби манифестовали као посебне прелазне фазе развоја у Западној Европи. Сходно томе, Маркс је дефинисао људску историју као процес који обухвата четири фазе развоја у производним односима: Првобитна заједница: задружна племенска друштва. Робовласничко друштво: развој племенског друштва у град-државу у којој се рађа аристократија. Феудализам: аристократе су владајућа класа, док се трговци развијају у буржоазију. Капитализам: капиталисти су владајућа класа, која ствара и запошљава пролетеријат.