Трка ка дну је социоекономски концепт који описује сценарио у којем појединци, компаније или владе конкуришу постепеним снижавањем стандарда или прописа како би смањили трошкове и привукли економску активност. Ово може укључивати законе о раду и њихово спровођење, пореске стопе и еколошке прописе. Феномен трке ка дну је у супротности са традиционалном конкуренцијом, која тежи побољшању добара и услуга.
Термин „трка ка дну” може се пратити уназад до раних 1900-их, када га је судија Врховног суда Сједињених Америчких Држава, Луис Брандајс, употребио у судској пресуди. Метафору ће касније користити Вилијам Кери у чланку у часопису Јејл ло џурнал под називом „Федерализам и корпоративно право: Размишљања о Делавееру” (енгл. ).
Хипотеза о трци ка дну заснива се на идеји да се земље такмиче постепеним снижавањем својих регулаторних стандарда како би привукле трговину и инвестиције. Да ли трка ка дну и данас опстаје на глобалним тржиштима предмет је дебата у академским круговима, уз емпиријске доказе који подржавају обе стране. Додатно, експанзија слободне трговине у текстилној индустрији почетком 21. века служи као критична студија случаја за хипотезу о трци ка дну у глобалном ланцу вредности. Утицај трке ка дну на политику заштите животне средине такође је снажан, што се примењује како на политику унутар Сједињених Америчких Држава, тако и широм света.
Дерегулација
Овај термин се првенствено користио за описивање владине дерегулације пословног окружења или смањења стопа пореза на добит, како би се привукла или задржала економска активност у њиховим јурисдикцијама. Иако се овај феномен може догодити између земаља као резултат глобализације и слободне трговине, он се такође може појавити унутар појединачних земаља између њихових нижих јурисдикција (савезних држава, региона, градова). Може се јавити када се конкуренција између географских подручја повећа у одређеном сектору трговине и производње. Ефекат и намера ових акција је смањење трошкова рада, трошкова пословања или других фактора (пензије, заштита животне средине и друге екстерналије) над којима владе могу имати контролу.
Ова дерегулација смањује трошкове производње за предузећа. Државе или локалитети са вишим радним и еколошким стандардима, или вишим порезима, могу изгубити послове у корист оних са мање регулативе, што их заузврат наводи да пожеле да снизе своје прописе како би задржале производњу фирми у својој јурисдикцији, чиме покрећу трку ка најнижим регулаторним стандардима.„The Politics of Multinational Corporations.” , аутор Томас Оутли, 6. изд., Routledge, Taylor & Francis Group, 2019,
Историја и употреба Концепт регулаторне „трке ка дну” појавио се у Сједињеним Америчким Државама крајем 19. и почетком 20. века, када је постојала конкуренција у издавању корпоративних повеља међу савезним државама како би привукле корпорације да се региструју на њиховој територији. Неки, попут судије Луиса Брандајса, описали су тај концепт као „трку ка дну”, док су га други називали „трком ка ефикасности”.
Крајем 19. века, контрола деоничарских друштава била је либерализована у Европи, где су земље биле ангажоване у конкурентном доношењу либералних закона како би омогућиле локалним компанијама да буду конкурентне. Ова либерализација је стигла до Шпаније 1869, Немачке 1870, Белгије 1873. и Италије 1883. године.
Године 1890, Њу Џерзи је усвојио либералну корпоративну повељу, која је наплаћивала ниске таксе за регистрацију компанија и ниже порезе на пословање од осталих савезних држава. Делавер је покушао да прекопира закон како би привукао компаније у сопствену државу. Ова конкуренција је окончана када је гувернер Вудро Вилсон пооштрио законе Њу Џерзија кроз низ од седам статута.
У академској литератури, феномен регулаторне конкуренције која генерално смањује стандарде аргументовали су А. А. Берли и Џ. Си. Минс у књизи Модерна корпорација и приватна својина (1932). Концепт је добио формално признање од стране Врховног суда САД у одлуци судије Луиса Брандајса у случају Лигет против Лија из 1933. године (288 U.S. 517, 558–559).
Брандајсову метафору о „трци ка дну” ажурирао је 1974. године Вилијам Кери, у чланку у часопису Јејл ло џурнал под насловом „Федерализам и корпоративно право: Размишљања о Делаверу”, у којем је Кери аргументовао увођење националних стандарда за корпоративно управљање.
Санфорд Ф. Шрам је 2000. године објаснио да термин „трка ка дну”:
Термин се такође користио да опише сличан тип конкуренције међу корпорацијама. Године 2003, као одговор на извештаје да су британски супермаркети снизили цене банана, чиме су имплицитно смањили приходе земаља у развоју које их узгајају, Алистер Смит, међународни координатор организације Банана линк, рекао је: „Британски супермаркети воде трку ка дну. Губе се радна места, а произвођачи морају да поклањају мање пажње друштвеним и еколошким споразумима.”
Још један пример је индустрија бродова за крстарење, са корпорацијама чија су седишта у богатим развијеним земљама, али које региструју своје бродове у земљама са минималним законима о заштити животне средине или рада, и без пореза на добит.
Термин се такође користио у контексту тренда да неке европске државе запленују имовину избеглица.
Глобализација и радна права Хипотеза о трци ка дну је идеја да се земље такмиче постепеним снижавањем међусобних регулаторних стандарда како би привукле трговину и инвестиције.
Хипотеза о трци ка дну покренула је питања о стандардизацији радних и еколошких прописа међу нацијама. Постоји дебата о томе да ли је трка ка дну заиста лоша или уопште могућа, и да ли би корпорације или националне државе требало да играју већу улогу у регулаторном процесу.
Научник из области међународне политичке економије Данијел В. Дрезнер (са Универзитета Тафтс) описао је „трку ка дну” као мит. Он тврди да ова теза погрешно претпоставља да државе искључиво одговарају на преференције капитала (а не на друге бираче, попут гласача), да су државни прописи довољно скупи за произвођаче да би били вољни да се преселе на друго место, и да ниједна држава нема довољно велику економију која би јој дала предност у преговарачкој моћи над глобалним капиталом. Једна студија из 2022. године није пронашла доказе да је глобална трговинска конкуренција довела до трке ка дну у радним стандардима.
Студија Џефрија Гарета из 2001. открила је да су повећања повезана са већом државном потрошњом, али да је стопа раста државне потрошње била спорија у земљама са највећим порастом трговине. Гарет је закључио да повећање мобилности капитала није имало значајан утицај на државну потрошњу. Његова књига из 1998. Партизанска политика у глобалној економији аргументује против мишљења да је глобализација поткопала националну аутономију. Он у књизи такође истиче да су „макроекономски исходи у ери глобалних тржишта били једнако добри или бољи у јаким левичарско-радничким режимима ('социјалдемократски корпоратизам') као и у другим индустријским земљама.”
Торбен Иверсен и Дејвид Соскис тврде да социјална заштита и тржишта иду руку под руку, јер прва решава тржишне неуспехе. Иверсен и Соскис слично посматрају демократију и капитализам као системе који се међусобно подржавају. Геста Еспинг-Андерсен аргументује против конвергенције указујући на присуство различитих аранжмана државе благостања у капиталистичким државама. Научници попут Пола Пирсона, Нила Флигстина и Роберта Гилпина тврде да није глобализација сама по себи поткопала државу благостања, већ су то циљани поступци конзервативних влада и интересних група које их подржавају. Учењачки радови из области историјског институционализма које су радили Пирсон и Џејкоб Хакер наглашавају да када се једном успоставе државе благостања, владама је изузетно тешко да их укину, иако не и немогуће. Нита Рудра је пронашла доказе о трци ка дну у земљама у развоју, али не и у развијеним земљама; тврдила је да је то због веће преговарачке моћи рада у развијеним земљама.
Студије које покривају раније периоде, а које су спровели Дејвид Камерон, Дани Родрик и Питер Џ. Каценстајн, откриле су да је већа отвореност за трговину била повезана са повећањем државне социјалне потрошне.
Лејна Мозли тврди да повећање мобилности капитала није довело до конвергенције, осим по неколико уских питања до којих је инвеститорима стало. Приликом процене ризика од неплаћања, ризика од инфлације и валутног ризика, инвеститори користе велики број макроекономских индикатора, што значи да је мало вероватно да ће вршити притисак на владе да конвергирају у политикама. Међутим, Џонатан Киршнер тврди да је хипермобилност капитала довела до значајне конвергенције монетарне политике.
Теоретичари хегемонијске стабилности, као што су Стивен Краснер, Роберт Гилпин и Чарлс Киндлбергер, тврде да глобализација није смањила моћ државе. Напротив, они сматрају да би нивои трговине опали ако би опала државна моћ хегемона.
Постоје докази да трка ка дну утиче на глобална радна права. Мозлијева и Уно су мериле права на колективно преговарање, где су откриле да су трговинска отвореност и глобални ланци снабдевања повезани са лошијим правима. Међутим, закључиле су да стране директне инвестиције (СДИ) доводе до јачих радних права, што указује на трку ка врху. Дејвис и Вадламанати открили су да се земље у развоју такмиче на основу спровођења закона о раду, а не самих закона о раду. Утврдили су да је конкуренција у смањењу примене закона о раду присутнија у земљама које нису део Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) у поређењу са чланицама ОЕЦД-а. Олни је закључио да је прилив СДИ у земље у развоју негативно у корелацији са заштитом рада, али се саме земље не такмиче једна против друге како би снизиле те стандарде.
Историјски гледано, глобална текстилна индустрија служи као релевантна студија случаја трке ка дну у радним стандардима. Приступање Кине Светској трговинској организацији (СТО) 2001. године, након чега је 2005. уследило истекање Споразума о више влакана (МФА), довело је до значајног повећања обима извоза текстила земаља попут Кине, Индије и Пакистана. Кина је додатно стекла значајне СДИ на рачун земаља југоисточне Азије попут Тајвана, Кореје и Јапана. Иако је то довело до повећаног запошљавања милиона радника у Кини, плате су остале конкурентно ниске како би се привукле инвестиције. Тако је Кина постала главни добављач текстила за САД и Европску унију (ЕУ). Чен је утврдила да су кинески градови који су били мање повезани са глобалном економијом имали ниже плате у поређењу са градовима који су били више повезани са глобалном трговином.
Опорезивање
Дана 1. јула 2021. године, када је 130 земаља подржало план ОЕЦД-а да се успостави глобална минимална стопа пореза на корпоративну добит, америчка министарка финансија Џенет Јелен назвала је то „историјским даном”. Изјавила је: „Деценијама су Сједињене Америчке Државе учествовале у самопоражавајућој међународној пореској конкуренцији, снижавајући наше стопе корпоративног пореза само да бисмо гледали како друге нације као одговор снижавају своје... Резултат је био глобална трка ка дну: ко би могао више и брже снизити своју корпоративну стопу?” Међутим, у јануару 2025. Сједињене Америчке Државе су се повукле из Глобалног пореског споразума ОЕЦД-а након извршне наредбе председника Доналда Трампа.
Политика заштите животне средине