У марксистичкој теорији, првобитна акумулација капитала (или примитивна акумулација капитала) је процес којим се преткапиталистички начини производње, попут феудализма и пољопривреде за сопствене потребе, трансформишу у капиталистички начин производње. Концепт је у његовом модерном облику први артикулисао Карл Маркс у 26. поглављу првог тома Капитала. Маркс је описао првобитну акумулацију као историјски процес одвајања произвођача од средстава за производњу. За Маркса ово није била мирна транзиција, већ насилно, брутално и принудно експроприсање директних произвођача — сељаштва и занатлија — од њихових средстава за живот. У својој основи, овај процес је био трансформација у друштвеним имовинским односима која је успоставила предуслове за капитализам, посебно у енглеским селима, а касније и глобално кроз колонијализам и националну конкуренцију.
Марксова теорија била је критика прича о пореклу које су представљали класични политички економисти попут Адама Смита, који су успон капитализма описивали као резултат мирне, штедљиве акумулације и реинвестирања од стране вредне мањине. Маркс је овај наратив упоредио са теолошким концептом првородног греха, тврдећи да је служио оправдању богатства богатих и сиромаштва радничке класе смештајући њихово порекло у митску прошлост. Насупрот томе, Марксова „првобитна акумулација” разоткрила је насилна освајања, поробљавање, пљачку и убиства који су успоставили капиталистички поредак. Према економисти Мајклу Перелману, класични политички економисти нису били само пасивни посматрачи овог процеса, већ активни заговорници који су подржавали политике за његово убрзање. Упркос њиховој јавној реторици лезер фера, личности од Вилијама Петија до Смита активно су подржавале мере за лишавање људи њихових традиционалних средстава за самостално обезбеђивање, како би се створила дисциплинована радна снага зависна од надница.
Феминистичке научнице, попут Силвије Федеричи, прошириле су Марксову анализу, тврдећи да је првобитна акумулација такође била процес потчињавања женских тела и репродуктивног рада потребама акумулације капитала, што је процес спровођен кроз терор лова на вештице. Савремени географи попут Дејвида Харвија тврде да је „првобитна акумулација” погрешан назив, јер је процес континуиран, због чега је сковао термин „акумулација одузимањем” како би нагласио њен континуитет унутар капиталистичког система.
Порекло и дефиниција Концепт „првобитне акумулације” развио је Карл Маркс као директно побијање онога што је сматрао „детињастом” и „неукусном” причом о пореклу капитализма коју су представили класични политички економисти. Ови извештаји, које политичка историчарка Елен Мејксинс Вуд назива „моделом комерцијализације”, сугеришу да је капитализам настао као природан резултат вековних пракси трговине и комерције, након што су се ослободиле ограничења феудализма. У овом моделу, растућа „буржоазија”, класа градских трговаца и занатлија, постепено је акумулирала довољно богатства да инвестира у нове технологије и производњу, што је органски довело до индустријског капитализма.
Адам Смитова „претходна акумулација” мини|upright|Ведри оптимизам Адама Смита и лезер фер реторика прикривали су пројекат промовисања првобитне акумулације, према историчару Мајклу Перелману. У Богатству народа (1776), Адам Смит је тврдио да је акумулација залиха капитала била неопходан предуслов за поделу рада. Изјавио је да „акумулација залиха мора, у самој природи ствари, претходити подели рада”. Смитов наратив је сугерисао да је капитализам настао од групе вредних, штедљивих појединаца који су штедели и реинвестирали своја средства, постепено градећи „залихе” неопходне за запошљавање других и побољшање продуктивности. У овом виђењу, класна структура друштва — између власника капитала и најамних радника — произашла је природно и мирно из различитих врлина његових чланова.
Марксова критика
Маркс је одбацио Смитово објашњење као „бајку” која је служила да оправда постојећу економску неједнакост. Тврдио је да је ова прича еквивалентна теолошком концепту првородног греха, који објашњава сиромаштво причајући како је група људи у далекој прошлости осуђена због својих преступа. Маркс је написао: „Ова првобитна акумулација игра у политичкој економији отприлике исту улогу као првородни грех у теологији. Адам је загризао јабуку, и тиме је грех пао на људски род... Тако се тврди да је некада давно постојало две врсте људи; једни, вредна, интелигентна и изнад свега штедљива елита; други, лењи мангупи, који су трошили своје богатство, и више од тога, у раскалашном животу.”
Да би свој концепт разликовао од Смитовог, Маркс је, преводећи Смитову „претходну” акумулацију на немачки као ursprünglich („изворна” или „примарна”), додао пежоративни префикс „тако-звана” (цртица додата да се забиђе филтер који не дозвољава реч такозвана) (sogenannte). Маркс је инсистирао да је стварни процес био процес насилне експропријације. Резимирао је ову историју изјавом да „капитал долази капајући од главе до пете, из сваке поре, крвљу и прљавштином”.
За Маркса, првобитна акумулација није била једноставно акумулација богатства, већ темељна трансформација друштвених имовинских односа. Био је то историјски процес који је створио кључне предуслове за капитализам: одвајање велике популације од њихових средстава за живот, стварајући класу „слободних” пролетера који нису имали другог избора осим да продају своју радну снагу капиталу. Ова експропријација, коју је Маркс лоцирао првенствено у енглеским селима, била је „записана у аналима човечанства словима од крви и ватре”. Управо је ова трансформација, а не једноставна акумулација новца, генерисала јединствену динамику капитализма: императиве конкуренције, максимизације профита и сталну потребу за побољшањем продуктивности рада.
Улога класичне политичке економије Према Мајклу Перелману, насилни процес првобитне акумулације није био непредвиђени нуспроизвод успона капитализма, већ централни циљ којем су активно тежили класични политички економисти. Он тврди да се иза јавно прокламоване идеологије лезер фера крила „тајна историја” у којој су ови мислиоци енергично промовисали принуду предвођену државом како би створили одговарајућу радну снагу за капитал. Иако су у својим теоријским списима заговарали врлине слободног тржишта, њихова практичнија дела, писма и дневници откривају доследан образац заговарања политика које су људе лишавале њихове економске независности.
Централни проблем за ране капиталисте и политичке економисте била је несклоност већине становништва, посебно у руралној Британији, да се добровољно ангажује у најамном раду све док су имали приступ алтернативним средствима за живот. Ово самостално обезбеђивање, засновано на приступу заједничкој земљи и традиционалним правима, омогућавало је степен независности који је сматран баријером индустријском развоју. Политички економисти и њихове присталице стога су повели „рат против лењости”, осуђујући свако понашање сиромашних које није доприносило максимизацији радног напора.
Доколица и празници: Преткапиталистичка друштва у Европи уживала су много слободног времена, са бројним верским празницима који су испрекидали радну годину. У 16. и 17. веку процењује се да је једна трећина године била посвећена доколици. Класични писци су то видели као расипање. Вилијам Пети, на пример, тврдио је да би закон требало да дозволи радницима „само оно што им је нужно за живот”, јер ако им се дозволи двоструко, „они ће радити само упола мање него што би могли”. Франсис Хачесон, Адам Смитов учитељ, сугерисао је да би за кажњавање лењости требало користити „барем привремено ропство”. Постојала је широка кампања, посебно снажна међу протестантским свештенством, за искорењивање верских празника како би се повећао број радних дана.
Идеални радни дан: Идеално друштво за многе ране класичне писце било је оно у којем су сиромашни радили сваког будног сата. Постојали су предлози да се деца ставе на посао већ са три или четири године старости. Филозоф Џон Лок, који се често сматра теоретичарем слободе, заговарао је да рад почне од треће године. Џереми Бентам, ревносни заговорник лезер фера, дизајнирао је паноптикум, затвор конструисан за максималну контролу и профит од рада затвореника. Сањао је о Националној добротворној компанији која би имала апсолутну власт над „теретом сиромашних”, које је видео као сировину која се кроз непрестани надзор и дисциплину може претворити у профит.
Овај пројекат стварања дисциплиноване радне снаге био је заснован на одузимању алтернативних средстава за преживљавање, остављајући људе „слободним” у двоструком смислу: слободним од принуде, али и „слободним” од било какве имовине, без икаквог другог избора осим да раде за надницу.
Механизми првобитне акумулације Првобитна акумулација спроводила се кроз разне механизме, како легалне тако и ванлегалне, осмишљене да прекину везу између директних произвођача и њихових средстава за живот. Према мишљењу историчара Е. П. Томпсона, ово није била ствар апстрактних економских сила, већ опипљив историјски процес борбе, у којем се „класа дешава када неки људи, као резултат заједничких искустава (наслеђених или дељених), осете и артикулишу идентитет својих интереса међу собом, и против других људи чији су интереси другачији од (и обично супротстављени) њиховим.”
Ограђивање и експропријација земље мини|upright|Типичан план средњовековног енглеског властелинства (феудалног поседа). Део издвојен за „заједнички пашњак” приказан је у североисточном делу, осенчен зеленом бојом. Најпознатији облик првобитне акумулације било је ограђивање заједничких земаља у Британији. Вековима је сељаштво имало традиционална права да користи заједничке земље за испашу стоке, скупљање огрева и сакупљање плодова. Као што историчарка Џоан Тирск примећује, ова заједничка добра су „одржавала у животу снажан дух сарадње”, али су га ограђивања „изгладњивала”. За Томпсона, покрет ограђивања био је „очигледан случај класне пљачке”, процес који је уништио „економију преживљавања сиромашних” одузимајући им права на краву или гуске, гориво са заједничког поседа и пабирковања.
Овај процес био је део шире трансформације друштвених имовинских односа која је била јединствена за рану модерну Енглеску. Назван „аграрним капитализмом”, овај систем је произашао из ситуације у којој је земља била неуобичајено концентрисана у рукама земљопоседника, а велики део пољопривредног становништва чинили су закупци. За разлику од сељака у другим земљама, попут Француске, многи енглески закупци нису имали сигуран посед и морали су да плаћају закупнине одређене тржишним условима. И земљопоседници и закупци постали су зависни од тржишта за свој опстанак, што је створило интензивне конкурентске притиске да се повећа продуктивност и смање трошкови — динамика позната као „унапређење” (improvement).
Идеологија „унапређења”, што је значило профитабилно коришћење земље, постала је оправдање за укидање традиционалних права која су стајала на путу акумулацији. Филозоф Џон Лок артикулисао је класичну теоријску одбрану овог новог облика својине. У својој Другој расправи о влади (1689), тврдио је да се приватна својина ствара када појединац „помеша свој рад” са природом, али је његова дефиниција „рада” била везана за стварање комерцијалне вредности. Земља која није била продуктивно унапређена ради профита сматрана је „пустаром”, и стога су је легитимно могли присвојити они који би је учинили профитабилном.
мини|Статуа у Хелмсдејлу, Шкотска, која приказује емигранте из периода рашчишћавања Висоравни