Аустријски грађански рат () од 12. до 15. фебруара 1934. године, познат и као Фебруарски устанак () или Фебруарске борбе (), био је низ сукоба у Првој аустријској републици између снага ауторитарне десничарске владе Енгелберта Долфуса и Републиканске заштитне лиге (), забрањена паравојна грана Социјалдемократске радничке партије Аустрије. Борбе су почеле када су чланови Лиге отворили ватру на аустријску полицију која је покушавала да уђе у седиште странке Социјалдемократа у Линцу како би потражила оружје. Одатле се проширио на Беч и друге индустријске центре у источној и централној Аустрији. Бројна надмоћ и ватрена моћ аустријске полиције и Савезне војске брзо су окончали устанак. Укупан број жртава процењује се на 350.

Пораз социјалиста довео је до хапшења, погубљења и забране Социјалдемократске партије. У мају 1934. године, аустријски демократски устав замењен је ауторитарним уставом Савезне државе Аустрије, са Отаџбинским фронтом као једином легалном странком.

Позадина Након распада Аустро-Угарске у октобру 1918. године, Република Аустрија је формирана као парламентарна демократија. Две главне фракције доминирале су политиком у новој земљи: социјалисти (политички заступљени од стране Социјалдемократске радничке партије) и конзервативци (заступљени од стране Хришћанско-социјалне странке). Социјалисти су имали своја упоришта у радничким четвртима градова, док су конзервативци градили на подршци сеоског становништва и већине више класе. Конзервативци су такође одржавали блиске везе са Католичком црквом.

Крајем 1920-их, поларизовану политичку ситуацију у Аустрији погоршале су паравојне јединице попут Домобранске гарде (Heimwehr) на десници и Републиканске заштитне лиге () социјалдемократа (SDAPÖ) на левици. До почетка грађанског рата, Хајмвер је био отворено фашистички настројен и противио се демократији, док је Републиканска лига за заштиту себе видела као заштитника Аустријске Републике заступајући аустромарксистички став о диктатури пролетаријата која је била продемократска као део програма странке Социјалдемократа. Још увек мала аустријска нацистичка партија имала је своје СА и СС, које су такође биле организоване као паравојне јединице.

Јулски устанак и суспензија парламента Политички антагонизми у Аустрији ескалирали су 1927. године када су чланови десничарског Савеза фронтовских бораца () у Шатендорфу (Бургенланд) убио је из ватреног оружја две особе, укључујући и дете, током демонстрација Лиге за заштиту Републике. На суђењу у случају Шатендорф, порота је ослободила наводне починиоце. Дана 15. јула 1927. године, дан након пресуде, руководство СДАПО-а није било у стању да контролише демонстрације огорчене гомиле. Током Јулског устанка, Бечка палата правде је била нападнута и запаљена. Након што су нападнуте и полицијске стражарнице, шеф полиције, Јоханес Шобер, издао је наређење да се демонстранти растерају оружаном силом. Људи који су покушавали да побегну, као и неки који нису учествовали у демонстрацијама, били су захваћени полицијском ватром. Резултат је био 89 мртвих, укључујући четири полицајца, и 1.000 рањених.

Проблеми са којима се суочила Прва Република погоршали су се у наредним годинама. Велика депресија је резултирала високом незапосленошћу, а након што је Адолф Хитлер постао канцелар Немачке 1933. године, нацистички симпатизери који су желели уједињење Аустрије са Немачком претили су аустријској држави изнутра. лево|мини|221x221п| Аустријски канцелар Енгелберт Долфус у униформи Хајмвера (1933) 4. марта 1933. године, Енгелберт Долфус, хришћанско-социјални канцелар, суспендовао је аустријски парламент. У тесном гласању о платама железничких радника у Националном већу, сваки од тројице председника парламента тактички је поднео оставке на своје функције како би гласали, што је оставило никога да председава састанком. Иако је подзаконски акт могао да реши ситуацију, Долфус је искористио прилику да прогласи да је Парламент престао да функционише, а затим је блокирао све покушаје да се поново сазове. Полицијске снаге су забарикадирале зграду парламента како би спречиле чланове да уђу. СДАПО је тако изгубила своју примарну платформу за политичко деловање. Хришћански социјалисти, суочени са притиском и насиљем не само са левице већ и од нациста који су се инфилтрирали из Немачке, могли су да владају декретима на основу закона о ванредном стању из 1917. године. Почели су да суспендују грађанске слободе и затварају чланове Социјалдемократске партије.

Након оружаних сукоба, Комунистичка партија Аустрије (КПÖ) је забрањена 26. маја 1933. године, као и Републиканска лига за заштиту СДАПÖ-а 31.

Долфус, Отаџбински фронт и Хајмвер су потом кренули у уништавање последњих остатака социјалдемократског и марксистички оријентисаног радничког покрета. Дана 24. јануара 1934. године, издато је наређење да се претраже странчке зграде и домови чланова у потрази за оружјем које припада Заштитној лиги. Вође СДАПО-а нису реаговале на постепено развлашћивање и разоружавање свог покрета. Њихова основна политика им је дозвољавала да се боре само ако је странка забрањена, синдикати распуштени или влада „црвеног Беча“ угушена.

Грађански рат У раним јутарњим сатима 12. фебруара 1934. године, када је полиција кренула да тражи оружје у седишту Социјалдемократа у Линцу, у хотелу Шиф, чланови Заштитне лиге, под командом свог локалног команданта Рихарда Бернашека, отворили су ватру. Шифровани телеграм упућен њему од стране лидера СДАПО-а, у којем га хитно упозоравају да не предузима никакве акције и налажу му да сачека одлуку руководства странке, пресреле су власти и никада није стигао до њега. лево|мини|249x249п| Војници Савезне војске заузимају положај испред Бечке државне опере Борбе су се прошириле и на друге градове и места у Аустрији. У Бечу, чланови Заштитне лиге су се забарикадирали у стамбеним насељима градског већа (Gemeindebauten), која су служила као симболи и упоришта социјалистичког покрета у Аустрији. Полиција и паравојне јединице заузеле су положаје испред утврђених комплекса, а стране су размениле ватру из лаког наоружања. Борбе су се такође дешавале у индустријским градовима укључујући Штајер, Санкт Пелтен, Вајц, Егенберг (Грац), Капфенберг, Брук на Муру, Грац, Ебензе и Вергл.

Одлучујући тренутак у сукобу дошао је када су аустријске оружане снаге, које су остале релативно независна институција, ступиле на страну владе. Долфус је наредио да се Карл-Маркс-Хоф, стамбено насеље у општини, гранатира лаком артиљеријом, угрожавајући животе цивила и уништавајући многе станове пре него што су се социјалистички борци предали. Борбе у Бечу и Горњој Аустрији су завршене до 13. фебруара, али су се наставиле у штајерским градовима, посебно у Бруку на Муру и Јуденбургу, до 14. фебруара. До 15. фебруара 1934. године, Аустријски грађански рат је завршен.

Полицијске, војне и Хајмвер дивизије које су их подржавале релативно лако су победиле слабо мрежу Заштитне лиге. Између 10.000 и 20.000 радника супротставило се надмоћнијој сили од скоро 60.000 људи из жандармерије и полиције, војске и снага домобране. Поред неравнотеже у бројности и употребе артиљерије од стране аустријске војске, главни разлог за пропаст устанка вероватно је био неуспех позива на генерални штрајк. Очекивана солидарност органа реда са побуњеницима такође се није остварила. Војска, полиција и жандармерија су остали лојални држави.

У великим деловима земље (Доња Аустрија, Корушка, Салцбург, Тирол, Форарлберг и Бургенланд) владао је потпуни мир. Водећи социјалдемократи у Корушкој и Форарлбергу су се на самом почетку дистанцирали од устанка. Градоначелник Клагенфурта и заменик гувернера Корушке објавили су своје оставке на чланство у СДАПО-у.

Последице десно|мини| Спомен-камен за полицајца погинулог 12. фебруара 1934. у Линцу током грађанског рата Долфусова влада је 1. марта 1934. објавила саопштење у којем се наводи да је у борбама убијено 193 цивила, а 493 рањено, док је међу полицијом и војском било 104 мртвих и 309 рањених. Анализе каснијих истраживача се веома разликују, идући чак до процене британског новинара Џорџа Ерика Роуа Гедјеа од 2.000 мртвих и 5.000 рањених. Према свеобухватној студији историчара Курта Бауера из 2018. године, између 350 и 370 људи је изгубило живот у борбама – око 130 њих су били цивили који нису учествовали у сукобима, а по 110 међу владиним снагама и припадницима Лиге заштите. Највећи број смртних случајева – око 200 до 220 – био је у Бечу.

Дана 11. новембра 1933. године, цела Аустрија је стављена под војно стање, током којег је смртна казна поново уведена за одређена кривична дела. Хитним декретом од 12. фебруара 1934. године проширена је листа на побуну, тако да чланови Заштитне лиге који су заробљени док су били наоружани (процењено на 10.000) могу бити осуђени на смрт. Оптуженима је суђено у року од три дана у скраћеном поступку пред судовима који су се састојали од четири професионална судије.

Прекршајни судови су осудили 24 особе на смрт, од којих је 15 помиловано. Девет мушкараца, од којих су неки били истакнути чланови Лиге заштите, погубљени су. Извршење смртних казни било је контроверзно чак и међу онима у влади који су били одговорни за то. Вођа Хајмвера, Ернст Ридигер Штархемберг, видео је то као сраман чин освете и без смисла, док је Емил Феј, такође вођа у Хајмверу, инсистирао на погубљењима. Молбе за помиловање кардинала Теодора Иницера и Свете столице су игнорисане. Логор у Велерсдорфу, који је отворен у јесен 1933. за противнике режима – у почетку углавном комунисте и националсоцијалисте – такође је држао социјалдемократе после фебруара 1934.

Руководство СДАПО-а под Отом Бауером (водећим теоретичарем аустромарксизма), Јулијусом Дојчем и другима побегло је у Чехословачку 13. фебруара, потез који су представници владе искористили као пропаганду.

Инциденти из фебруара 1934. године влада је искористила као изговор да потпуно забрани Социјалдемократску партију и њој придружене синдикате. У мају су конзервативци заменили демократски устав корпоративистичким уставом по узору на фашистичку Италију Бенита Мусолинија, за коју су социјалисти сковали термин аустрофашизам. Отаџбински фронт, у који су се спојили Хајмвер и Хришћанско-социјална партија, постао је једина легална политичка странка у резултујућем ауторитарном режиму, Савезној држави Аустрији. десно|мини| Споменик жртвама и борцима на месту где је почео грађански рат, у дворишту хотела Шиф у Линцу У притворским центрима и затворима Друге републике, социјалдемократе и националсоцијалисти долазе у контакт једни са другима. За обоје, „аустрофашизам“ је био непријатељ. Заједничка основа је била да утиче на политичке процене бивших националсоцијалиста након Другог светског рата.

Са већим протоком времена постало је јасно да је способност Аустрије да се одупре националсоцијализму била значајно ослабљена Аустријским грађанским ратом и његовим последицама. Према каснијим проценама, само око трећине аустријског становништва подржавало је диктаторску државу.

Након Другог светског рата, када се Аустрија поново појавила на политичкој сцени као суверена нација, политика је поново пала под доминацију социјалдемократа и конзервативаца, потоњих у Аустријској народној партији (ÖVP). Да би избегли понављање горких подела из Прве републике, лидери Друге Републике Аустрије били су одлучни да промовишу принцип широког консензуса као кључни елемент новог политичког система. Увели су концепт велике коалиције у којој су две главне странке делиле владу и избегавале отворену конфронтацију. Нови систем је са собом донео стабилност и континуитет.

Види још

Историја Аустрије

Референце

Литература

Schuman, Frederick L. Europe On The Eve 1933-1939 (1939) pp 55–92 online

Категорија:Аустрија у 1934. Категорија:Грађански ратови Категорија:Социјализам у Аустрији Категорија:Аустрофашизам Категорија:Ратови Аустрије