Теорија природности медија () такође је позната као психобиолошки модел. Теорију је развио Нед Кок () и она покушава да примени Дарвинове еволуционе принципе како би сугерисала које врсте рачунарски посредоване комуникације ће најбоље одговарати урођеним људским комуникационим способностима. Теорија природности медија тврди да је природна селекција довела до тога да комуникација лицем у лице постане најефикаснији начин за размену информација између двоје људи.
Теорија је примењена на исходе људске комуникације у различитим контекстима, као што су: образовање, пренос знања, комуникација у виртуелним окружењима, е-преговарање, унапређење пословних процеса, поверење и лидерство у виртуелном тимском раду, учење на мрежи, одржавање дистрибуираних односа, учинак у експерименталним задацима коришћењем различитих медија, и модуларна производња. Њен развој је такође у складу са идејама из области еволуционе психологије.
Теорија природности медија надовезује се на аргументе теорије богатства медија да је интеракција лицем у лице најбогатија врста комуникационог медија пружајући еволуционо објашњење за степен богатства медија лицем у лице. Теорија природности медија тврди да, с обзиром на то да су древни хоминини комуницирали првенствено лицем у лице, еволуциони притисци од тог времена довели су до развоја мозга који је последично прилагођен за тај облик комуникације. Кок истиче да је рачунарски посредована комуникација превише недавна појава да би имала довољно времена да обликује људску когницију и језичке способности путем природне селекције. Заузврат, Кок тврди да коришћење комуникационих медија који потискују кључне елементе који се налазе у комуникацији лицем у лице, као што то чине многи електронски комуникациони медији, на крају представља когнитивне препреке комуникацији, а посебно у случају сложених задатака (нпр. редизајн пословних процеса, развој нових производа, учење на мрежи), јер такви задаци изгледа захтевају интензивнију комуникацију током дужих временских периода од једноставних задатака.
Природност медија Природност комуникационог медија Кок дефинише као степен сличности тог медија са медијем лицем у лице. Медиј лицем у лице је представљен као медиј који омогућава највиши могући ниво природности комуникације, који карактерише следећих пет кључних елемената: (1) висок степен колокације, што би омогућило појединцима укљученим у комуникациону интеракцију да виде и чују једни друге; (2) висок степен синхроницитета, што би омогућило појединцима да брзо размењују комуникативне стимулусе; (3) способност преношења и посматрања израза лица; (4) способност преношења и посматрања говора тела; и (5) способност преношења и слушања говора.
Теорија природности медија предвиђа да ће сваки електронски комуникациони медиј који омогућава размену знатно мање или више комуникативних стимулуса по јединици времена од медија лицем у лице представљати когнитивне препреке комуникацији. Другим речима, теорија природности медија поставља медиј лицем у лице у центар једнодимензионалне скале природности, где су одступања улево или удесно повезана са смањењем природности (види Слику 1).
600px|мини|Слика 1. Природност медија лицем у лице.
Електронске медије који омогућавају размену знатно више комуникативних стимулуса по јединици времена од медија лицем у лице, теорија природности медија класификује као медије са нижим степеном природности од медија лицем у лице. Као такви, предвиђа се да ће ти медији бити повезани са већим когнитивним напором; у овом случају првенствено због феномена познатог као преоптерећење информацијама, који карактерише то да појединци имају више комуникативних стимулуса за обраду него што су у стању да обраде.
Главна предвиђања Ефекти природности медија на когнитивни напор, двосмисленост комуникације и физиолошко узбуђење. Главно предвиђање теорије природности медија је да, уз остале једнаке услове, смањење степена природности комуникационог медија доводи до следећих ефеката у вези са комуникационим интеракцијама у сложеним задацима: (а) повећање когнитивног напора, (б) повећање двосмислености комуникације и (в) смањење физиолошког узбуђења. Природност електронских комуникационих медија. Електронски комуникациони медији често потискују кључне елементе комуникације лицем у лице, са циљем стварања других предности. На пример, огласне табле и дискусионе групе засноване на вебу омогућавају асинхрону (или временски неповезану) комуникацију, али истовремено отежавају постизање истог нивоа непосредности повратних информација који се налази у комуникацији лицем у лице. То често доводи до фрустрације корисника који очекују тренутне повратне информације на своје објаве. Велика важност говора. Теорија природности медија предвиђа да је степен у којем електронски комуникациони медиј подржава способност појединца да преноси и слуша говор посебно значајан у одређивању његове природности. Теорија предвиђа, кроз свој предлог о императиву говора, да омогућавање говора утиче на природност знатно више него степен у којем медиј подржава употребу израза лица и говора тела. Компензаторна адаптација. Према теорији природности медија, корисници електронских комуникационих медија могу да прилагоде своје понашање тако да превазиђу нека од ограничења тих медија. То јест, појединци који одлуче да користе електронске комуникационе медије за обављање сложених заједничких задатака могу да компензују когнитивне препреке повезане са недостатком природности медија. Један од начина на који се то може постићи путем е-поште је тако што корисници састављају поруке које су редундантне и посебно добро организоване, у поређењу са комуникацијом лицем у лице. Ово често доприноси побољшању ефикасности комуникације, понекад чак и изнад оне коју пружа медиј лицем у лице.
Когнитивни напор Људска бића поседују специјализована мождана кола која су прилагођена за препознавање лица и генерисање и препознавање израза лица, за шта истраживања вештачке интелигенције сугеришу да захтева сложене прорачуне које је тешко репликовати чак и у моћним рачунарима. Иста ситуација се налази у вези са генерисањем и препознавањем говора. Генерисање и препознавање израза лица, као и генерисање и препознавање говора, људи обављају без напора.
Когнитивни напор је у теорији природности медија дефинисан као количина менталне активности, или, из биолошке перспективе, количина мождане активности укључене у комуникациону интеракцију. Може се директно проценити уз употребу техника као што је магнетна резонанца. Когнитивни напор се такође може индиректно проценити, на основу перцепције нивоа тежине повезаних са комуникативним задацима, као и кроз индиректне мере као што је течност (флуентност). Течност се дефинише као количина времена потребног да се пренесе одређени број речи кроз различите комуникационе медије, за шта се претпоставља да је у корелацији са (и служи као сурогат мера) количином времена потребног да се пренесе одређени број идеја кроз различите медије. Према теорији природности медија, смањење степена природности комуникационог медија доводи до повећања количине когнитивног напора потребног за коришћење тог медија за комуникацију.
Двосмисленост комуникације Појединци одрасли у различитим културним окружењима обично поседују различите шеме за обраду информација које су научили током живота. Различите шеме чине да појединци тумаче информације на различите начине, посебно када се информације очекују, али нису стварно пружене.
Док ће различити појединци вероватно тражити исте врсте комуникативних стимулуса, њихово тумачење поруке која се комуницира у одсуству тих стимулуса биће у великој мери засновано на њиховим наученим шемама, које ће се вероватно разликовати од оних које имају други појединци (не постоје два појединца, чак ни једнојајчани близанци одгајани заједно, који пролазе кроз потпуно иста искуства током живота). Према теорији природности медија, смањење природности медија, изазвано селективним потискивањем елемената природности медија у комуникационом медију, доводи до повећања вероватноће погрешних тумачења комуникативних сигнала, а тиме и до повећања двосмислености комуникације.
Физиолошко узбуђење Рећи да наши гени утичу на формирање фенотипске особине (тј. биолошке особине која дефинише морфолошку, бихејвиоралну, физиолошку итд. карактеристику) не значи исто што и рећи да је та особина урођена. Веома мало фенотипских особина је урођено (нпр. крвна група); великој већини, укључујући већину оних у вези са нашим биолошким комуникационим апаратом, потребна је интеракција са околином да би се потпуно и правилно развиле.
Иако постоје значајни докази који сугеришу да је наш биолошки комуникациони апарат прилагођен комуникацији лицем у лице, постоје и обилни докази да се такав апарат (укључујући неуронски функционални језички систем) не може у потпуности развити без значајне количине праксе. Дакле, према теорији природности медија, еволуција је морала да обликује мождане механизме да приморају људска бића да вежбају употребу свог биолошког комуникационог апарата; механизме који су слични онима који приморавају животиње да вежбају оне вештине које играју кључну улогу у преживљавању и парењу. Међу овим механизмима, један од најважнијих је механизам физиолошког узбуђења, који је често повезан са узбуђењем и задовољством. Укључивање у комуникационе интеракције, посебно у ситуацијама лицем у лице, покреће физиолошко узбуђење код људских бића. Потискивање елемената природности медија чини комуникационе интеракције досаднијим него што би биле да су ти елементи присутни.
Важност говора Сложени говор омогућен је еволуцијом гркљана смештеног релативно ниско у врату, што је знатно повећало разноврсност звукова које је наша врста могла да произведе; ово је заправо једна од најважнијих прекретница у еволуцији људске врсте. Међутим, тај адаптивни дизајн је такође значајно повећао шансе наших предака да се удаве унесеном храном и течностима и да оболе од болести аеродигестивног тракта као што је гастроезофагеални рефлукс. Ово доводи до занимљивог закључка, а то је да је сложени говор морао бити посебно важан за ефикасну комуникацију у нашој еволуционој прошлости, иначе би повезани еволуциони трошкови спречили његову еволуцију путем природне селекције. Овај аргумент је сличан оном који је изнео Амоц Захави у вези са еволуционим хендикепима. Ако нека особина еволуира како би побољшала ефикасност у вези са одређеним задатком, упркос томе што намеће хендикеп за преживљавање, онда би та особина требало да буде посебно снажна детерминанта перформанси у том задатку како би се надокнадио трошак преживљавања који намеће.
Теорија природности медија надовезује се на овај закључак о еволуционом хендикепу како би предвидела да је степен у којем електронски комуникациони медиј подржава способност појединца да преноси и слуша говор посебно значајан у дефинисању његове природности. Теорија природности медија предвиђа, кроз свој предлог о императиву говора, да омогућавање говора утиче на природност знатно више него степен подршке медија за употребу израза лица и говора тела. Ово предвиђање је у складу са претходним истраживањима која показују да уклањање говора из електронског комуникационог медија значајно повећава перципирани ментални напор повезан са коришћењем тог медија за обављање задатака који захтевају доста знања. Према овом предвиђању, медиј као што је аудио-конференција релативно је близак медију лицем у лице у смислу природности (види Слику 2).
500px|мини|Слика 2. Скала природности медија.
Компензаторна адаптација