Милош М. Ралетић (1883 — 1940), био је трговац и добротвор. Позната личност градске историје Новог Сада.

Биографија М. Ралетић рођен је 1883. године, од мајке Јелене, рођене Костић и оца Мирка, у Бачкој, у месту које су тада називали Деспот Свети Иван, а после је добило данашње име Деспотово. Милош је био првенац од тринаесторо деце. 1900. године дошао је у Нови Сад и, тада већ као помоћник, ступио у познату трговачку кућу „Браћа Миросављевић”, где се показао као најмарљивији и најсавеснији сарадник радње. Са својим другом Стеваном М. Дунђеровим, 1906. године отворио је мануфактурну радњу под фирмом „Дунђеров и Ралетић”, док породичне успомене казују да се радња ипак звала „Златни орао”. Пет година касније, после заједничког рада, за који је већина трговаца у граду сматрала да је био узоран, њих су се двојица разортачили. М. Ралетић је остао у истој радњи која је била у његовом власништву, на углу данашњих улица Змај Јовине и Пашићеве, преко пута Владичанског двора (данас је то најстарија кућа у Новом Саду), и ту је пословао под новом, сада само својом фирмом „Милош М. Ралетић – помодно мануфактурна трговина”. 1924. године је проширио локал и повећао свој посао, а 1926. године поново је проширио своју радњу и подигао модерне портале и излоге. Средином тридестих година, имао је највећу мануфактурну трговину у Новом Саду, са 24 запослена. Имао је велики избор мушких и женских штофова, свиле, платна и осталу мануфактурну робу. Још тада је увидео значај маркетинга у трговини, па је сходно томе био фокусиран на новинске огласе и рекламе, као и на аранжерске вештине и рекламне реквизите који су били изложени у великим излозима радње. М. Ралетић је био велики пријатељ са Николом Танурџићем са којим је и пословно сарађивао. Никола и Милош по својим карактеристикама су били прилично различити. М. Ралетић је био милосрдан човек, његове очи су увек биле упрте ка Небу, за чију милост је све чинио, док је Н. Танурџић са својом страшном енергијом, зароњен у страст стицања са идејом о земаљском благостању. „Ти си Милоше”, говорио је Н. Танурџић, „трговац на свом месту, спремнији од многих, али си некако мек, вечито другима дајеш позајмице и никада нећеш направити велики посао. Као да си права правцата - Милка!”. Тако је Милош М. Ралетић добио и свој надимак „Господин Милка”.

Породични живот Супруга му је била Марија Весић из Чуруга, која је потицала из добростојеће породице и која је у мираз унела део земље која је припадала њеној породици, а која је касније послужила М. Ралетићу као средство за лакше добијање кредита и боље пласирање капитала. Ралетићи су имали једанаесторо деце, од тог броја четворо је умрло у дечијој доби. У Ралетићевој кући која се налазила у Новом Саду, улици Јована Суботића 21, поред рођене деце, одгојена су и деце његове сестре која је умрла на порођају. М. Ралетић је своју енергију и новац усмеравао ка томе да своје потомство обезбеди што боље може и у тим настојењима је успео, јер је свако добио нешто што ће му помоћи у каснијем бољем животу. М. Ралетић је умро је у 58-ој години живота, у августу 1940. године.

Школа Новосадске трговачке омладине М. Ралетић имао је велике заслуге приликом финансирања изградње зграде Дома новосадске трговачке омладине, где је касније био уједно и дугогодишњи председник. Градња наведене зграде почела је 1931. године, а завршена 1933. године, а највише заслуга поред М. Ралетића имао је још један новосадски трговачки гигант, Никола Танурџић. Њено оснивање требало је да утиче на васпитање српског трговачког подмлатка и подизање домаћег трговачког сталежа на што виши ниво. Тим поводом, у згради су биле вечерња школа, библиотека, књижара и свечана сала, затим канцеларије трговачке омладине, просторија за њене друштвене програме, као и стамбени део и пословни простор. Настојање и циљ трговачке вечерње школе је био да се обезбеди приступачно, а првокласно усмерено школско образовање, како би омладина која није имала прилике да се школује пре ступања у трговину, могла надокнадити свој недостатак, а добити и практичну обуку. За преседника Новосадске трговачке омладине, М. Ралетић је изабран 1927. године, на чијем челу је остао десет година.

Остала признања М. Ралетић подигао је на Футошком путу, 1936. године, Фабрику Свиле „Милош Ралетић и син”. То је била једна од већих новосадских творница предратног времена и стављана је на списак којим се поносила градска привреда. Председниковао је и у Задрузи Срба привредника, где је био и члан Управног одбора. Такође, био је и у управи Новосадске Српске банке Д.Д. и у Удружењу трговаца и индустријалаца, као и помажући члан Матице српске. М. Ралетић је као своје највеће признање које је себи својим трудом прибавио, сматрао почасти које је доживео у Новом Саду на дочеку Краља Александра Карађорђевића, јуна 1934. године. У дворани Банске управе, Свечану седницу Новасадске трговачке омладине, пред краљем отворио је говором председник М. Ралетић. За свога живота одликован је са два ордена Светог Саве и Југословенском круном. Поред српског језика, говорио је немачки и мађарски језик.

Референце