Биолошки натурализам је теорија о, између осталог, односу између свести и тела (тј. мозга), и стога приступ проблему ума и тела. Први ју је предложио филозоф Џон Серл (енгл. John Searle) 1980. године и дефинисана је помоћу две главне тезе: 1) сви ментални феномени, од болова, голицања и свраба до најапстрактнијих мисли, узроковани су нижим неуробиолошким процесима у мозгу; и 2) ментални феномени су карактеристике вишег нивоа мозга.

Ово повлачи да мозак има одговарајуће каузалне моћи да произведе интенционалност. Међутим, Серлов биолошки натурализам не повлачи да мозгови и само мозгови могу изазвати свест. Серл пажљиво истиче да, иако се чини да су одређене функције мозга довољне за стварање свесних стања, наше тренутно стање неуробиолошког знања нас спречава да закључимо да су оне неопходне за стварање свести. Према његовим речима:

„Чињеница да мождани процеси узрокују свест не имплицира да само мозгови могу бити свесни. Мозак је биолошка машина и ми бисмо могли да направимо вештачку машину која би била свесна; баш као што је срце машина, а ми смо направили вештачка срца. Пошто не знамо тачно како мозак то ради, још нисмо у позицији да знамо како да то урадимо вештачки.” (Биолошки натурализам, 2004)

Преглед мини|Џон Серл Серл одбацује картезијански дуализам, идеју да је ум посебна врста супстанце у односу на тело, јер је то у супротности са целокупним нашим разумевањем физике, и за разлику од Декарта, он не уводи Бога у проблем. Заиста, Серл одбацује сваку врсту дуализма, традиционалну алтернативу монизму, тврдећи да је та разлика погрешна. Он одбацује идеју да због тога што ум није објективно видљив, он не потпада под рубрику физике.

Серл верује да је свест „стварни део стварног света и да се не може елиминисати у корист или свести на нешто друго” било да је то нешто друго неуролошко стање мозга или рачунарски програм. Он тврди, на пример, да софтвер познат као Дип блу (енгл. Deep Blue) не зна ништа о шаху. Он такође сматра да је свест и узрок догађаја у телу и одговор на догађаје у телу.

С друге стране, Серл не третира свест као дух у машини. Он је, напротив, третира као стање мозга. Узрочна интеракција ума и мозга се стога може описати у натуралистичким терминима: догађаји на микро нивоу (можда на нивоу појединачних неурона) изазивају свест. Промене на макро нивоу (цео мозак) чине свест. Микро промене узрокују, а затим на њих утичу холистичке промене, на сличан начин на који поједини фудбалери узрокују да тим (у целини) побеђује у утакмицама, што чини да појединци стичу самопоуздање из сазнања да су део победничког тима.

Он артикулише ову разлику истичући да је уобичајени филозофски термин „редуцибилно” двосмислен. Серл тврди да се свест „каузално редукује” на мождане процесе, а да притом није „онтолошки редуцибилна”. Он се нада да ће му прављење ове разлике омогућити да избегне традиционалну дилему између редуктивног материјализма и дуализма супстанце; он потврђује суштински физичку природу универзума тврдећи да је свест у потпуности узрокована и остварена у мозгу, али такође не пориче оно што сматра очигледним чињеницама: да су људи заиста свесни и да свесна стања имају суштински природу првог лица.

Може бити примамљиво посматрати ову теорију као врсту дуализма својстава, јер су, по Серловом мишљењу, ментална својства особе категорички различита од његових или њених микро-физичких својстава. Ова друга имају „онтологију трећег лица”, док прва имају „онтологију првог лица”. Микроструктура је објективно доступна великом броју људи, као на пример када неколико хирурга прегледа пацијентове мождане хемисфере. Али бол, жеља или веровање су субјективно доступни само особи која има бол, жељу или веровање, и нико други нема такав начин приступа. Међутим, Серл сматра да су ментална својства врста физичких својстава — оних са онтологијом првог лица. Тако се његово гледиште издваја од дуализма физичких и нефизичких својстава. Његова ментална својства су наводно физичка. (погледајте „Дуализам својстава” у одељку „Критика” испод.)

Критика Било је неколико критика на Серлову идеју о биолошком натурализму.

Џери Фодор сугерише да нам Серл уопште не објашњава тачно зашто верује да је биохемија налик на или слична оној у људском мозгу неопходна за интенционалност. Фодор мисли да је много вероватније претпоставити да је начин на који је организам (или било који други систем) повезан са својим окружењем оно што је неопходно у објашњењу интенционалности. Лакше је увидети „како чињеница да је моја мисао каузално повезана са дрветом може утицати на то да она буде мисао о дрвету. Али тешко је замислити како чињеница да је (грубо речено) моја мисао направљена од угљоводоника може бити важна, осим у оквиру мало вероватне хипотезе да само угљоводоници могу бити каузално повезани са дрвећем на начин на који су то мозгови.”Fodor, Jerry. (1980) "Searle On What Only Brains Can Do". Behavioral and Brain Sciences. vol. 3. pp. 217–219.

Џон Хогланд се осврће на централни појам одређеног скупа посебних „одговарајућих каузалних моћи” које Серл приписује биохемији људског мозга. Он од нас тражи да замислимо конкретну ситуацију у којој су „одговарајуће” каузалне моћи оне које наши неурони имају да узајамно стимулишу једни друге. У овом случају, ванземаљски облици живота засновани на силицијуму могу бити интелигентни само ако имају ове „одговарајуће” каузалне моћи; тј. они поседују неуроне са синаптичким везама које имају моћ да узајамно стимулишу једни друге. Затим можемо узети било ког говорника кинеског језика и покрити његове неуроне неком врстом омотача који их спречава да буду под утицајем неуротрансмитера и, сходно томе, да имају одговарајуће каузалне моћи. У том тренутку, „Серлов демон” (можда нанобот који говори енглески) види шта се дешава и интервенише: он види кроз омотач и утврђује који неурони би били стимулисани, а који не би, те приступа стимулацији одговарајућих неурона и сам гаси остале. Понашање експерименталног субјекта остаје непромењено. Он наставља да говори савршен кинески као и пре операције, али су сада каузалне моћи његових неуротрансмитера замењене неким ко не разуме кинески језик. Поента је универзална: за било које каузалне моћи увек ће бити могуће хипотетички их заменити неком врстом Серловог демона који ће операције обављати механички. Његов закључак је да је Серлов поглед нужно дуалистички у погледу природе каузалних моћи, „није суштински повезан са стварним моћима физичких објеката.”Haugeland, John. (1980) "Artificial Intelligence". Behavioral and Brain Sciences. vol. 3. pp. 219–224.

Сам Серл не искључује могућност да алтернативни распореди материје, осим биолошких мозгова, могу довести до свести.

Дуализам својстава Упркос ономе што су многи рекли о његовој тези о биолошком натурализму, он оспорава да је она дуалистичке природе у кратком есеју под насловом „Зашто нисам дуалиста својстава” (енгл. Why I Am Not a Property Dualist). Прво, он одбацује идеју да су ментално и физичко примарне онтолошке категорије, тврдећи уместо тога да је чин категоризације једноставно начин говора о нашем јединственом свету, па да ли је нешто ментално или физичко зависи од вокабулара који се користи. Сматра да се кориснија разлика може направити између биолошког и небиолошког, у ком случају је свест биолошки процес. Друго, он прихвата да је ментално онтолошки нередуцибилно на физичко из простог разлога што прво има онтологију првог лица, а друго онтологију трећег лица, али одбацује идеју дуализма својстава о нечему „изнад и изван”; другим речима, он верује да је, каузално говорећи, свест у потпуности редуцибилна на и није ништа више од неуробиологије мозга (опет, зато што су оба биолошки процеси).

Дакле, за Серла се дилема између епифеноменализма и каузалне преодређености која мучи дуалисту својстава једноставно не јавља јер, каузално гледано, ту нема ничега осим неуробиологије мозга, али због различитих онтологија менталног и физичког, прво је нередуцибилно на друго:

Види још Кинеска соба Смер уклапања Еволуциона етика Хилозоизам Квалија

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Теорија ума Категорија:Природњаштво Категорија:Филозофија биологије