Таги (хиндустани: или , ИПА ; енгл. ) био је феномен друмског разбојништва на Индијском потконтиненту који је обухватао банде убица и пљачкаша који су нападали путнике, често их давећи. Током ере британског колонијализма, Тагији су представљани и популаризовани као тајно свеиндијско братство ритуалних давитеља древног порекла, мотивисани верским фанатизмом и крвожедношћу. Овакав приказ је наишао на оштре критике научника почев од 1950-их, при чему историјске реинтерпретације углавном оспоравају значај религије за Тагије и посматрају их као мање-више обичне криминалце, односно њихово деловање као врсту разбојништва. Међу савременим историчарима постоји општи консензус против репрезентације из колонијалног доба.
Феномен Тагија постао је познат почетком 19. века, током ширења владавине Источноиндијске компаније у Индији. Током 1830-их, колонијални администратор Вилијам Хенри Слиман предводио је полицијску кампању против Тагија, подржану правним развојем који је олакшао доношење осуђујућих пресуда. Године 1835. формално је основано Одељење за Тагије и Дакоите како би се банде ухватиле и процесуирале. Слиман је аутор дела о Тагијима и, заједно са својим колегама, снимио је интервјуе са доушницима који су били основа за колонијални приказ овог феномена и чине огромну већину извора о њему. Колонијалне власти су приказивале Тагије као вид „наследног криминала”, а кампања је послужила као преседан за Закон о криминалним племенима из 1871. године, којим су криминализоване номадске заједнице.
Савремени научници углавном смештају Тагије у контекст хаоса и превирања услед пада Могулског царства, који је био додатно појачан ширењем британске владавине. Историјски ревизионизам је такође указао на разноврсност појединаца ухапшених током ове кампање. Теорија која је добила на значају међу историчарима сматра да је овај феномен резултат пада тржишта војне радне снаге изазваног британским освајањем и распуштањем локалних стајаћих војски путем супсидијарних савеза. Теорија сугерише да су се неки отпуштени војници и путујуће најамничке банде окренули друмском разбојништву како се тржиште смањивало. Научници на различите начине описују слику Тагија из 19. века као измишљотину или дисторзију режима Компаније који је легитимизовао колонијалну владавину и омогућио Компанији да прошири контролу над својим индијским поданицима.
Након објављивања романа Исповести једног Тагија (енгл. ) из 1839. године, Тагији су постали викторијанска сензација. Тагији су углавном приказивани у фикцији као оријенталистички негативци, појављујући се у романима попут Лутња Ахасвера (фр. , 1844), у серијалу о Сандокану аутора Емилија Салгарија и у роману Обмањивачи (енгл. , 1952). Значајни прикази на филму укључују Ганга Дин (1939), Индијана Џонс и уклети храм (1984) и Индијски разбојници (енгл. , 2018).
Етимологија и номенклатура Реч Таги (; хиндустани: ; ) преводи се као „преварант” или „варлица”, а потиче од санскртске речи () што значи „покрити” или „сакрити”. Најранија опште прихваћена употреба ове речи потиче из 1350. године. Понекад се користила у претколонијалној Индији, у истом смислу као и каснија британска употреба, да означи друмске разбојнике који су обмањивали и убијали своје жртве. То није било једино значење термина, јер његово буквално тумачење није нужно указивало на повезаност са насиљем. Године 1820. један британски судија навео је у свом извештају да је у Западним провинцијама „реч Таги локални жаргонски израз и стога се слабо разуме на јединствен начин”.
Енглеска реч thug је позајмљеница из истих корена. Реч (; ), која буквално значи „давитељ”, користила се наизменично са термином Таги током 19. века и углавном се употребљавала у Председништву Мадрас. (енгл. ) односи се на праксу Тагија и на сам злочин.
Историја Могући претколонијални записи У 7. веку, кинеског монаха Сјуенцанга напали су пирати на Гангу током његових путовања кроз Индију, при чему је једва избегао да буде жртвован богињи Дурги. Другом приликом, Сјуенцангу је речено док је пролазио поред једног храма на путу ка Паталипутри да ниједан странац који уђе у њега никада више не изађе. Археолог из 19. века Александар Канингам тврдио је да је идентификовао тај храм и представио ово као рани запис о Тагијима. Ким А. Вагнер износи став да би се, по тој логици, сваки извештај о разбојништву и људском жртвовању у древној Индији могао повезати са Тагијима из 19. века. Према хроници из 14. века коју је написао Зијаудин Барани, султан Делхија Џалалудин Халџи депортовао је 1.000 ухапшених „тагија” из Делхија у Бенгал 1290. године; међутим, хроника не спомиње због чега су ухапшени. Песник из 15. и 16. века Сурдас писао је о „тагију” који је мамио ходочаснике слаткишима и вином, а затим их убијао и пљачкао.
Након путовања Жан де Тевеноа кроз Индију током 1666—1667, он је писао о „најлукавијим разбојницима на свету” који су деловали у области Делхија, који су давили своје жртве омчом и користили привлачне жене да маме путнике. Године 1672. могулски цар Аурангзеб издао је којим је утврдио казну за давитеље, укључујући оне који су „навикли на тај посао” или су по томе били озлоглашени међу локалним становништвом. Џон Фрајер писао је о свом искуству сведочења погубљењу петнаест чланова разбојничке банде 1675. године у близини Сурата, који су давили и пљачкали пролазнике користећи памучну тетиву. Око 1680. године, индијски извештач за поменуо је „друмске разбојнике познате на хиндију као Тагији” у Раџпутани. Године 1785. Џејмс Форбс препричао је како је један његов индијски познаник сведочио хапшењу неколико мушкараца који су припадали племену које је називао фансигари, описујући како су обмањивали и давили путнике. Пореска листа државе Гвалиор из 1797. бележи 318 кућа као власништво Тагија, који су били подвргнути порезу за војнике. Ову листу је прибавио британски званичник и она обухвата 20 села широм Парихара и Сурсае.;
Колонијално доба Криза у Етави (1809—1811)
Британске колонијалне власти први пут су се сусреле са оним што ће касније назвати Тагијима у јужној Индији 1807. године и у северној Индији 1809. године. У априлу 1809. пронађено је десет тела у једном бунару у округу Етава (који је недавно уступљен 1801. године), а судији из Етаве Џејмсу Лоу је наређено да истражи убиства. Судије суседних округа Алигар и Фарукабад су доведене у помоћ након што су се Лоове истраге показале неуспешним, и након открића четири задављена домаћа војника у јулу. У новембру, Лоов помоћник је направио прву званично забележену референцу на Тагије, описујући их као „групу људи... који од памтивека у тајности спроводе своје гнусне и жале вредне праксе”.
Након открића два задављена путника у децембру и покретања темељније истраге, Ло је написао: „Претпоставља се да су убијене особе биле путници и да су постале жртве те одвратне расе чудовишта званих Тагији... они су тако чврсто повезани међу собом, да се готово никада није десило да један другог одају тајне.” Више тела је откривено током децембра и почетком 1810. године, усред чега је Ло смењен са своје позиције. Када су у фебруару саслушавани у истрази, локални су пријавили да се за починиоце сумња да су „Тагији”.
Између 1808. и 1809. откривено је укупно 67 тела у бунарима и дуж путева у Етави, док је још 11 откривено почетком 1810. између Мајнпурија и Агре. Лоова замена, Томас Пери, понудио је велику награду од 1.000 рупија за информације које би довеле до хапшења починилаца. Након што је у марту 1810. ухапшено осам осумњичених Тагија, млади члан банде Гулам Хусеин пристао је да сведочи у замену за помиловање, тврдећи да у Етави има око 1.500 Тагија. Хусеин је навео да га је банда усвојила као дете након што су му убили оца и ујака. Преостали затвореници су првобитно признали да су годинама убијали путнике. На суђењу у Мајнпурију у новембру, он је пред судом демонстрирао како банда дави своје жртве, мада се суђење претворило у фарсу јер је Хусеин у више наврата мењао своје сведочење у вези са степеном своје умешаности у банду. На крају је тврдио да је био на пет похода, сведочећи о 95 убистава. Међутим, суд је одбацио његово сведочење због поновљеног кривоклетства, и касније је сматрано неприхватљивим да му се суди за убиства за која је признао да је у њима учествовао. Пери је био приморан да пусти осумњичене на слободу и касније је укорен од стране Низамат Адалата (врховног суда Источноиндијске компаније) због задржавања 162 осумњичена Тагија без ваљаних доказа.
1810-е и 1820-е Уредба VI из 1810. први пут помиње Тагије као посебну криминалну категорију, заједно са Дакоитима, Козауцима и Бадецима. Исте године основана је функција начелника полиције за Западне провинције ради хватања Дакоита, Козаука и посебно Тагија. Иако је много појединаца осуђено на смрт од стране окружних судова, Низамат Адалат је на крају одбацио све такве случајеве јер су се заснивали искључиво на признањима осумњичених Тагија. У јулу 1812. године, Натанијелу Џ. Халхеду дат је задатак да уведе британски закон и ред у Синдоус (смештену у Парихара, на југу Етаве), област где су локални земиндари наводно штитили Тагије. Халхед је посетио ово подручје у пратњи војске у октобру и, након што је наредио околним селима да се разоружају, његову групу су напали сељани, током чега је убијен један британски официр. Као одговор, село Мурнае је сравњено са земљом следећег месеца. Ова операција је натерала Тагије да се раселе на суседне територије Марата. У децембарском извештају, Халхед је одбацио приказе Тагија као „тајног друштва сличног Илуминатима”, тврдећи да нису „ништа више од врсте разбојника” који су убијали своје жртве и нису осећали стид због своје професије.
Након операције из 1812, узастопни начелници полиције за Западне провинције тврдили су у својим извештајима да се активност Тагија смањила у Етави, Алигару и Канпуру у централном Доабу, док се истовремено повећала у Алахабаду и Бунделканду, померајући се јужно и источно. У свом годишњем извештају за 1815. годину, начелник Џон Шекспир је приметио да „још увек влада велика сумњичавост у вези са постојањем било какве засебне класе људи који се називају Тагији”, иако он сам није сумњао да постоје „редовна друштва” Тагија, које је окарактерисао као пљачкаше. У својих пет класа Тагија, Шекспир је уврстио Баираги и Госаин просјаке који су дрогирали и пљачкали путнике.
Уредба VIII из 1818. године ефикасно је омогућила да познати Дакоити буду неограничено затворени, док је Уредба III из 1819. године проширила њене одредбе и на Тагије. Током 1820-их, колонијалне власти су почеле да предају ухваћене Тагије локалним владарима и поглавицама како би заобишле британски колонијални правни систем и осудили их преко њих. Први Тагији су осуђени у Сагору 1826. године, када су двојица осуђена на вешање, а још 29 осуђено на прогонство доживотно. То је било могуће јер су Територије Сагора и Нербуде проглашене за Нерегулационе територије 1818. године, што је значило да је агент у Сагору могао деловати ван уобичајених прописа Компаније са готово неограниченим овлашћењима. Године 1829. у Бомбајском председништву, два Тагија су осуђена на вешање, шест на прогонство, а један на доживотни затвор због убиства шест мушкараца који су носили 100.000 рупија у драгоценостима у фебруару.
Централизована кампања (1829—1839)