Поседнутост духом (или запоседнутост) јесте измењено стање свести и повезано понашање које наводно изазивају духови, духови мртвих, демони, анђели или божанства који преузимају контролу над људским телом и његовим функцијама. Концепт поседнутости духом постоји у многим културама и религијама, укључујући будизам, хришћанство,Марко 5:9, Лука 8:30 доминикански вуду, хаићански вуду, хиндуизам, ислам, јудаизам, вику и традиције југоисточне Азије, Африке и америчких староседелаца. У зависности од културног контекста у ком се јавља, поседнутост се може сматрати добровољном или недобровољном и може се сматрати да има корисне или штетне ефекте на домаћина. Искуство поседнутости духом понекад служи као доказ који подржава веровање у постојање духова, божанстава или демона. У студији из 1969. године коју је финансирао Национални институт за ментално здравље, откривено је да веровање у поседнутост духом постоји у 74% узорка од 488 друштава из свих делова света, са највећим бројем друштава која у то верују у пацифичким културама и најмањом заступљеношћу међу индијанским народима Северне и Јужне Америке. Како се пентекосталне и харизматске хришћанске цркве шире на афричка и океанијска подручја, долази до спајања веровања, при чему демони постају представници „старих” аутохтоних религија, које хришћански свештеници покушавају да истерају.
Организоване религије Хришћанство
Од почетака хришћанства, следбеници су веровали да поседнутост потиче од ђавола (тј. Сатане) и демона. У бици између Сатане и Неба, верује се да Сатана покреће „духовне нападе”, укључујући демонску поседнутост, против људских бића користећи натприродне моћи да би их физички или психолошки повредио. Молитва за ослобођење, благослови куће или тела, свете тајне и егзорцизми углавном се користе за истеривање демона.
Неки теолози, попут Анхела Мануела Родригеза, тврде да су медијуми, попут оних поменутих у Левитској 20:27, били опседнути демонима. Други могући случај демонске поседнутости у Старом завету укључује лажне пророке на које се краљ Ахав ослањао пре поновног заузимања Рамота Галадског у Првој књизи о царевима 22. За њих је речено да их је покретао дух обмане.
Нови завет помиње неколико епизода у којима је Исус истеривао демоне из људи. Иако већина хришћана верује да је демонска поседнутост недобровољна невоља, неки библијски стихови се тумаче као показатељ да поседнутост може бити добровољна. На пример, Алфред Пламер пише да је Сатана ушао у Јуду Искариотског у Јеванђељу по Јовану 13:27 зато што је Јуда стално пристајао на Сатанине предлоге да изда Исуса и потпуно му се потчинио.
Нови завет указује на то да људи могу бити опседнути демонима, али да демони одговарају и покоравају се ауторитету Исуса Христа: и
Такође указује да демони могу опсести и животиње, као приликом истеривања демона из гадаринског бесомучника. Ово је драматично описано у европској књижевности и међу следбеницима хришћанства. Погледати такође Лука 8:26-37. Записи из јеванђеља наводе да су и из Марије Магдалене били истерани демони.
Католицизам
Римокатоличка доктрина наводи да су анђели бестелесна, духовна бићаCatechism of the Catholic Church, paragraph 328. са интелектом и слободном вољом.Catechism of the Catholic Church, paragraph 330. Пали анђели, или демони, способни су да „демонски опседну” појединце без њиховог знања или пристанка, остављајући их морално недужним.
Католичка енциклопедија наводи да у Старом завету постоји само један очигледан случај демонске поседнутости, када је краља Саула мучио „зли дух” (Прва књига Самуилова 16:14), али то зависи од тумачења хебрејске речи „rûah” као да имплицира лични утицај, што можда и није случај; као резултат тога, чак и овај пример је описан као „не сасвим сигуран”. Поред тога, за Саула се само наводи да је био мучен, а не опседнут, и био је ослобођен ових мука када му је Давид свирао лиру.
мини|upright=1.2|Истеривање демона из Герасинца Католички егзорцисти разликују „обичну” сатанску/демонску активност или утицај (свакодневна овоземаљска искушења) и „изванредну” сатанску/демонску активност, која може имати шест различитих облика, у распону од потпуне контроле од стране Сатане или демона до добровољног потчињавања: Поседнутост, у којој Сатана или демони преузимају потпуну контролу над телом особе без њеног пристанка. Ова поседнутост обично долази као резултат поступака особе; акција које доводе до повећане осетљивости на демонски утицај. Опсесија, која типично утиче на снове. Она укључује изненадне нападе ирационалних опсесивних мисли, које обично кулминирају суицидалним мислима. Угњетавање, у којем нема губитка свести или недобровољних радњи, као у библијској Књизи о Јову у којој је Јова Сатана мучио кроз низ несрећа у послу, материјалним добрима, породици и здрављу. Спољашњи физички бол који узрокује Сатана или демони. Најезда (инфестација), која утиче на куће, предмете/ствари или животиње. Потчињавање, у којем се особа добровољно потчињава Сатани или демонима.
У Римском ритуалу, права демонска или сатанска поседнутост од средњег века карактерише се са следећа четири типична знака: Испољавање надљудске снаге. Говор у језицима или језицима које жртва не може знати (Глосолалија). Откривање знања, удаљеног или скривеног, које жртва не може знати. Богохулни бес, непристојни гестови, употреба псовки и одбојност према светим симболима, именима, реликвијама или местима.
Нова католичка енциклопедија наводи: „Црквене власти нерадо признају ђаволску поседнутост у већини случајева, јер се многи могу објаснити само физичким или менталним болестима. Стога су неопходни медицински и психолошки прегледи пре извођења великог егзорцизма. Стандард који се мора испунити је стандард моралне сигурности (De exorcismis, 16). Да би егзорциста био морално сигуран, или ван сваке разумне сумње, да се бави правим случајем демонске поседнутости, не сме постојати друго разумно објашњење за дотичне феномене”.
Званична католичка доктрина потврђује да се демонска поседнутост може појавити за разлику од менталне болести, али наглашава да се случајеви менталне болести не смеју погрешно дијагностиковати као демонски утицај. Католички егзорцизми се могу вршити само под ауторитетом бискупа и у складу са строгим правилима; једноставан егзорцизам се такође дешава током крштења.
Англиканство Наношење демонских мука појединцу забележено је у предмодерној протестантској литератури. Године 1597. краљ Џејмс VI и I расправљао је о четири методе демонског утицаја на појединца у својој књизи Демонологија: Привиђења, што је прогањање и узнемиравање одређених кућа или усамљених места. Опсесија, праћење и спољашње мучење појединца у различито доба како би се ослабило или бациле болести на тело, као у Књизи о Јову. Поседнутост, унутрашњи улазак у појединца ради изазивања неконтролисаних напада, подстицања на богохуљење. Фаери, што је утицај на оне који се добровољно потчињавају да буду пратиоци, проричу или служе.
Краљ Џејмс је тврдио да се симптоми произашли из демонске поседнутости могу разликовати од природних болести. Одбацио је симптоме и знакове које је прописала Католичка црква као узалудне (нпр. бес изазван светом водицом, страх од крста итд.) и сматрао је да су обреди егзорцизма проблематични и неефикасни за рецитовање. Обреди Католичке цркве за лечење мука демонских духова одбачени су као лажни, будући да је мало поседнутих могло бити излечено њима. По Џејмсовом мишљењу: „Лако је онда разумети да је истеривање ђавола, силом поста и молитве, и призивањем имена Божјег, претпостављајући многе несавршености у особи која је инструмент, као што нас сам ХРИСТОС учи (Мат. 7) о моћи коју су лажни пророци имали да истерују ђаволе”.
У средњовековној Великој Британији, хришћанска црква је нудила предлоге за заштиту дома. Предлози су се кретали од прскања домаћинства светом водицом, стављања воска и биља на прагове ради „одбијања вештичјег окултизма”, и избегавања одређених делова насеља познатих по томе да их ноћу посећују вештице и обожаваоци Ђавола. Оболелим особама је био забрањен улазак у цркву, али су могле делити заклон црквеног трема са губавцима и особама увредљивог понашања. Након молитви, ако би се смирили, могли су ући да приме бискупов благослов и слушају проповед. Свакодневно су храњени и над њима су се молили егзорцисти, а у случају опоравка, након поста од 20 до 40 дана, били су припуштени причешћу, а њихова имена и излечења уписивани у црквене књиге. Године 1603. Црква Енглеске забранила је свом свештенству да врши егзорцизме због бројних лажних случајева демонске поседнутости.
Баптисти У мају 2021. године, Баптистичка студијска група за ослобођење Баптистичке уније Велике Британије, издала је „упозорење против окултне духовности након пораста броја људи који покушавају да комуницирају са мртвима”. Комисија је известила да „укључивање у активности попут спиритизма може отворити врата великом духовном угњетавању које захтева хришћански обред да би се та особа ослободила”.
У септембру 2023. године, пастор Рик Моро из цркве Бјула у Ричланду (Мисури) одржао је проповед у којој је узрок аутизма представио на следећи начин: „ђаво их је напао, донео је ову болест на њих, има их тамо где их жели”. Тврдио је да је лек за овај неуроразвојни поремећај молитва, изјавивши да „познаје свештеника који је видео много деце са аутизмом, да је истерао тог демона из њих, и они су излечени, а онда је морао да се помоли и њихов мозак је поново повезан и поправљени су.” Чланови пасторове заједнице сматрали су његов коментар „погрдним према појединцима са одређеним инвалидитетом”. Њихово јавно негодовање довело је до Мороове оставке у школском одбору чији је био члан.
Евангелисти У харизматском и евангеличком хришћанству, егзорцизме демона често спроводе појединци или групе које припадају покрету служби ослобођења. Према овим групама, симптоми таквих поседнутости могу укључивати синдром хроничног умора, хомосексуалност, зависност од порнографије и алкохолизам. Опис из Новог завета људи који су имали зле духове укључује познавање будућих догађаја (Дела апостолска 16:16) и велику снагу (Дела апостолска 19:13–16), између осталог, и показује да они са злим духовима могу говорити о Христу (Марко 3:7–11). Неке евангеличке деноминације верују да демонска поседнутост није могућа ако је неко већ исповедио своју веру у Христа, јер Свети Дух већ заузима тело и демон не може ући.
Ислам Разне врсте створења, као што су џини, шејтани (ђаволи) и ифрити, која се налазе унутар исламске културе, често се сматрају одговорним за поседнутост духом. Поседнутост духом појављује се и у исламској теологији и у широј културној традицији.
Иако се неки муслимански учењаци противе, верује се да спавање близу гробља или гробнице омогућава контакт са духовима мртвих, који посећују спавача у сновима и пружају му скривено знање. Каже се да поседнутост од стране ифрита (осветољубивог духа) даје поседнутоме неке натприродне моћи, али га такође доводи до лудила.
Џини су много физичкији од духова. Због њихових суптилних тела, која су састављена од ватре и ваздуха, наводно су способни да опседну тела људи. Такав физички упад џина је концептуално различит од шапутања ђавола. Пошто џини нису нужно зли, они се разликују од културних концепата поседнутости од стране ђавола/демона.
Будући да се каже да џини имају слободну вољу, они могу имати своје разлоге да опседну људе и нису нужно штетни. Постоје разни разлози због којих џин може покушати да опседне појединца, као што је заљубљивање у њих, освета јер су повредили њих или њихове рођаке, или други недефинисани разлози. При намерној поседнутости, савез са џином мора бити обновљен. Пророци (кахини), користили би такву поседнутост да би стекли скривено знање. Инспирација песама од стране џина не захтева ни поседнутост ни послушност према џину. Њихов однос се пре описује као узајаман.