мини|Ecce Homo, аутор Антонело да Месина, 1473
Питање да ли је историјски Исус био доброг менталног здравља предмет је разматрања многих психолога, филозофа, историчара и писаца. Прва особа која је, након неколико других покушаја бављења овом темом, широко и темељно довела у питање ментално здравље Исуса био је француски психолог Шарл Бине-Сангле, главни лекар Париза и аутор четворотомног дела (Лудило Исусово, 1908–1915). Ово гледиште има и присталице и противнике.
Мишљења која доводе у питање душевно здравље Исуса Оцена душевног здравља Исуса први пут се јавља у јеванђељима. Јеванђеље по Марку преноси мишљење чланова његове породице који сматрају да је Исус „изван себе”. Неки психијатри, религиозни научници и писци објашњавају да су, према јеванђељима, Исусова породица (Марко 3:21), неки следбеници (Јован 7:20), и савременици, у различитим тренуцима, сматрали да је био у заблуди, опседнут демонима или луд.
Оптужба садржана у Јеванђељу по Јовану је дословнија:
Џастин Мегит, предавач на Универзитету у Кембриџу, у свом чланку „The Madness of King Jesus: Why was Jesus Put to Death, but his Followers were not?” (2007) и у књизи The Madness of King Jesus (2010) сугерише да су Понтије Пилат и други Римљани сматрали Исуса лудим лудаком. Према Јеванђељима, Исус је изведен пред Пилата и осуђен на смрт као царски претендент, али стандардни римски поступак био је кривично гоњење и погубљење евентуалних побуњеника заједно са њиховим вођама. Стога тврдња да су римске власти погубиле Исуса као неког царског претендента не објашњава довољно зашто је он погубљен, а његови ученици нису. Жан Мелије (1664–1729) имао је слична размишљања у 18. веку. У 33. и 34. поглављу свог дела Testament, он тврди да је Исус „заиста био лудак, фанатик” ().
Довођење у питање душевног здравља Исуса настављено је у 19. веку у оквиру прве потраге за историјским Исусом. Давид Штраус (, 1864) тврдио је да је Исус био фанатик. Лемјуел К. Вошберн је у памфлету Was Jesus insane? (1889) изнео мишљење да „Исус није био божански, већ луд”. Оскар Паница је представио Исуса као психопатолошки и параноидни случај. Оскар Холцман је у делу (1903) представио Исуса као „екстатика”, што је описао као патолошки снажну узбуђеност имагинације и снагу воље. Хенри Лефман је 1904. тврдио да је Исус био мегаломан са епизодама беса и слушним халуцинацијама. Немачки психијатар Георг Ломер (као George de Loosten, 1905) покушао је да ретроспективно дијагностикује Исуса као генерално ментално оболелог, слично као Жан Мелије. Дански психијатар Емил Расмусен (1905) утврдио је да је Исус био или епилептичан или параноидан. Користећи неколико примера, развио је опис типичног патолошког пророка („Prophetentypus”) и применио га на Исуса. Јулијус Бауман (1908) претпоставио је да се абнормалности које је нашао у Исусовом понашању могу објаснити прекомерном стимулацијом нерава (). Међутим, Шарл Бине-Сангле је у свом четворотомном делу , објављеном између 1908. и 1915. године, опширно, доследно и промишљено довео у питање душевно здравље Исуса. Бине-Сангле је дијагностиковао Исуса да болује од религиозне параноје:
Његово гледиште делио је њујоршки психијатар и неуролог Вилијам Хирш, који је 1912. објавио студију Religion and Civilization: The Conclusions of a Psychiatrist. У њој је навео низ Исусових ментално аберантних понашања. Хирш се сложио са Бине-Санглеом да је Исус имао халуцинације и указао на његову „мегаломанију, која се непрестано и неизмерно увећавала”. Хирш је закључио да је Исус био само „параноик”:
Хирш тврди да је Исус, као типичан параноик, примењивао пророчанства о доласку месије на себе, и да је имао дубоку мржњу према свакоме ко се није слагао са њим у свему. Совјетски психијатар Ј. В. Минц (1927) такође је дијагностиковао Исуса да болује од параноје. Литература Совјетског Савеза из 1920-их, следећи традицију демитизације Исуса у делима Штрауса, Ренана, Ничеа и Бине-Санглеа, истицала је две главне теме: менталну болест и обману. То се одразило у роману Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита, у којем Понтије Пилат приказује Исуса као безопасног лудака. Тек на прелазу из 1920-их у 1930-е, митолошка опција, негирање постојања Исуса, преовладала је у совјетској пропаганди. Исусово ментално здравље такође су доводили у питање британски психијатри Вилијам Саргант и Раџ Персо, и бројни психолози психоаналитичке оријентације, попут Жоржа Бержеа у студији (1920).
Владислав Витвицки, рационалистички филозоф и психолог, у коментарима свог превода Јеванђеља по Матеју и Марку, (Добра вест по Матеју и Марку), што је у ствари психобиографија Исуса, приписао је Исусу субјективизам, повећани осећај сопствене моћи и супериорности над другима, егоцентризам и склоност потчињавања других људи. Такође је имао потешкоће у комуникацији са спољашњим светом, као и дисоцијативни поремећај идентитета, што га је чинило шизотимичним или чак шизофреним типом (према Ернст Кречмеровој типологији).
Амерички филозоф и скептик науке Пол Курц, у једном од својих најутицајнијих дела, The Transcendental Temptation (1986, поглавље Was Jesus disturbed?), примећује да неки одломци у јеванђељима сугеришу да је „Исус био поремећена личност”. Међутим, напомиње: „Тешко је бити сигуран, јер немамо начина да га подвргнемо интензивној психијатријској дијагностици.” Изјављује да ако је Исус имао било какву тврдњу о божанству, „онда је био поремећен”. Према Курцу, Исус је „стално проповедао да су судњи дан или последњи дани на дохват руке”. У том контексту цитира Матеја 16:28 и 24:34–35. Такође цитира одломке из јеванђеља у којима су Исусова породица (Марко 3:20–21) и други савремени Јевреји (Марко 3:22, Јован 10:20) оптуживали за демонско поседнуће и лудило.
Амерички теолог и психолог религије Доналд Капс, у својој књизи Jesus: A Psychological Biography (1989, 2000), дијагностиковао је Исуса као утопијско-меланхоличну особу због његовог претпостављеног нелегитимног порекла и недостатка усвајања од стране Јосифа. Према њему, због дубоког осећаја личног оскврнућа и одбачености, крштење на Јордану било је за Исуса чин „фиктивног усвајања” од стране Бога, а затим није могао да дочека долазак царства Божјег. Аутор сугерише да су Исусове самоубилачке тенденције и његов улазак у ситуацију која је довела до погубљења део психолошког обрасца суицидалног понашања код меланхоличних особа.
Новозаветни научник Ендру Џејкоб Матил Млађи, у свом есеју садржаном у The Book Your Church Doesn't Want You To Read (1993), скреће пажњу на стално растућу мегаломанију „Јовановог Исуса” (описаног у Јеванђељу по Јовану 6:29, 35, 38, 40, 47–58; 7:38; 8:12; 11:25–26; 14:6, 13–14), и закључује:
Енглески психијатар Ентони Стор у својој последњој књизи Feet of Clay; Saints, Sinners, and Madmen: A Study of Gurus (1996) сугерисао је да постоје психолошке сличности између лудих „месија” попут Џима Џоунса и Дејвида Кореша и поштованих верских вођа укључујући Исуса. Стор прати типичне обрасце, често укључујући психотичне поремећаје, који обликују развој гуруа. Његова студија је покушај да се Исус сагледа као један од многих гуруа. Стор се слаже са већином научника историјског Исуса, који нагињу хипотези о Исусу као апокалиптичном пророку:
Стор препознаје многе Исусове сличности са другим гуруима, на пример, пролазак кроз период унутрашњег сукоба током поста у пустињи. Према Стору, ако је Исус заиста сматрао себе замеником Бога и веровао да ће једног дана сићи с неба да влада, био је веома сличан гуруима које је раније описао као проповеднике заблуда опседнуте манијом величине. Напомиње да Исус није био идеалан у породичном животу (Марко 3:31–35, Марко 13:12–13). Гуруи често остају равнодушни према породичним везама. Друге сличности, према Стору, укључују Исусову веру у примање посебне објаве од Бога и склоност ка елитизму, у смислу да је Исус веровао да га је Бог посебно обележио.
Амерички истраживач неуроендокринологије Роберт Саполски у свом есеју укљученом у књигу The Trouble with Testosterone: and Other Essays on the Biology of the Human Predicament (1997, 1998) сугерише појаву шизотипног („полулудог”, стр. 248) понашања и метамагијског мишљења код шамана, Исуса и других харизматских верских вођа:
Затим Саполски примећује да се „могу повући уверљиве везе између шизотипног понашања, метамагијске мисли и оснивања одређених верских уверења и у незападним и западним друштвима.” (стр. 256) Према њему: „Појам психопатологије шамана једнако лако функционише у разумевању корена главних западних религија.” (стр. 255)
Године 2012, тим психијатара, бихејвиоралних психолога, неуролога и неуропсихијатара са Харвардске медицинске школе објавио је истраживање које је предложило развој нове дијагностичке категорије психијатријских поремећаја повезаних са верском заблудом и хиперрелигиозношћу. Упоредили су мисли и понашања најважнијих личности у Библији, попут Аврама, Мојсија, Исуса и Павла, са пацијентима оболелим од менталних поремећаја повезаних са психотичним спектром користећи различите кластере поремећаја и дијагностичке критеријуме (DSM-IV-TR), и закључили да су ове библијске личности „можда имале психотичне симптоме који су допринели инспирацији за њихова откровења”, попут шизофреније, шизоафективног поремећаја, биполарног поремећаја, делузионог поремећаја, заблуда величине, слушних-визуелних халуцинација, параноје, Гешвинд синдрома (посебно код Павла) и абнормалних искустава повезаних са темпоралном епилепсијом (ТЕ). Према ауторима, у случају Исуса, могло је да буде: параноидна шизофренија, биполарни и шизоафективни поремећаји. Претпоставили су да је Исус можда тражио смрт путем „самоубиства преко посредника” (индиректно самоубиство).
Мишљења која бране душевно здравље Исуса Мишљења и публикације које су доводиле у питање душевно здравље Исуса, посебно Георга Ломера, Шарла Бине-Санглеа и Вилијама Хирша, изазвала су полемичке реакције. Први их је оспорио Алберт Швајцер у својој докторској тези, The Psychiatric Study of Jesus: Exposition and Criticism (, 1913), бранећи душевно здравље Исуса. Швајцер је био оптужен за теолошке ставове који подржавају тенденције да се Исус прикаже као ментално болестан или верски фанатик. У својој дисертацији настојао је да оповргне ове оптужбе. Залагао се за трансдисциплинарне приступе ретроспективним патографијама историјских личности. Оптужио је ауторе патографија Исуса за непознавање историјског аспекта предмета. Према Швајцеру, они погрешно разумеју касни јеврејски поглед на свет када објашњавају свет Исусових идеја, и такође нису у стању да разликују историјске од неисторијских исказа у изворним материјалима. Аутор на крају дисертације закључује да једине психијатријске особине које би се евентуално могле сматрати историјским и о којима би се могло расправљати – Исусово високо мишљење о себи и могуће халуцинације током крштења – нису довољан доказ за постојање менталне болести.
Мишљења Исусових патографа оспорио је и амерички теолог Волтер Е. Банди у својој књизи из 1922. The psychic health of Jesus. Банди је сумирао своју одбрану Исусовог душевног здравља:
Раније су душевно здравље Исуса бранили: немачки католички теолог, професор апологетике на Универзитету у Вирцбургу, Филип Кнејб (, 1908) – против аргумената Холцмана, Ломера, Расмусена и Баумана; немачки евангелистички теолог и пастор Херман Вернер (, 1908) – против аргумената Холцмана, Ломера и Расмусена; а такође и немачки психијатар, главни лекар душевне болнице Фридрихсберг у Хамбургу, Хајнрих Шефер (, 1910) – против аргумената Ломера и Расмусена.