мини|десно|Графикон који приказује како позитивни и негативни догађаји утичу на пријављено задовољство животом и како оно касније почиње да се враћа на почетни ниво
Хедонистичка трака за трчање (), позната и као хедонистичка адаптација, претпоставка је да се људи брзо враћају на релативно стабилан ниво среће (или туге) упркос великим позитивним или негативним догађајима или животним променама. Према овој теорији, како особа зарађује више новца, њена очекивања и жеље расту у истој мери, што резултира изостанком трајног повећања среће.
Преглед Хедонистичка адаптација је догађај или механизам који смањује афективни утицај значајних емоционалних догађаја. Хедонистичка адаптација је претпоставка да постоји задата тачка среће (енгл. ), при чему људи генерално одржавају константан ниво среће током свог живота, упркос догађајима које проживљавају. Процес хедонистичке адаптације се концептуално описује као трака за трчање, јер без обзира колико се неко трудио да буде срећнији, остаје на истом месту.
Хедонистичка адаптација се може десити на различите начине. Генерално, процес укључује когнитивне промене, као што су промена вредности, циљева, пажње и интерпретације ситуације. Процес адаптације може се одвијати кроз склоност људи да конструишу сложена оправдања како би себе сматрали ускраћеним, кроз процес који друштвени теоретичар Грег Истербрук назива „порицањем изобиља”. Даље, неурохемијски процеси би евентуално могли да десензибилизују прекомерно стимулисане хедонистичке путеве у мозгу, што вероватно спречава континуирано високе нивое интензивних позитивних или негативних осећања.
Бихевиорални и психолошки приступ Термин „хедонистичка трака за трчање” сковали су Брикман и Кембел у свом чланку „Хедонистички релативизам и планирање доброг друштва” (1971), описујући склоност људи да задрже прилично стабилан основни ниво среће упркос спољашњим догађајима и флуктуацијама у демографским околностима. Године 1978. Брикман и сарадници почели су да приступају хедонистичком задовољству у оквиру Хелсонове теорије нивоа адаптације, која тврди да перцепција стимулације зависи од поређења претходних стимулација. Хедонистичка трака за трчање функционише слично већини адаптација које служе заштити и побољшању перцепције. У случају хедонике, сензибилизација или десензибилизација на околности или окружење може преусмерити мотивацију. Ова преоријентација служи као заштита од самозадовољства, али и за прихватање непроменљивих околности.
Фредерик и Левенстин класификују три типа процеса у хедонистичкој адаптацији: промена нивоа адаптације, десензибилизација и сензибилизација. Промена нивоа адаптације настаје када особа доживи промену у ономе што се перципира као „неутрални” стимулус, али задржи осетљивост на разлике у стимулусима. На пример, ако Сем добије повишицу, он је у почетку срећнији, а затим се навикава на већу плату и враћа се на своју задату тачку среће. Али и даље му је драго када добије празнични бонус. Десензибилизација смањује осетљивост, што умањује осетљивост на промене. Они који су дуго живели у ратним зонама могу постати десензибилизовани на разарања која се дешавају свакодневно, те бити мање погођени појавом озбиљних повреда или губитака који би некада били шокантни и узнемирујући. Сензибилизација представља повећање хедонистичког одговора услед континуираног излагања, попут повећаног задовољства и селективности познавалаца вина или хране.
Брикман, Коутс и Џаноф-Булман били су међу првима који су истраживали хедонистичку траку за трчање у својој студији из 1978. године, „Добитници на лутрији и жртве несрећа: Да ли је срећа релативна?”. Добитници на лутрији и параплегичари су упоређени са контролном групом и, као што се и предвиђало, поређење (са прошлим искуствима и тренутним заједницама) и хабитуација (на нове околности) утицали су на нивое среће тако да су се, након почетног утицаја екстремно позитивних или негативних догађаја, нивои среће обично враћали на просечне нивое.
Брикман и Кембел првобитно су имплицирали да се сви враћају на исту неутралну задату тачку након значајно емоционалног животног догађаја. У прегледу литературе „С оне стране хедонистичке траке за трчање, ревизија теорије адаптације благостања” (2006), Динер, Лукас и Сколон су закључили да људи нису хедонистички неутрални и да појединци имају различите задате тачке које су барем делимично наследне. Такође су закључили да појединци могу имати више од једне задате тачке среће, као што су задата тачка за задовољство животом и задата тачка за субјективно благостање, те да због тога нечији ниво среће није само једна фиксна задата тачка већ може варирати у оквиру одређеног распона. Динер и колеге указују на лонгитудинална и пресечна истраживања како би тврдили да се задата тачка среће може променити, и на крају да појединци варирају у брзини и обиму адаптације коју показују на промене у околностима.
Емпиријске студије У лонгитудиналној студији коју су спровели Манчини, Бонано и Кларк, људи су показали индивидуалне разлике у начину на који су реаговали на значајне животне догађаје, као што су брак, развод и губитак супружника (удовиштво). Открили су да неки појединци доживљавају значајне промене у својој хедонистичкој задатој тачки током времена, иако други то не чине, и тврде да задата тачка среће може бити релативно стабилна током живота појединца, али су задате тачке задовољства животом и субјективног благостања варијабилније.
Слично томе, лонгитудинална студија коју су спровели Фуџита и Динер (2005) описала је задату тачку задовољства животом као „меку основну линију”. То значи да је за већину људи ова основна линија слична њиховој основној линији среће. Обично, задовољство животом лебди око задате тачке током већег дела њиховог живота и не мења се драматично. Међутим, за око четвртину популације ова задата тачка није стабилна, и заиста се помера као одговор на велики животни догађај.
Други лонгитудинални подаци показали су да се задате тачке субјективног благостања мењају током времена, и да адаптација није нужно неизбежна. У својој анализи архивских података, Лукас је пронашао доказе да је могуће да се задата тачка субјективног благостања неке особе драстично промени, као у случају појединаца који стекну тежак, дуготрајан инвалидитет. Међутим, као што Динер, Лукас и Сколон истичу, количина флуктуације коју особа доживљава око своје задате тачке у великој мери зависи од способности појединца да се прилагоди.
Након праћења преко хиљаду парова близанаца током 10 година, Ликен и Телеген (1996) су закључили да је скоро 50% наших нивоа среће одређено генетиком. Хеди и Веринг (1989) су сугерисали да наша позиција на спектру стабилних особина личности (неуротицизам, екстраверзија и отвореност за искуство) објашњава како доживљавамо и перципирамо животне догађаје, те индиректно доприноси нашим нивоима среће.
У великим панел студијама, показало се да развод, смрт супружника, незапосленост, инвалидитет и слични догађаји мењају дугорочно субјективно благостање, иако долази до одређене адаптације.
У поменутој Брикмановој студији (1978), истраживачи су интервјуисали 22 добитника на лутрији и 29 параплегичара како би утврдили њихову промену нивоа среће услед датог догађаја (освајање лутрије или парализа). Догађај се у случају добитника на лутрији десио између месец дана и годину и по пре студије, а у случају параплегичара између месец дана и годину дана. Група добитника на лутрији пријавила је да су били слично срећни пре и после догађаја, и очекивали су сличан ниво среће за пар година. Открили су да су параплегичари пријавили виши ниво среће у прошлости него остали (због ефекта носталгије), нижи ниво среће у време студије него остали (иако још увек изнад средишње тачке скале, што значи да су пријавили да су више срећни него несрећни) и, изненађујуће, такође су очекивали сличне нивое среће као и остали за пар година. Параплегичари су имали почетни пад животне среће, али су очекивали да ће се с временом вратити на своју основну линију.
У новијој студији (2007), освајање средње лутријске награде имало је трајан ефекат на ментално благостање од 1,4 GHQ поена код Британаца, чак и две године након догађаја.
Истраживање спроведено на мишевима сугерише да је отпорност на патњу делимично последица смањеног одговора на страх у амигдали и повећаних нивоа BDNF-а у мозгу. Ово истраживање из 2015. открило је да промена гена код мишева повећава отпорност на депресивне и трауматичне догађаје, као што је приморавање мишева да пливају.http://www.futuretimeline.net/blog/2015/08/17-2.htm Цитира: Ово би могло имати кључне користи за оне са анксиозношћу и ПТСП-ом.
Запремина хипокампуса може утицати на расположење, хедонистичке задате тачке и неке облике меморије. Мањи хипокампус повезује се са депресијом и дистимијом. Одређене активности и фактори околине могу ресетовати хедонистичку задату тачку, а у одређеној мери и повећати хипокампус.
Лукас, Кларк, Џорџелис и Динер (2003) истраживали су промене у основном нивоу благостања услед промена у брачном статусу, рођења првог детета и губитка посла. Иако су открили да негативан животни догађај може имати већи утицај на психолошко стање особе и задату тачку среће него позитиван догађај, закључили су да се људи потпуно прилагођавају, коначно се враћајући на свој основни ниво благостања, након развода, губитка супружника, рођења детета, као и губитка посла код жена. Нису пронашли повратак на основну линију код брака или отпуштања код мушкараца. Ова студија је такође илустровала да количина адаптације зависи од појединца.
Вајлдман, Терни и Шниткер (2014) проучавали су ефекте затварања на основни ниво благостања. Истраживали су како боравак у затвору утиче на ниво среће, како краткорочно (током боравка у затвору), тако и дугорочно (након пуштања на слободу). Открили су да боравак у затвору има негативне ефекте на основни ниво благостања; другим речима, основна линија среће је нижа у затвору него ван њега. Након што су људи пуштени из затвора, успели су да се врате на претходни ниво среће.Christopher Wildeman, Kristin Turney, and Jason Schnittker, "The Hedonic Consequences of Punishment Revisited", 103 J. Crim. L. & Criminology 113. (2014)
Силвер (1982) је истраживала ефекте трауматичне несреће на основни ниво среће. Силверова је открила да су жртве несрећа биле у стању да се врате на задату тачку среће након одређеног временског периода. Током осам недеља пратила је жртве несрећа које су претрпеле тешке повреде кичмене мождине. Отприлике недељу дана након несреће, уочила је да жртве доживљавају много снажније негативне емоције од позитивних. До осме и последње недеље, позитивне емоције жртава су надмашиле негативне. Резултати ове студије сугеришу да се, без обзира на то да ли је животни догађај значајно негативан или позитиван, људи готово увек враћају на своју основну линију среће.Silver (1982). Coping with an undesirable life event: A study of early reactions to physical disability. Unpublished doctoral dissertation, Northwestern University.
Фуџита и Динер (2005) проучавали су стабилност нивоа субјективног благостања током времена и открили да за већину људи постоји релативно мали распон у којем њихов ниво задовољства варира. Замолили су панел од 3.608 становника Немачке да оцене своје тренутно и укупно задовољство животом на скали од 0 до 10, једном годишње током седамнаест година. Само 25% учесника показало је помаке у нивоу задовољства животом током студије, док је само 9% искусило значајне промене. Такође су открили да они са вишим просечним нивоом задовољства животом имају стабилније нивое задовољства од оних са нижим нивоима.
Примена
Задата тачка среће