мини|Мерење крвног притска апаратом за ручно мерење, стетоскопом и опиипавањем радијалног пулса. Сфигмоманометар, такође познат као апарат за мерење крвног притиска или мерач крвног притиска, је уређај који се у медицини користи за мерење крвног притиска. У пракси се користе апарат за ручно мерење и апарат за аутоматско мерење помоћу електронског уређаја. Апарат за ручно мерење се састоји од манжетне која на контролисан начин компримује артерију, и живиног или анероидног манометра за мерење крвног притиска. Овај сфигмоманометра се у начелу користе са стетоскопом у склопу аускултаторна техника.
Апарат за аутоматско мерење помоћу електронског уређаја или дигитални сфигмоманометар се састоји од манжетне на надување, механизма за надувавање са вентилом и пумпом која се покреће електрично и дигиталне мерне јединице са екраном.. Овај апарат се користи без стетоскопа.
Етимологија Реч сфигмоманометар ја кованица две речи грчке σφυγμός (sphygmos) „пулс“, и научног термина пореклом из француског језика manomètr „мерач притиска“, који је сам по себи настао од грчек речи μανός (manos) „танак, редак“ и μέτρον (metron) „мери“.
Већина сфигмоманометара током 20 века били су апарати за ручно мерење притиска са бројчаником, или живиним стубом. Од појаве електронских медицинских апарата, могу се применити и називи за овај парат као што су „мерач“ и „монитор“, јер ови апарати могу аутоматски или континуирано да прате крвни притисак.
Историја десно|мини|Француски сфигмоманометар коришћен током Првог светског рата Сфигмоманометар се развио из ранијег инструмента, сфигмографа, механичког уређаја који се користио за мерење крвног притиска, а који је средином 19. века развио немачки физиолог Карл фон Вирордт (1818–1884).
Уређај је био систем полуга причвршћених за вагу у коју су постављени тегови да би се одредила количина спољашњег притиска потребна за заустављање протока крви у радијалној артерији. Иако је инструмент био гломазан, а његова мерења непрецизна, основни концепт Вирордтовог сфигмографа на крају је довео до манжетне за крвни притисак која се данас користи.
Године 1863, Етјен-Жил Мареј (1830–1904) је побољшао уређај тако што га је учинио преносивим. Такође је укључио специјализовани инструмент који се постављао изнад радијалне артерије и који је могао да увећа пулсне таласе и сними их на папир помоћу приложене оловке.
Године 1872, Фредерик Акбар Махомед објавио је опис модификованог сфигмографа. Ова модификована верзија учинила је сфигмограф квантитативним, тако да је могао да мери артеријски крвни притисак Године 1881, Самјуел Зигфрид Карл Ритер фон Баш осмислио је сфигмоманометар..
Сципионе Рива-Рочи је 1896. године представио верзију која се лакше користила. Године 1901, пионирски неурохирург др Харви Кушинг донео је пример Рива-Рочијевог уређаја у САД, модернизовао га и популаризовао у медицинској заједници. Даље побољшање дошло је 1905. године када је руски лекар Николај Коротков укључио мерење дијастолног крвног притиска након открића „Коротковљевих звукова“. Вилијам А. Баум је изумео бренд Бауманометра 1916. године, док је радио за Институт за продужење живота који је обављао лекарске прегледе осигуравача и радника.
Врсте Тренутно се у лекарској пракси користе механички и дигитални мерачи, са различитим конструктивним решењима, тачности и практичности.
Апарати за ручно мерење мини|Мерење крвног притиска аускултаторном методом заснованој на (првом) Коротковљевом тону. Код ручних модела, неопходна је аускултација надлакатне артерије помоћу стетоскопа. Поступак је следећи: манжетна повезана са пумпицом се фиксира око пацијентове руке у висини срца, што је од фундаменталног значаја да би се избегле промене у мерењу изазване пражњењем услед хидростатичког притиска. Стетоскоп се поставља између манжетне и руке. Упумпавањем ваздуха у манжетну ствара се притисак на брахијалну артерију који је знатно већи од максималног артеријског крвног притиска (који је приближно 120 mmHg ). Ако се кроз стетоскоп чују шумови, то значи да максимални притисак још није прекорачен и стога је потребно додатно повећати притисак. Захваљујући посебном вентилу постављеном на телу ручне пумпе, могуће је постепено смањивати притисак на артерију док се не чује карактеристичан клик; овај клик се поклапа са систолним артеријским притиском, који се назива и „максимални“, и одређен је наставком протока крви који је стога на максималном притиску. Звук кликтања тада поприма ритам откуцаја срца ( Коротковљеви звуци). Када звук потпуно престане, то значи да крв поново тече у надлакатној артерији на дијастолном крвном притиску, познатом и као „минимум“. Оператор очитава број милиметара живе којима ова два „звука“ одговарају на манометру и тако може одредити крвни притисак пацијента.
Генерално, током мерења, радијални пулс се такође може прати кажипрстом и средњим прстом слободне руке (друга рука држи пумпу). Међутим, ово мерење одређује само максимум, а не минимум, јер изнад максимума нестају и звуци у стетоскопу и радијални пулс, док испод минимума нестају само звуци.
Апатрати за аутоматско мерење помоћу електронског уређаја Ови уређаји аутоматски врше прорачуне на основу осцилометријских мерења, а не на основу аускултације надлакатен артерије. Њихова релативна лакоћа употребе не захтева посебну медицинску обуку, па су ови уређаји уобичајени међу људима којима је потребно периодично праћење крвног притиска.
Постоје и електронски уређаји за аутоматско мерење крвног притиска на надлактици, зглобу и прсту, који обично могу да очитавају систолни и дијастолни крвни притисак и срчану фреквенцију. Референце
Категорија:Медицинска опрема Категорија:Опрема за физиолошка истраживања Категорија:Крвни притисак