мини|Папа Лав XIII, Rerum novarum је енциклика коју је издао папа Лав XIII 15. маја 1891. године. То је отворено писмо упућено свим католичким бискупима које се бави стањем радничке класе. Разматра односе и узајамне дужности између рада и капитала, као и између владе и њених грађана. Од примарног значаја је потреба да се ублажи сиромаштво радничке класе. Енциклика покушава да успостави праведну равнотежу међу правима радника, власника и државе, подржавајући права радника да оснивају синдикате и зарађују плату довољну за живот, у равнотежи са правом на приватну својину, док истовремено одбацује екстреме државног социјализма и laissez-faire капитализма.
Као основни текст модерног католичког социјалног учења, многе од позиција у Rerum novarum допуњене су каснијим енцикликама, посебно Quadragesimo anno (1931) папе Пија XI, Mater et magistra (1961) папе Јована XXIII, Octogesima adveniens (1971) папе Павла VI, Centesimus annus (1991) папе Јована Павла II и Magnifica humanitas (2026) папе Лава XIV, од којих свака обележава годишњицу Rerum novarum.
Енциклика је такође инспирисала католички активизам и утицала на развој како дистрибутизма тако и корпоратизма. Социјалисти генерално оспоравају енцикликино тумачење социјализма; католички социјалисти посебно, тумачећи Rerum novarum као да не одбацује социјализам, тврде да божански закон оправдава укидање приватне својине и наглашавају антикапиталистички карактер енциклике.
Састав
Први нацрт и садржај енциклике написао је Томазо Марија Циљара, професор од 1870. до 1879. године на Колеџу Светог Томе (ректор након 1873. године), члан седам римских конгрегација укључујући Конгрегацију за студије, и суоснивач Папске академије Светог Томе Аквинског 1879. године. Циљарина слава као научника на челу томистичког препорода била је широко распрострањена у Риму и шире. Поред Rerum novarum, која је изазвала најснажнију реакцију у Сједињеним Америчким Државама, Циљара је допринео изради енциклике Aeterni Patris (1879), која се бавила модерном науком и покушала да унапреди препород схоластичке филозофије; био је снажан противник традиционализма и онтологизма, залажући се уместо тога за умерени филозофски реализам Томе Аквинског, и заједно са Ђузепеом Печијем био је један од Лавових томистичких кардинала.
Енциклика је омогућена захваљујући списима претеча економског персонализма, посебно исусовачких очева Луиђија Тапарелија Д'Азеља и Матеа Либератореа. Овај други био је један од аутора документа заједно са доминиканским кардиналом Томазом Маријом Циљаром. Приликом састављања енциклике, папа је затражио сарадњу тадашњег секретара за латинска писма Винченца Тароција. Немачки теолог Вилхелм Емануел фон Кетелер и британски кардинал Хенри Едвард Менинг такође су имали утицаја на њен састав. Менинг, који је значајно допринео развоју енциклике, охрабривао је енглеске католике да се укључе у политику и траже економску правду, идући чак толико далеко да је подржао штрајк лондонских лучких радника 1889. године.
Порука Rerum novarum се изричито бави стањем радничке класе и носи поднаслов „О условима рада”, одражавајући потребу да се „мора брзо пронаћи лек за беду и несрећу која тако неправедно притиска већину радничке класе”. У овој енциклики, Лав артикулише одговор Католичке цркве на друштвени сукоб у светлу капитализма и индустријализације, који су изазвали социјалистичке и комунистичке покрете и идеологије, као и на настајуће економске либералне и марксистичке теорије. Енциклика брани право радника да оснивају синдикате и институцију имовине, као и право на плату довољну за живот. Истовремено, осуђује социјализам и капитализам, посебно државни социјализам и конкурентски или laissez-faire капитализам, избегавајући радикалније алтернативе попут џорџизма.
Папа изјављује да је улога државе да промовише правду кроз заштиту права, док Црква мора јасно да говори о социјалним питањима како би подучавала исправне друштвене принципе и осигурала класну хармонију, смирујући класни сукоб. Он понавља дугогодишње учење Цркве о кључној важности права на приватну својину, али признаје, у једном од познатих одломака енциклике, да слободно деловање тржишних сила мора бити ублажено моралним разматрањима. У том одломку он пише: „Нека радник и послодавац слободно склапају споразуме, а посебно нека се слободно договоре о платама; ипак, ту лежи диктат природне правде који је императивнији и старији од било каквог уговора између човека и човека, наиме, да плате не би смеле бити недовољне за издржавање штедљивог и узорног радника. Ако из нужде или страха од већег зла радник прихвати теже услове јер му послодавац или извођач неће пружити боље, он постаје жртва силе и неправде.”
Rerum novarum је изванредна по свом сликовитом приказу тешког положаја градске сиротиње у 19. веку и по осуди laissez-faire капитализма. Међу лековима које прописује су оснивање радничких синдиката и увођење колективног преговарања, посебно као алтернатива државној интервенцији. Иако енциклика следи традиционално учење о правима и дужностима имовине и односима послодавца и запосленог, она примењује старе доктрине специфично на модерне услове, одакле и потиче њен наслов. Лав прво цитира Аквинског потврђујући да је приватна својина основни принцип природног права. Затим цитира Гргура Великог о њеној правилној употреби: „Онај ко има таленат, нека пази да га не сакрије; онај ко има изобиље, нека се подстакне на милосрђе и великодушност; онај ко има вештину и знање, нека да све од себе да подели употребу и корист од њих са својим ближњим.” Rerum novarum такође препознаје посебан статус сиромашних у вези са друштвеним питањима, изражавајући Божје саосећање и наклоност према њима; ово је разрађено у модерном католичком принципу „повлашћене опције за сиромашне”.
Критика социјализма и капитализма Поред либерализма и других облика модернизма, социјализам је први пут осуђен у Syllabus of Errors (1864) од стране папе Пија IX. Као и у енциклики Libertas (1888), која се бавила либерализмом као другим главним политичким покретом 19. века, Лав наводи позитивне и негативне аспекте социјализма у Rerum novarum. Док је у Quod apostolici muneris (1878) снажно осудио социјализам, комунизам и нихилизам, Rerum novarum нуди нијансиранију критику која ипак на крају види одређене изразе социјализма као фундаментално погрешне. Лав тврди да су социјалисти настојали да замене права и католичко морално учење идеологијом државне моћи. Он тврди да би то довело до уништења породичне јединице, где се морални, продуктивни појединци најбоље подучавају и одгајају.
Лав се противи социјализму због његовог одбацивања приватне својине, наводећи да „главно начело социјализма, заједница добара, мора бити потпуно одбачено”, и упркос његовој подршци одређеној државној интервенцији, он такође одбацује социјализам јер даје превише моћи држави. Он тврди да се једнакост у друштву не може постићи „у способностима, у марљивости, у здрављу и у снази; неједнако богатство је нужан резултат неједнакости у стању”. Као одговор на социјалистичке аргументе, он пише: „Да би исправили ове неправде, социјалисти, играјући на карту зависти сиромашног човека према богатима, настоје да укину приватну својину и тврде да би индивидуални поседи требало да постану заједничко власништво свих, којим би управљала Држава или општинска тела. Они сматрају да ће се оваквим преносом имовине са приватних лица на заједницу, тренутно лоше стање ствари исправити, будући да ће сваки грађанин тада добити свој праведан део свега у чему се може уживати. Али њихове тврдње су тако очигледно немоћне да окончају контроверзу, те када би се спровеле у дело, сам радник би био међу првима који би патили. Штавише, оне су изразито неправедне, јер би опљачкале законитог поседника, искривиле функције Државе и створиле потпуну збрку у заједници.”
Иако критикује социјализам, Rerum novarum се подједнако противи laissez-faire капитализму и индивидуализму. На пример, Лав пише о „окрутности похлепних шпекуланата који користе људска бића као пуке инструменте за стварање новца” и позвао је владу да осигура да сиромашни буду „смештени, одевени и оспособљени да одржавају живот”. У том смислу, Rerum novarum тврди да држава не само да треба да интервенише зарад општег добра, већ посебно за сиромашне и радничку класу, те би се стога могла користити као аргумент за социјализам упркос њеној осуди социјализма „као одговора на друштвене проблеме”. У другом одломку, Лав пише: „Али сви се слажу, и око тога не може бити никакве сумње, да се мора пронаћи лек, и то брзо, за беду и несрећу које у овом тренутку тако тешко притискају велику већину веома сиромашних.”
Права и дужности У многим случајевима, владе су деловале искључиво како би подржале интересе предузећа, док су сузбијале покушаје радничких синдиката да преговарају о бољим условима рада. Да би се изградила друштвена хармонија, папа предлаже оквир реципрочних права и дужности између радника и послодаваца. Неке од дужности радника су да „потпуно и верно” обављају своје договорене задатке, да се појединачно уздржавају од вандализма или личног насиља и да се колективно уздржавају од немира и побуна. Неке од дужности послодаваца су да обезбеде посао прилагођен снази, полу и старости сваке особе, и да поштују достојанство радника и не третирају их као робове. Подсећајући раднике и послодавце на њихова права и дужности, Црква може да обликује и пробуди њихову савест; међутим, папа такође препоручује да цивилне власти делују како би заштитиле права радника и очувале мир. Закон не би требало да интервенише даље него што је неопходно да се зауставе злоупотребе. Износећи права и дужности како радника тако и послодаваца у Rerum novarum, Црква је званично организовала свој напор против социјалистичког покрета.
Начела Достојанство личности Лав наводи да „према природном разуму и хришћанској филозофији, рад ради зараде представља част, а не срамоту за човека, јер му омогућава да заради за частан живот.” Он тврди да је Бог дао људско достојанство свакој особи, створивши их према Божјем лику и обдаривши их слободном вољом и бесмртним душама. Да би поштовали достојанство својих радника на радном месту, послодавци би требало да дају слободно време од посла за богослужење и испуњавање породичних обавеза; да дају периоде одмора, не очекујући рад током дугих сати који спречавају адекватан сан; да не захтевају рад у небезбедним условима са опасношћу од телесних повреда; да не захтевају рад у неморалним условима који угрожавају душу; и да плаћају праведну дневницу, за коју би запослени требало да дају пун радни дан.
Папа специфично спомиње рад у рударском сектору и рад на отвореном у одређеним годишњим добима као опасан по здравље, те да захтева додатне заштите. Он осуђује употребу дечјег рада као нешто што омета образовање и развој деце, наводећи да децу не би требало стављати у „радионице и фабрике док њихова тела и умови нису довољно зрели” и тражи да се деца заштите од посла „који је прикладан за снажног мушкарца”. Праведне плате су у Rerum novarum дефинисане као „довољне да издржавају радника у разумној и штедљивој удобности”. Лав препоручује плаћање довољно за издржавање радника, његове супруге и породице, са мало уштеђевине која би раднику остала да временом побољша своје стање. Он такође преферира да жене раде код куће.
Опште добро