Реуф Селманагић Црни (Сребреница, 1916 — Високо, 10. април 1945) био је учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија Рођен је 1916. у Сребреници. Потицао је из угледне сребреничке породице Селманагић, која је оставила дубоке трагове у историји овог града.

Као техничар по занимању пре Другог светског рата запослио се на аеродрому Рајловац, код Сарајева, који је користило Југословенско краљевско ратно ваздухопловство. Априла 1941. овде га је затекла окупација Југославије, након чега су аеродром корстиле снаге немачког Луфтвафеа и Зракопловства НДХ. Након стварања квислиншке Независна Државе Хрватске, усташки режим је започео са отвореним прогоном Срба, Јевреја, Рома и антифашиста.

Селманагић је са неодобравањем гледао на прогон својих колега Срба које су вршиле усташе. Био је потресен отпуштањем Срба из службе, а касније је био сведок одвођења тројице његових колега, као и сведок прогона Јевреја у Сарајеву. Ови догађаји оставили су велики утицај на њега и претворили га у одлучног противника окупационог и усташког режима. Након злочина над цивилима у околини Рајловца, почетком септембра 1941. група незадовољних људи из ваздухопловне базе одржала је састанак у његовом стану. Били су потрешени усташким злочинима и одлучили су да им се супроставе.

Група којој је припадао Селманагић повезала се са Народноослободилачком покретом (НОП). Након тога њихова активност огледала се у прикупљању података о непријатељским снагама, које су преносили активистима НОП ван аеродрома. Крајем 1942. на аеродрому Рајловац формирана је партијска ћелија Комунистичке партије Југославије (КПЈ) чији су чланови били: Мустафа Сарачевић, секретар ћелије, пилот Ибро Сијерчић, пилот Енвер Резаковић, радник Адем Будимлић и Реуф Селманагић.

Поред прикупљања информација, активно су радили на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме — двогледи, бусоле, разни канцеларијски материјал, као и санитетског материјала и инструмената, којима су се снабдевали у аеродромској амбуланти. Селманагић се у овом илегалном раду посебно специјализовао за војне и официрске униформе, а нарочито се бавио изношењем пушака. Овај посао био је веома одговоран и тежак, а пре свега опасан, јер је сваки улазак и излазак из ваздухопловне базе био строго контролисан. Додатну тешкоћу изазивало је путовање железницом, која је била једино превозно средство, под сталном присмотром Усташке жељезничке бојне, па је и мала несмотреност могла изазвати сумњу и претрес, који је могао бити кобан.

Доласком јединица Пете крајишке дивизије, на овај терен у лето 1943, а нарочито након формирања Височко-фојничког партизанског одреда, јула 1943, успостављена је веза са организацијом Народноослободилачког покрета на рајловачком аеродрому. Тада су успостављене трајне везе, које су функционисале до краја рата. Посебно је добро била организована курирска веза за пренос поште, оружја и војне опреме. Након доласка Владимира Перића Валтера у Сарајево, септембра 1943, ову курирску везу преузео је Месни комитет КПЈ за Сарајево.

Партијска организација, којој је припадао Селманагић, радила је и на придобијању припадника Хрватског домобранства за Народноослободилачки покрет, као и организовању њиховог пребацивања у Народноослободилачку војску. У другој половини августа 1944. организовано је пребацивање у партизане одређеног броја домобранских војника и официра. Обавештајни центар Сарајево организовао је 9. септембра 1944. пребацивање већег броја домобранских авијатичара официра и подофицира, који су по договору, из Ваздухопловне базе Рајловац изашли са пуном ратном опремом и оружјем. Од активиста из Рајловца у овој акцији учествовали су Мустафа Сарачевић и Селманагић, који су тада заједно са домобранима, били упућени у Штаб Десете крајишке дивизије, где су ступили у партизане. Као већ искусан илегалац, који се бавио обавештајним радом и сарађивао са Валтером Перићем, Црни Селманагић је тада одређен за обавештајног официра Височко-фојничког партизанског одреда.

Био је укључен у рад на пребацивању људи из околине Сарајева у партизанске јединице, који је организовао сарајевски обавештајни центар и кроз који је прошло више од 2.000 људи. За пребацивање нових бораца у јединице Десете крајишке дивизије организована су четири канала који су водили следећим правцима: Сарајево—Рајловац—Рељево—Јаруге—Доброшевићи (први канал), Илиџа—Осијек—Бојник—Доброшевићи (други канал), Рељево—Рјечица—Доброшевићи (трећи канал) и Бучки мост—Двор—Биоча—Доброшевићи (четврти канал). На четвртом каналу били су ангажовани Осман Зердо, његов син Осмо, Наил Зечевић и Реуф Селманагић. На овом каналу, у селу Двору, код Високог, налазила се веома важна тачка (кућа Османа Зерде), кроз коју су прошле готово све групе, које су излазиле на ослобођену територију, преко Сарајева—Кисељака—Крешева и Високог.

Погинуо је 10. априла 1945. у околини Високог.

Његово име носила је једна од главних улица у Сребреници. Постала је позната по видео снимку из јула 1995. када је генерал Ратко Младић, приликом обиласка заузете Сребренице, тражио од војника да табла са називом ове улице буде скинута.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1916. Категорија:Умрли 1945. Категорија:Сребреничани Категорија:Комунисти Босне и Херцеговине Категорија:Југословенски партизани Категорија:Обавештајни официри НОВЈ