Архиепископ Пимен Новгородски (Пимен Црни, ? – 25. септембар 1571) био је новгородски ариепископ из времена Ивана Грозног. Пострадао је од његових руку током пљачке Новгорода 1571. године.

Канонизован је као светитељ од стране Руске православне цркве и обележава га Синаксис светих Новгородских и Синаксис светих Тулских.

Биографија Био је члан братства Кирило-Белозерског манастира и изабран је за новгородског архиепископа 20. новембра 1552. године. Године 1558. открио је мошти Никите Новгородског. Године 1560, по наређењу Ивана IV Грозног, основао је Тихвински манастир Успења Богородице. Пимен је основао многе нове цркве и реконструисао постојеће. Два његова дела су сачувана:

Циркуларно писмо о избору свештеничких старешина (сачувано у једном примерку из 16. века, где завршава текст Стоглава); Писмо цару Ивану IV од 24. јануара 1563. године, поводом једне од његових победа — „да се храбро бори против безбожне Литваније и подлих ликантропа“.

Почетком 1565. године, заједно са архимандритом Левкијем из Чудовског манастира, предводио је делегацију у Александровску слободу како би замолио Ивана IV да се врати на власт. Учествовао је на Земском сабору 1566. године као архиепископ Великог Новгорода и Пскова.

Током опричнице, учинио је многе важне услуге цару. Посебно је био један од тужилаца митрополита Филипа на Сабору 1568. године и, заједно са епископом Пафнутијем Суздаљским, помогао је цару да организује суђење за митрополитова злодела током његовог времена као игумана Соловецког.

Током пљачке Новгорода од стране Ивана IV, Пимен је, заједно са другим Новгородцима, био осумњичен да је ковао заверу да „да Новгород и Псков литванском краљу“. По уласку у Новгород 1570. године, цар је одбио да прихвати архиепископов благослов и јавно га је оптужио за издају. Царева одмазда над осрамоћеним епископом оставила је велики утисак на његове савременике и странце. Алберт Шлихтинг је у својој „Причи“ написао да се цар ругао Пименовом чину и рекао да му не приличи да буде архиепископ, већ да треба да постане лакрд и да се ожени. Цар је спровео своју шалу: Пимен је церемонијално лишен чина, након чега је, обучен у просјачку одећу, стављен на белу кобилу, проглашену за његову жену, за коју је везан за ноге, дат му је тамбура и гајде, и у том облику је вођен по граду. Рашчињени Пимен је прогнан у манастир Светог Николе Веневски близу Туле. Затворен у „каменој врећи“ испод манастирске цркве Светог Николе, Пимен је умро годину дана касније и сахрањен је у цркви Светог Николе у ​​септембру 1571. Његова келија је преживела реконструкцију цркве 1696–1701. Године 1986, честице моштију Светог Пимена су уклоњене испод пода цркве Светог Николе и стављене у посебан кивот у посебној каменој ниши. Икона са приказом свеца налази се изнад моштију.

Кнез Андреј Курбски је у својој „Историји великог кнеза Московског“ написао да је Пимена погубио цар:

„Овај Пимен је био човек чистог и строгог живота, али кажу да је он, заједно са својим клеветницима, прогонио митрополита Филипа, а мало касније и сам је попио смртну чашу од истог мучитеља који је, стигавши у Новгород Велики, наредио да га удаве у реци.”

Референце

Категорија:Архиепископи Категорија:Руски светитељи