Краљевина Либија (, ), позната као Уједињено Краљевство Либије од 1951. до 1963. године, била је уставна монархија у Северној Африци.

Настала је након стицања независности 24. децембра 1951. од Уједињеног Краљевства и Француске и трајало је до државног удара без крви 1. септембра 1969. Пучем, који је предводио Муамер Гадафи, свргнут је краљ Идриз и основана је Либијска Арапска Република.

Историја мини| Краљ Идриз I од Либије

Устав Према уставу из октобра 1951. године, федералном монархијом Либије предводио је краљ Идрис као шеф државе, са наслеђивањем на његове одређене мушке наследнике (члан 44 и 45 Устава из 1951. године). Значајна политичка моћ налазила се у рукама краља. Извршну власт чинили су премијер и Министарски савет којег је именовао краљ, али који су такође били одговорни Посланичкој комори, доњем дому дводомног законодавног тела. Сенат, или горњи дом, састојао се од осам представника из сваке од три покрајине. Половину сенатора је именовао краљ, који је такође имао право вета на законе и распуштање доњег дома. Локална аутономија у покрајинама се вршила преко покрајинских влада и законодавних тела. Триполи и Бенгази су наизменично служили као главни град државе.

Устав је састављен под покровитељством Уједињених нација и сматрало се да укључује значајне механизме за заштиту људских права. Коначно, документ је успоставио институционални апарат који је промовисао транспарентност и заштитне мере против антидемократског гомилања моћи. Конкретно, Устав је предвидео механизме за гарантовање одговорности у вршењу јавних функција и једнакости свих либијских грађана пред законом. У време када је направљен, прихваћен је као позитиван и визионарски модел доброг управљања и равнотеже снага за регион.

Политички развој Неколико фактора, укорењених у либијској историји, утицало је на политички развој новонезависне земље. Они су одражавали различите политичке оријентације провинција и двосмислености својствене либијској монархији. Прво, након првих либијских општих избора 1952. године, који су одржани 19. фебруара, политичке странке су укинуте. Национална конгресна странка, која се борила против федералног облика владавине, поражена је широм земље. Странка је забрањена, а Башир Саадави је депортован. Друго, покрајинске везе су и даље биле важније од националних, а савезна и покрајинска влада су се стално спориле око својих сфера овлашћења. Трећи проблем је произашао из недостатка директног наследника престола. Да би решио ову ситуацију, Идриз је 1953. године именовао свог шездесетогодишњег брата за свог наследника. Када је првобитни наследник умро, краљ је именовао свог нећака, принца Хасана ар Риду, за свог наследника.

Када је група младих официра и војника либијске војске преузела власт под вођством Муамера Гадафија 1. септембра 1969. године, престолонаследник, који је тада владао земљом у име краља Идриза, био је затворен две године, а потом је током наредних седам година био у потпуној изолацији у кућном притвору. Јавно понижен од стране Гадафијевог круга, доживео је мождани удар који га је навео да потражи лечење у Великој Британији 1988. године. Затим је отпутовао у Европу са својим другим сином, принцом Мохамедом Ел Хасаном Ел Рида Ел Сенусијем, и умро је 1992. године у Лондону окружен породицом. Када је 18. јуна 1992. године на конференцији за новинаре прочитана последња воља покојног престолонаследника у присуству штампе и његовог петоро деце, принц Мухамед је формално именован за легитимног наследника либијског престола.

Спољна политика У својој спољној политици, Краљевина Либија је била призната као припадница конзервативног традиционалистичког блока у Лиги арапских држава, чији је члан постала 1953. године.Federal Research Division of the Library of Congress (1987), "Independent Libya", U.S. Library of Congress. Retrieved 14 July 2006.

Влада је била у блиском савезу са Сједињеним Америчким Државама и Уједињеним Краљевством; обе земље су задржале право на војне базе у Либији. САД су подржале резолуцију Уједињених нација којом се предвиђа независност Либије 1951. године и подигле статус своје канцеларије у Триполију са генералног конзулата на посланство. Либија је отворила посланство у Вашингтону 1954. године. Обе земље су потом подигле своје мисије на ниво амбасаде и размениле амбасадоре.

Либија је 1953. године закључила двадесетогодишњи уговор о пријатељству и савезу са Уједињеним Краљевством, према којем је ово друго добило војне базе у замену за финансијску и војну помоћ. Следеће године, Либија и Сједињене Америчке Државе су потписале споразум према којем су САД такође добиле права на војне базе, подложна обнављању 1970. године, у замену за економску помоћ Либији. Најважнија од америчких база у Либији била је ваздухопловна база Вилус, близу Триполија, која се сматрала стратешки вредном базом током 1950-их и почетком 1960-их. Резервати издвојени у пустињи коришћени су од стране британских и америчких војних авиона са седиштем у Европи као полигоне за вежбање гађања. Либија је успоставила блиске везе са Француском, Италијом, Грчком, Турском и пуне дипломатске односе са Совјетским Савезом 1955. године, али је одбила совјетску понуду економске помоћи. лево|мини| Краљевска палата Ал Манар у центру Бенгазија, први кампус Универзитета у Либији, основан краљевским декретом 1955. године. Као део широког пакета помоћи, Одбор за техничку помоћ УН пристао је да спонзорише програм техничке помоћи који је наглашавао развој пољопривреде и образовања. Универзитет у Либији основан је 1955. године краљевским декретом у Бенгазију. Стране силе, посебно Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, пружиле су развојну помоћ. Дошло је до сталног економског побољшања, али темпо је био спор, а Либија је остала сиромашна и неразвијена земља која је у великој мери зависна од стране помоћи.

Развој нације Либија је 1956. године доделила двема америчким нафтним компанијама концесију од око 5 милиона хектара. Ова ситуација се изненада и драматично променила у јуну 1959. године када су истраживачи из компаније Есо (касније преименоване у Ексон) потврдили локацију великих налазишта нафте у Залтану у Киренајки. Уследила су даља открића, а комерцијални развој су брзо покренули концесионари који су либијској влади враћали 50 одсто свог профита у виду пореза. На тржишту нафте, предности Либије нису биле само у количини већ и у високом квалитету њене сирове нафте. Близина Либије и директна веза са Европом морем биле су додатне маркетиншке предности. Откриће и експлоатација нафте претворили су огромну, ретко насељену, сиромашну земљу у независно богату нацију са потенцијалом за екстензиван развој и тако представљали велику прекретницу у либијској историји. Либијски закон о нафти, првобитно усвојен 1955. године, измењен је 1961. и поново 1965. године како би се повећао удео либијске владе у приходима од нафте.

Како је развој нафтних ресурса напредовао почетком 1960-их, Либија је покренула свој први петогодишњи план, 1963–68. Међутим, једна негативна последица новог богатства од нафте био је пад пољопривредне производње, углавном због занемаривања. Унутрашња либијска политика је и даље била стабилна, али се федерални облик владавине показао неефикасним и гломазним. У априлу 1963. године, премијер Мухамед Осман Заид обезбедио је усвајање закона од стране парламента, који је подржао краљ, а којим је укинут федерални облик владавине, уместо тога успостављена унитарна, монархијска држава са доминантном централном владом. Законом је предвиђено да историјске поделе Киренајке, Триполитаније и Фезана буду укинуте, а земља подељена на десет нових провинција, на чијем ће челу бити именовани гувернер. Законодавна власт је ревидирала устав 1963. године како би одражавала промену са федералне на унитарну државу. мини| Омот пасоша Уједињеног Краљевства Либије из 1959. године.

Међународни односи лево|мини| Краљ Идриз са потпредседником САД Ричардом Никсоном у марту 1957. Либија је тежила срдачним односима са Западом. мини| Краљ Идриз се састао са Абделом Насером, председником Египта. У регионалним пословима, Либија је уживала предност што није имала заоштрене граничне спорове са својим суседима. Либија је била једна од тридесет оснивача Организације афричког јединства (ОАЈ), основане 1963. године, а у новембру 1964. учествовала је са Мароком, Алжиром и Тунисом у формирању заједничког консултативног одбора усмереног на економску сарадњу између северноафричких држава. Иако је подржавала арапске циљеве, укључујући марокански и алжирски покрет за независност, Либија је мало активно учествовала у арапско-израелском спору или бурној међуарапској политици 1950-их и почетком 1960-их.

Ипак, врста арапског национализма коју је промовисао египатски вођа Гамал Абдел Насер имала је све већи утицај, посебно међу млађом либијском генерацијом на коју је утицао прилив египатских учитеља у Либију.

Као одговор на антизападну агитацију 1964. године, либијска у суштини прозападна влада затражила је евакуацију британских и америчких база пре датума наведених у споразумима. Већина британских снага је заправо повучена 1966. године, иако евакуација страних војних објеката, укључујући ваздухопловну базу Вилус, није завршена до марта 1970. године. лево|мини| Снимци са Међународног сајмишта у Триполију, 1962. Шестодневни рат између Израела и његових арапских суседа изазвао је насилне демонстрације, укључујући нападе на амбасаде Сједињених Америчких Држава и Уједињеног Краљевства и канцеларије нафтних компанија. Чланови јеврејске заједнице су такође нападнути, што је довело до емиграције скоро свих преосталих либијских Јевреја.

Иако је Либија била јасно позната по томе што је генерално подржавала арапске циљеве, земља није играла важну улогу у арапској политици. Међутим, на арапском самиту одржаном у Картуму у септембру 1967. године, Либија се, заједно са Саудијском Арабијом и Кувајтом, сложила да обезбеди великодушне субвенције од прихода од нафте како би помогла Египту, Сирији и Јордану, које је Израел поразио у јуну. Такође, Идриз је први покренуо идеју о предузимању колективне акције за повећање цене нафте на светском тржишту. Либија је, ипак, наставила блиску сарадњу са Западом, док је Идризова влада водила суштински конзервативан курс код куће.

Пуч 1969. и крај монархије Монархија је окончана 1. септембра 1969. године када је група војних официра предвођена Муамером Гадафијем извршила државни удар против краља Идриза док је био у Турској на лечењу. Револуционари су ухапсили начелника генералштаба војске и шефа безбедности у краљевству. Након што је чуо за пуч, краљ Идриз га је одбацио као „неважан“.

Пуч је спречио да краљ Идризов инструмент о абдикацији од 4. августа 1969. ступи на снагу 2. септембра 1969. у корист престолонаследника, који је именован за регента након краљевог одласка у Турску. Након свргавања монархије, земља је преименована у Либијску Арапску Републику.

Афричка унија је 2013. године јавно обележила наслеђе краља Идриза као афричког хероја и архитекте либијске независности од италијанске колонијалне власти. У ствари, Идриз се и даље широко сматра оцем независне и уједињене Либије који је водио земљу кроз њен отпор колонијалним силама. Као тихи, али чврсти владар, играо је уједињујућу улогу како у Либији, између различитих праваца ислама и мноштва либијских племена, тако и широм региона. Памте га као „бескомпромисног“ према својим непријатељима, без обзира на последице његових поступака. У некрологу који је објавила агенција Associated Press 1983. године подсећа се да је лишио тридесет чланова краљевског домаћинства њихових привилегија и права, протерао седам принчева и пресудио у корист погубљења једног од својих нећака, који је убио поузданог краљевског саветника.

Последице