Штајнахова метода или Штајнахова операција била је изузетно популарна медицинска метода подмлађивања и обнове виталности током 1920-их и 1930-их година. Ову процедуру развио је Еуген Штајнах (28. јануар 1861 – 14. мај 1944) аустријски физиолог и пионир у ендокринологији, који је одиграо значајну улогу у откривању везе између полних хормона (естрогена и тестостерона) и људских физичких идентификатора. Штајнах је био један од водећих ендокриних истраживача почетком 20. века, а Штајнахова операција је била заснована на ригорозним лабораторијским истраживањима. Била је много више од обичне научне грешке, а њена историја нам показује како су рана ендокрина истраживања обликована ширим друштвеним и културним силама.

Почетком 20. века, надовезујући се на ранији рад Бертолда и Браун-Секара, Еуген Штајнах је развио комбинацију вазектомије и вазолигатуре која је постала позната као Штајнахова м,етода или операција. Ова процедура, заједно са имплантацијом тестиса коју је популаризовао Серж Воронов, била је покушај подмлађивања старијих и уморних мушкараца широм света. Рани експерименти и резултати Штајнаха, Воронова и њихових следбеника били су оптерећени тајношћу, субјективношћу и сензационализмом у настојању да произведу што више научних података. Ови подмлађивачи су користили своје резултате да надмаше једни друге. На крају, недостатак проверљивих података о исходима и хемијска изолација „унутрашњег секрета“ (тестостерона) окончали су ову еру подмлађивања у хирургији.

Историјат методе Прва теоријска размишљања о вези производње хормона са процесом старења потекла су од Шарла Едуара Браун-Секара (1817–1894), који је у доби од 72 године експериментисао на себи са ињекцијом екстракта животињских тестиса.

Пола века касније бечки физиолог Еуген Штајнах (1861–1944) стекао је светско признање за своју теорију „аутопластичног“ третмана старења. Закључио је да ће након вазолигације доћи до повећане инкреторне производње хормона након престанка секреторног лучења гонада. Након прва операције која је извршена 1918. године, долази до експанзије у примени вазектомије током наредне две деценије. Наиме чим би се вешти оператери у одређеној специјалној грани хирургије упознали са техником Штајнахове метаоде, како ју је он објаснио у брошури која је дистрибуирана широм света, и они су били спремни за клијенте. Није било потребно путовати чак до Беча да би се савладали детаљи операције која је, у стварности, веома једноставна, јер метода не захтева ни изузетну вештину нити угрожава пацијента. Тако се дошло до тога да у том периоду вероватно није постоји град у земљи довољно велики да издржава првокласног специјалисту у овој области или чак првокласног практичара опште хирургије, а да он није имао своју квоту „пацијената за Штајнахово подмлађивање“. И у 21. веку Њујорк има хирурге који и сада изводе ову операцију као део своје рутинске праксе.“

Рус Серж Воронов (1866–1951), који је радио у Паризу, био је један од првих који је трансплантирао ткиво тестиса мајмуна у људску репродуктивну жлезду 1920. године. Пет година касније, већ је извео ову процедуру на 300 пацијената и привукао пацијенте из целог света.

У Америци, ране покушаје трансплантације људских тестиса извели су Френк Лидстон и В. Д. Леспинас. Штајнахову вазолигацију преузели су многи амерички лекари, нпр. Хари Бенџамин и Чарлс Х. Четвуд.

Међу пацијентима који су подвргнути операцији подмлађивања према Штајнаховој методи били су Сигмунд Фројд (1856-1939) и ирски песник и добитник Нобелове награде Вилијам Батлер Јejтс (1865-1939).

Две карикатуре из немачког часописа Симплициссимус објављене 1927. године потврђују да су операције подмлађивања стално биле у центру пажње штампаних медија.

Од 1935. године па надаље, операције подмлађивања постепено су губиле своју привлачност због увођења вештачких андрогена.

Референце