Велика Богиња је концепт свемоћне богиње или богиње мајке, или матријархалне религије. Ове религије су могле бити монотеистичке, у којима је она била јединствено божанство, или политеистичке, у којима је председавала пантеоном нижих мушких и женских богова, укључујући божанства плодности.

Претпоставља се да је Велика Богиња била обожавана као божанство стваралац у неолитској ери широм већег дела Евроазије. Научна подршка за ову хипотезу је ослабила последњих деценија.

Велика Богиња древног Теотивакана није била само једно фиксно божанство, већ оно које се трансформисало у мушког бога олује као део сезонског циклуса повезаног са кишом у плодности.

Ван академских кругова, теолошко веровање у Велику Богињу је кључно за покрет Богиње.

Хипотеза о Великој богињи говори да је у палеолитској, мезолитској, неолитској Европи, западној Азији и северној Африци обожавано једно, монотеистичко женско божанство. Теорију је први предложио немачки класициста Едуард Герхард 1849. године, када је спекулисао да су разне богиње пронађене у старогрчком паганизму биле прикази једне богиње која је обожавана много раније у праисторији. Он је повезао ово божанство са концептом Мајке Земље, који су у 18. веку развили чланови романтичарског покрета.Hutton, Ronald (1999). The Triumph of the Moon: A History of Modern Pagan Witchcraft. Oxford University Press, стр. 33

Убрзо након тога, ову теорију су почели да усвајају и други класицисти у Француској и Немачкој, као што су Ернст Крокер, Фр. Ленорман и М. Ж. Менант, који су додатно изнели идеју да су древни народи Анадолије и Месопотамије утицали на грчку религију и да су стога и они некада поштовали Велику Богињу. Ове идеје међу разним класицистима одражавале су идеје Ж. Ж. Бахофена, који је изнео идеју да су најранија људска друштва била матријархална, али да су се у каснијој праисторији претворила у патријархални облик. Коментаришући ову идеју, историчар Роналд Хатон (1999) је приметио да би у очима многих у то време био очигледан закључак да је „оно што је било истинито у секуларној сфери, логично, требало да буде и у религиозној“.

Године 1901, археолог сер Артур Еванс — који је у раду из 1895. године одбацио теорију Велике Богиње — променио је мишљење и прихватио ту идеју током ископавања у Кнососу на Криту, месту минојске цивилизације бронзаног доба. Након што је открио неколико женских фигурица, дошао је до уверења да све оне представљају једну богињу, која је била главно божанство Минојаца, и да све мушке фигурице пронађене на локалитету представљају подређеног мушког бога који је био и њен син и супруг, идеја коју је делимично засновао на каснијем класичном миту о Реи и Зевсу. У каснијим списима у наредним деценијама, наставио је да повезује ове слике из неолитског и бронзаног доба са другим богињама широм Западне Азије. Како је Хатон истакао, „његов утицај је ово учинио ортодоксијом минојске археологије, иако је увек било неколико колега који су истицали да то оптерећује доказе“.Hutton, Ronald (1999). The Triumph of the Moon: A History of Modern Pagan Witchcraft. Oxford University Press, стр. 36

Референце

Категорија:Митологија Категорија:Матријархат Категорија:Монотеизам