мини|upright=1.2|Различите руте за алпинизам истакнуте у боји на северној страни Ле Дроата у Алпима
Планинарска рута (или смер) () јесте путања којом пењач (или планинар) стиже до врха планине, стенске површине или ледене препреке. Планинарске руте се бележе у планинарским водичима и/или у онлајн базама података о рутама. Забележени детаљи укључују врсту руте (нпр. болдеринг рута, рута за спортско пењање, рута за традиционално пењање, рута за ледно пењање или рута за алпинизам, итд.), оцену тежине руте — и бету за њен(е) крукс(ове) — укључујући било коју оцену ризика или посвећености, дужину и број дужина (енгл. ) руте, као и планинарску опрему (нпр. опрема за пењачку заштиту) која је потребна за завршетак руте.
Усаглашене су дефиниције о томе шта одређује валидан успон на руту (нпр. редпоинт у пењању по стенама), као и о класама или стиловима успона (нпр. онсајт (енгл. ), флеш). Престижни први успон (FA), први слободни успон (FFA) и први женски слободни успон (FFFA) бележе се за већину рута. Након што је рута установљена, могу се креирати варијације (нпр. диретисиме, седећи стартови или спајања), а пењачи ће покушати да побољшају стил у којем се рута пење (нпр. минимизирање техничког пењања или уклањање других ослонаца попут кисеоника или фиксних ужади). Неки пењачи ће покушати да смање или ограниче постављену пењачку заштиту (нпр. гринпоинт) или ће покушати да потпуно слободно солирају руту. Други теже постављању рекорда у брзинском пењању на рутама.
Успон на све теже руте је кључни део историје пењања, а свака врста пењања има значајне руте које постављају нове велике прекретнице у тежини. Међу пењачима се воде сталне дебате о рутама, укључујући именовање рута, креирање нових рута вештачким мењањем површине (нпр. клесање у пењању по стенама), улогу потпуно вештачких дворанских рута (нпр. Пројекат — енгл. ), ниво и одржавање постављене пењачке заштите на рутама (нпр. постављање трајних сидришта са клиновима) и етичко питање накнадног постављања клинова (нпр. претварање традиционалних пењачких рута у безбедније руте за спортско пењање са клиновима).
Забележени детаљи мини|"Топо" вишедужинске алпинистичке руте на југозападном стубу Егиј де Де Егла (Aiguille des Deux Aigles) (500 метара, оцена TD) Планинарске руте се обично бележе у планинарском водичу, планинарском часопису (нпр. American Alpine Journal или Himalayan Journal) и/или у онлајн бази података о рутама (нпр. theCrag.com или MountainProject.com), где су наведени кључни детаљи руте, као што су:
Физички детаљи Пењачко подручје (или пењалиште). Руте су често груписане у опште „пењачко подручје”, које је такође познато као „пењалиште” (енгл. ). Значајна пењачка подручја укључују: Ел Капитан (за пењање по великим стенама у САД), Клогвин Дур Арду (за традиционално пењање у Уједињеном Краљевству), Бују, Вердонску клисуру и Сез (за спортско пењање у Француској). Име руте. Иако руте за пењање по стенама и модерно ледно пењање могу имати било које име, увредљива имена се уклањају из база података и водича. У земљама попут Француске, особа која је креирала руту даје јој име, док у другима, попут САД и УК, прва особа која се попне на руту даје јој име (нпр. контроверза око Realization/Biographie). Алпинистичке руте углавном добијају имена по врху, првом пењачу или геолошкој карактеристици, као што су Бонатијев стуб или Вокеров стуб. Врста и стање површине. Различите врсте стена, попут кречњака, гранита или пешчара, представљају различите изазове у погледу трења и врста хватишта. Обично се бележи стање стене (нпр. чврста или крушљива, сува или влажна). Ледни пењачи праве разлику између врста леда (нпр. водени лед, трајни алпски лед) и стабилности ледене површине (нпр. ледени покривач, дебели лед). Графички топо руте. Већина водича садржи фотографију или цртеж који приказује линију руте. За компликованије руте (и за дуже вишедужинске руте), детаљнија „топо” (скраћено од топографска) илустрација укључиваће симболе за кључне препреке (нпр. кровове, препусте, гребене) и кључне карактеристике (нпр. углове, пукотине) на које се наилази на рути; као и информације о круксу(овима). Дужина и број дужина. Кључни детаљ је дужина руте, која може варирати од неколико метара за болдеринг руту, до неколико хиљада метара за руте за пењање по великим стенама или алпинизам. Дуже руте се деле на „дужине”, које су мање од дужине ужета; пењачи ће у водећем пењању пењати једну по једну дужину. На пример, Нос (енгл. ) дуг је преко 880 метара и дели се на 31 дужину.
Детаљи пењања Врста пењања и потребна опрема. Кључни детаљ је да ли је пењачка заштита већ постављена (тј. спортско пењање), или се мора постављати током пењања (тј. традиционално пењање). Заштитна опрема потребна на традиционалним пењачким рутама зависиће од врсте изазова који се поставља (нпр. пењање по пукотинама, пењање по плочама итд.). За неке руте може бити потребна опрема за техничко пењање и/или абзејл. Оцена тежине и ризика. Руте се оцењују по њиховој тежини — посебно за крукс(ове) — и доступности адекватне заштите. Свака врста руте користиће одговарајући систем оцењивања као што су: оцене за болдеринг, оцене за спортско пењање, оцене за традиционално пењање, оцене за техничко пењање или оцене за ледно пењање. Системи оцењивања за пењање по великим стенама и алпинизам имају додатне оцене за ниво посвећености и озбиљности руте. Процењено време (за дуже руте). Вишедужински успони (нпр. пењање по великим стенама и алпинизам) укључиваће детаље о процењеном распореду за руту, који може трајати од неколико сати до неколико дана или недеља. Ови термини могу укључивати додатне информације о кључним прекретницама које треба достићи у одређеном времену како би се остварио укупан распоред руте и безбедно завршила рута са довољно залиха. Историја првог успона (FA), првог слободног успона (FFA) и првог женског слободног успона (FFFA). Водичи бележе прву особу (или особе) која је извела FA, FFA и FFFA, укључујући „стил” успона и да ли је претходно вежбан преко топ-роупинга. Врста помагала коришћена за FA може бити забележена, као и блиски покушаји FFA који су користили мања помагала. На алпинистичким рутама, бележи се први зимски успон. Популарност и друге повратне информације. Модерни водичи ће укључивати оцену популарности за појединачне руте у пењачком подручју (нпр. додељивање 3 звездице најпопуларнијим/најцењенијим рутама, које се често називају „класицима”). Они такође могу укључивати додатне повратне информације пењача (или бету) о рути, као што је да ли је за успех потребна мишићна снага, равнотежа/рад ногу или снажни прсти.
Терминологија рута
У пењању по стенама
Пењачи често разликују пењачке руте по општим врстама изазова које оне представљају. На пример, у пењању по стенама четири главна типа изазова су:
Пењање по пукотинама су руте које прате систем пукотина које пењач користи за успон; ширина пукотине диктира потребне технике, а пењање по пукотинама се даље дели према деловима тела који се могу „заглавити” у њих. Пењање по литици (енгл. ), где је стенска површина потпуно вертикална, за разлику од пењања по плочама, и углавном је без изражених карактеристика, за разлику од пењања по пукотинама; руте на литицама су обично континуиране и изложене, а дуже вишедужинске руте могу постати пењање по великим стенама. Пењање по плочама, где стенска површина има блажи угао и није потпуно вертикална; иако блажи угао омогућава пењачима да пребаце већи део телесне тежине на ноге, ови успони задржавају изазов тако што имају мања хватишта. Пењање по препустима (или крововима), где је стенска површина нагнута уназад под углом већим од 90 степени током дела или целе руте, а у свом најекстремнијем облику може бити хоризонтални кров; већина најтежих модерних успона су континуирани препусти.
У планинарењу и алпинизму
Планинарење се може одвијати на широком спектру рута, од којих не достижу све врх дотичне планине. Оне ће обично бити дуге вишедужинске руте са мешавином стена, леда и/или снежних површина. Најдиректнија рута до врха је често најлакша и самим тим најпрометнија, а типично се назива нормална рута (фр. ). Ове руте углавном прате гребен који се уздиже под блажим углом од других опција до врха (нпр. Гребен Хернли на Матерхорну), или блажу падину која се уздиже до превоја који се затим може пратити до вршног гребена (нпр. рута на јужном превоју на Монт Евересту).
Након првог успона, пењачи ће настојати да се попну преко главних гребена и главних страна планине. Иако су руте по странама типично теже због њихове веће стрмине, постоји много значајних гребенских рута које су једнако озбиљни подухвати због своје дужине и сложености (нпр. Североисточни гребен Евереста, Гребен Мазено на Нанга Парбату или Компресорска рута на југоисточном гребену Серо Тореа). Пењачи ће такође тражити да пењу истакнуте карактеристике на странама као што су кулоари (нпр. Суперкулоар), и ребра, гребене или стубове од стене (нпр. Бонатијев стуб или Вокеров стуб).
Руте на северним странама су често најизазовније јер њихова северна оријентација значи да су током целе године више прекривене ледом и склоније лавинама, а погађају их озбиљнији временски системи него друге стране (нпр. позната Хекмајерова рута из 1938. на Ајгеру). Велике северне стране Алпа сматрају се главним тест-рутама за амбициозне алпинисте. Сви велики пењачки врхови имаће мноштво рута на свим својим главним странама, неке које прате различите системе пукотина или физичке карактеристике, а друге које су тежа техничка усавршавања и варијације ранијих рута.
За варијације рута Када је рута за пењање по стенама или планинарење установљена, накнадно се могу додати варијације, при чему је типична „директнија” линија (нпр. директан старт или директан финиш) оригиналне руте, која се у алпинизму назива и диретисима, па се тако не избегавају тешке препреке које је оригинална рута заобилазила (нпр. кров или препуст, или део са минималним хватиштима). Пењачи на болдере могу додати тежу варијанту седећег старта (енгл. ) или старта из седећег положаја (енгл. ) болдер рути (нпр. SDS руте Dreamtime је оцењен знатно изнад верзије из стојећег старта). Алпинисти и пењачи по великим стенама често настоје да повежу установљене руте у већу руту спајања (или „надовезивања”) (нпр. значајна Мунвок траверза читавог масива Серо Чалтен у Патагонији).
За врсте успона Дефиниција онога што се класификује као валидан успон на пењачку руту је редпоинт. Многе руте се не могу попети из првог покушаја и захтеваће дане (а у неким случајевима и године) покушаја; када пењач предузме такав задатак, то се понекад назива пројектовањем руте (тј. рута постаје „пројекат”). Када пењач попне руту из првог покушаја без иједног пада и без икаквог претходног знања о томе како да је попне (што се назива бета), то је познато као онсајт; када је пењач имао претходну бету о рути, то је познато као флеш. Алпинисти праве разлику да ли је успон остварен лети или у тежој зимској сезони (нпр. тек 2021. године је К2 попет зими).
мини|Алекс Хонолдов слободни соло из 2017. на рути Freerider (5.13a, 7c+), Ел Капитан Пењачи ће такође настојати да побољшају „стил” у којем се рута пење. Рута која користи доста техничког пењања биће поново пењана са све мање помагала док се на крају не попне „слободно” (тј. без коришћења помагала, било као спортски или традиционални успон). Гринпоинтинг се односи на процес уклањања чак и постојеће постављене спортске пењачке заштите (клинова) како би се рута попела као чистији традиционални успон. Алпинисти теже да заврше установљене висинске руте „експедиционог стила” у алпском стилу без додатног кисеоника или било каквих фиксних ужади, па чак и сами. Слободни соло пењачи теже успону на руту без икакве заштитне опреме (нпр. као у филму Слободни соло из 2018). Неки пењачи на велике стене постављају рекорде у брзинском пењању на рутама (нпр. Нос).
Дебате о рутама
Именовање рута