мини|усправно=1.5|Италијански град Ђенова (Трг Акваверде), где је Ниче 1876. први пут видео море. Овај први налаз на безнадежној потрази за правим местом постао му је неколико година „најдражи град на Земљи“.Цитирано према Петер Вилвок: Genua. У: Алберт Т. Шефер: Nietzsche. Süden. Издавачки савет Nietzsche-Haus у Силс-Марији. Инзбрук 2000, Фото Ђорђа Сомера (1834–1914)
Amor fati је латинска фраза која се може превести као „љубав према судбини” или „љубав према сопственој судбини”. Користи се да опише став у коме се све што се догађа у животу, укључујући патњу и губитак, посматра као нужно. Овај израз је сковао Фридрих Ниче, немачки филозоф, као максиму којом жели да учини опипљивим стање највише могуће животне афирмације за човека.
се често повезује са оним што је Фридрих Ниче назвао „вечним враћањем”, идејом да се све бесконачно понавља током бесконачног времена. Из тога је развио жељу да буде вољан да проживи потпуно исти живот изнова и изнова за сву вечност („...чезнути ни за чим жарче него за том крајњом вечном потврдом и печатом”).
Историја појма није античка стоичка девиза, како се често тврди,Клаус Бернат указује, на пример, на „стоичко прихватање хеимармене, за које се залагао Клеант“. Клаус Бернат: „Amor fati“. У: Јоахим Ритер (ур.): Историјски речник филозофије. Том 1. Базел/Дармштат 1971, стр. 206. Цитирано према Кијоши Нишигами: Nietzsches Amor fati. Der Versuch einer Überwindung des europäischen Nihilismus. Франкфурт на Мајни / Берлин / Берн / Њујорк / Париз / Беч 1993, стр. 227. Види и Марко Брусоти: Die Leidenschaft der Erkenntnis. Philosophie und ästhetische Lebensgestaltung bei Nietzsche von „Morgenröthe“ bis „Also sprach Zarathustra“. Берлин 1997, стр. 456. (у старом веку код стоика), већ ју је први сковао Ниче у јануару 1882. у Ђенови у четвртој књизи Веселе науке.Афоризам 276, KSA 3, Пјер Адо: La Citadelle intérieure: Introduction aux Pensées de Marc Aurèle, стр. 102f. Иако је себе називао „последњим стоиком“,Фридрих Ниче, С оне стране добра и зла, §227; Кијоши Нишигами: Nietzsches Amor fati. Der Versuch einer Überwindung des europäischen Nihilismus. Франкфурт на Мајни / Берлин / Берн / Њујорк / Париз / Беч 1993, стр. 227: „Осим тога, Ниче себе сматра ’последњим стоиком’, и за то има добар разлог.“ није веровао у „светски ум“ и није желео да отупи осетљивост, напротив.Александер-Марија Цибис: Die Tugend des Mutes. Nietzsches Lehre von der Tapferkeit. Вирцбург 2007, стр. 91; Хенинг Отман: Philosophie und Politik bei Nietzsche. Берлин 1987, стр. 210. Израз пре садржи полемичку алузију на Спинозин „“ (интелектуална љубав према Богу)Уп. Јирмијаху Јовел: Spinoza and Other Heretics. Том 2: The Adventures of Immanence. Принстон 1989, стр. 104; Марко Брусоти: Die Leidenschaft der Erkenntnis. Philosophie und ästhetische Lebensgestaltung bei Nietzsche von „Morgenröthe“ bis „Also sprach Zarathustra“. Берлин 1997, стр. 454. и означава паганско „да“ свету у целини, у свести о нихилистичком налазу да је „Бог мртав“. Ниче је у наступајућој европској кризи вредности видео могућност самопревазилажења нихилизма: од „воље за ништа“ ка жељи за вечним враћањем. Ова жеља се претворила у дионизијско прихватање „фаталности свега што је било и што ће бити“.Фридрих Ниче: Сумрак идола, Заблуде 8; KSA 6, Један трагично-херојски став, који је касније означио као „песимизам снаге“ и „“.Хајнц Малорни: Zur Philosophie Friedrich Nietzsches. Академиеверлаг, Берлин 1989, стр. 86; Дамир Барбарић: Im Angesicht des Unendlichen. Zur Metaphysikkritik Nietzsches. Вирцбург 2011, стр. 82.
Морално значење Ничеова „жеља“ је првобитно само „редукција морала на естетику“: „Научимо да ствари видимо лепима и да се при томе увек осећамо добро: тако ћемо ствари учинити лепима“. У „чистопису“ допуњује ову намеру: сада жели да ствари види као лепе и „нужне“. У белешци у којој се појам први пут појављује у јесен 1881. године, такође је реч о улепшавању нужног, о љубави према нужном:Цитирано према Марко Брусоти: Die Leidenschaft der Erkenntnis. Philosophie und ästhetische Lebensgestaltung bei Nietzsche von „Morgenröthe“ bis „Also sprach Zarathustra“. Берлин 1997, стр. 456.
„“ је стога етичко-естетски облик испољавања фатализма, који треба да послужи превазилажењу нихилизма.Кијоши Нишигами: Nietzsches Amor fati. Der Versuch einer Überwindung des europäischen Nihilismus, Франкфурт/М. и др. 1993, Ајке Брок: Nietzsche und der Nihilismus. Берлин 2015, стр. 11. У Веселој науци се онда „“ показује као антинихилистичка формула за означавање „највишег стања који један филозоф може достићи: дионизијски стајати према постојању“:
Тиме Ниче одбацује романтичарски песимизам, какав је у филозофији воље Шопенхауера и у музици Вагнера нашао свој најимпресивнији облик, као „последњи велики догађај у судбини наше културе“ и назива песимизам будућности „дионизијским песимизмом“. Он садржи и „чежњу за разарањем, променом и настајањем“, али као „израз препуне, будућношћу бремените снаге“ и воља за овековечењем долази „из захвалности и љубави“.Фридрих Ниче: Весела наука, Четврта књига, Афоризам 370. Цитирано према Гинтер Герстинг, Nietzsches Kunst des Überschreitens: eine Provokation, [Дисертација Универзитет Фридрих Шилер Јена], Јена 2013, стр. 67. У фрагменту заоставштине из јесени 1887: „Мој нови пут ка ’Да'“ насловљеном, Ниче повезује топос дионизијског са топосом .Јута Георг и Клаус Цител: Nietzsches Philosophie des Unbewussten. Берлин/Бостон 2012, стр. 120.
У Ecce Homo касни Ниче још једном радикализује своју формулу „“, када чак и као „величину у човеку“ одређује то да свој „физиолошки контигитет“, своју телесну случајност, прихвата потврдно у природном светском склопу:Сара Бјанки: Einander nötig sein: Existentielle Anerkennung bei Nietzsche, Финк, 2016, стр. 89.
Ниче Концепт повезиван је са Епиктетом. — цитирано у Такође је повезиван и са списима Марка Аурелија, — цитирано у који није користио те речи (писао је на старогрчком, а не латинском). Међутим, свој најексплицитнији израз добио је код Ничеа, који је љубав према судбини учинио средишњим делом своје филозофије. У поглављу „Зашто сам тако мудар” (Ecce Homo, одељак 10), он пише:Моја формула за величину у људском бићу је : да човек не жели да било шта буде другачије, ни унапред, ни уназад, ни у целој вечности. Не само подносити оно што је нужно, још мање то прикривати — сав идеализам је лаж у суочењу са оним што је нужно — већ то волети.Ова фраза се користи и другде у Ничеовим списима и представља општи поглед на живот који он артикулише у афоризму 276 Веселе науке: Желим да научим све више да видим оно што је нужно у стварима као лепо; тада ћу бити један од оних који ствари чине лепим. : нека то буде моја љубав од сада! Не желим да ратујем против онога што је ружно. Не желим да оптужујем; не желим чак ни да оптужујем оне који оптужују. Скретање погледа нека буде моја једина негација. И све у свему и у целини: једног дана желим да будем само човек који каже да. Ниче у овом контексту помиње „човека који каже да“, не у политичком или друштвеном смислу, већ као особу која је способна за бескомпромисно прихватање стварности per se.
Р. Џ. Холингдејл, који је превео Тако је говорио Заратустра на енглески, тврдио је да је Ничеова идеја потекла из лутеранског пијетизма његовог детињства.
Патња Ничеова љубав према судбини природно га води ка радикалном суочавању са стварношћу патње. Јер волети оно што је нужно захтева не само да волимо лоше заједно са добрим, већ и да то двоје посматрамо као нераскидиво повезано. У одељку 3 предговора Веселе науке, он пише:
Само велики бол је крајњи ослободилац духа…. Сумњам да нас такав бол чини „бољима”; али знам да нас чини дубљима.
Ниче не промовише патњу као добро по себи, већ као предуслов за добро. „Један једини тренутак” добра оправдава вечност лошег, али једна крајност не може имати значење без друге. У Вољи за моћ он пише:
Јер ништа није самодовољно, ни у нама самима ни у стварима; и ако је наша душа само једном задрхтала од среће и зазвучала као жица харфе, сва вечност је била потребна да произведе овај један догађај — и у овом једином тренутку потврђивања сва вечност је названа добром, искупљеном, оправданом и потврђеном.
Савремени развој Сирил О’Реган је приметио да уз „сву разметљивост о , понекад стичемо утисак читајући [Ничеа] да од нас очекује колико наше сажаљење толико и наше дивљење. Ипак, афоризам је моћан, и моћан је не само зато што је блистав у свом изразу, већ зато што је искуствено прикладан.”
Албер Ками Француски филозоф Албер Ками, у свом есеју из 1942. Мит о Сизифу, истражује идеје сличне Ничеовим. Према Камијевој филозофији апсурдизма, људско стање је аналогно проклетству Сизифа, који је у старогрчкој митологији био осуђен да вечно понавља задатак гурања камена уз брдо само да би га посматрао како се откотрља назад. Као и Ниче, Ками закључује да је срећа могућа само када се суштинска бесмисленост постојања не само призна, већ и позитивно потврди.
У „Повратку у Типасу” (1952), Ками пише:
Ками је, попут Ничеа, сматрао да је његово прихватање судбине средишње за његову филозофију и за сам живот. Сумирајући свој општи поглед на живот у наведеном делу, Ками је даље говорио о: „вољи да се живи не одбацујући ништа од живота, што је врлина коју највише поштујем на овом свету.”
Интерпретације Код конзервативних револуционара око Ернста Никиша и Ернста Јингера Ничеов „“ је био речито призиван.К. фон Бајме: Politische Theorien im Zeitalter der Ideologien 1789-1945. Висбаден, Westdeutscher Verlag, 2002, стр. 501. Под овим барјаком Јингер је пре свега желео да афирмише судбину модерности, њену технику, њено насиље, њене друштвене преврате.Томас Хетхе у: Ернст Јингер: Späte Rache: Erzählungen, стр. 92. Филозоф Мартин Хајдегер рекао је 1937. о „ — љубав према нужности“:Мартин Хајдегер: Nietzsche I, GA 44, Франкфурт на Мајни 1975,
Карл Јасперс је прокоментарисао:Карл Јасперс: Nietzsche. Einführung in das Verständnis seines Philosophierens. Берлин 1981, стр. 366.
У Ничеовом учењу о догађа се, према Валтеру Шулцу, посредовање субјекта и света. Говорење „да“ удесу је скроз наскроз парадоксан појам. Он каже да се човек сам одриче своје слободе, јер је већ увек ослобођен њене бесмислене цене.Валтер Шулц: Subjektivität im nachmetaphysischen Zeitalter. Пфулинген: Неске 1992, стр. 217.
Бабет Бабич означава повезаност науке (нужности) и уметности (креативности) као „уметност живота, најдубље достигнуће Ничеове веселе науке“, онако како он то након лирског увода о Sanctus Januaris у уводном афоризму (276) изражава као „своју жељу и најдражи мисао“.Бабет Е. Бабич: Hören und Lesen, Musik und Wissenschaft Nietzsches »gaya scienza«. У: Беатрикс Фогел (ур.): Der Mensch - sein eigenes Experiment? Минхен 2008, стр. 514.
Види још Агонизам Судбина Вечни повратак Фатализам Ничеова афирмација Тако је говорио Заратустра Херојски реализам
Референце
Литература
Елизабет Грос: Nietzsche and Amor Fati. У: The Incorporeal: Ontology, Ethics, and the Limits of Materialism, Њујорк Чичестер, Западни Сасекс, Columbia University Press, 2017. стр. 92–129. Окочи Рјоги: Nietzsches Amor fati im Lichte von Karma des Buddhismus. Nietzsche-Studien, том 1, свеска 1, 1972. стр. 36–94. Кристоф Тирке: Nietzsches amor fati: Eine Subversion. Nietzsche als Kritiker und Denker der Transformation, ур. Хелмут Хајт и Сигридур Торгеирсдотир, Берлин, Бостон. De Gruyter, 2016. стр. 155–164.
Категорија:Латински изрази Категорија:Судбина Категорија:Филозофија Фридриха Ничеа Категорија:Филозофија живота Категорија:Етички принципи