Ани Радошевић (Чешке Будјејовице, 4. септембар 1915 – Београд, 29. децембар 2004) била је српска балерина, кореограф и оперски редитељ, иначе Јеврејка чешког порекла. Као организациони руководилац балетског студија Опере Народног позоришта у Београду основала је Балетску школу „Лујо Давичо”, прву државну балетску школу у тадашњој Југославији. За свој рад добила је бројне награде и признања.
Биографија Ани Радошевић је рођена у јеврејској трговачкој породици, као друга ћерка Едуарда Шпицера и Олге Шпицер, рођене Штјасне. Родитељи су имали радњу галантерије и нико се у породици није бавио уметношћу, али је Ани уписала приватну школу за глуму, певање и балет у Прагу и завршила је 1935. године.
Јуна 1936. из приватних разлога сели се у Загреб, где су већ живеле њена болесна мајка и сестра која је радила у пословници чешке текстилне фирме. По доласку у загреб одмах се јавила у Хрватско народно казалиште, где је већ у октобру исте године добила ангажман. Истовремено је уписала модерни балет у Школи тјелесне културе Ане Малетић, да би 1939. положила стручни испит пред комисијом Министарства просвете у Београду и стекла право за самостални педагошки рад, односно отварање школе у Сарајеву. У међувремену се у Загребу 1938. удала за инжењера Натана Рајса (касније су презиме променили у Радошевић). Имали су једну усвојену ћерку.
После положеног стручног испита, исте 1939. године преселила се са супругом у његово родно Сарајево, где је отворила сопствену балетску школу – Студио модерног плеса. Због антимилитаристичке представе Зашто плаче мала Ема прогонила ју је полиција, а са почетком Другог светског рата морала је да пређе у илегалу.
После бомбардовања Сарајева априла 1941. Ани је са супругом побегла у Сплит, где су кратко време деловали илегално, да би убрзо отишли у партизане где је распоређена за културно-уметничке послове. По завршетку рата ступила је у београдско Народно позориште, а 1947. на њену иницијативу у Београду је основана Средња балетска школа, прва државна балетска школа у тадашњој Југославији. До 1950. је била директор школе, затим се вратила у Народно позориште. Године 1970. се пензионисала. Преминула је 29. децембра 2004. године у Београду.
Каријера мини|250x250п|Сцена Опере Хрватског народног казалишта 1935. године мини|306x306п|Симболична руска игра у извођењу чланова Казалишта народног ослобођења, поводом заседања АВНОЈ-а. Бихаћ 1942. или Јајце новембра 1943. На сцени: Ани Радошевић, Жорж Скригин и Нада Борозан Одмах по завршетку школовања у Прагу, 1935. године, била је ангажована на летњем фестивалу у Франтишковим Лазњима, а затим у Великој оперети у Прагу, под уметничким именом Ани Ловрова. По доласку у Загреб, као већ професионална певачица, плесачица и глумица, наступала је у Хрватском народном казалишту. Већ после првих наступа добила је веома добре критике у тадашњој загребачкој штампи, а затим се појављивала на концертима модерних игара степујући са партнером Родом Рифлером и певала на загребачком радију шлагере из америчких филмова. Године 1939. се са мужем преселила у Сарајево и отворила свој Студио модерног плеса, у коме је радила са девојчицама и девојкама ритмику, степовање и окретне игре. Са групом напредних омладинаца, Оскаром Даноном, Војом Димитријевићем, Исметом Мујезиновићем, Јахиелом Финцијем и неколико бивших прашких студената основала је авангардно уметничко друштво Колегијум артистикум (Collegium artisticum) и сарађивала на представама синтетичког позоришта као играчица и кореограф. Група је имала око стотину чланова и кроз разне представе, концерте и изложбе упозоравала је на надолазећу опасност од фашизма из Европе и од претећег рата. Група је успела да реализује само две представе: Вече музике, покрета и народне поезије, која је доживела велики успех и у фебруару 1941. антиратну представу Зашто плаче мала Ема, са изразито социјалном тенденцијом. Интересовање публике је прелазило сва дотадашња очекивања, али већ сутрадан сарајевска полиција је забранила рад Колегијума. Уочи рата забрањено им је деловање и у Уметничком павиљону „Цвјета Зузорић”, а убрзо почиње рат и полиција забрањује све представе.
Предратни и ратни период Током Другог светског рата се прикључила партизанима и била распоређена у Казалиште народног ослобођења при Врховном штабу НОВ. Као глумица и балерина до краја рата је наступала, играјући на сцени у свим офанзивама, у борбама на Сутјесци, Неретви и Зеленгори. После дугих пешачења чланови позоришта одржавали су пробе и увече играли представе за борце и локално становништво. Наступала је и у Јајцу током другог заседања АВНОЈ-а. Казалиште народног ослобођења је основала група одбеглих загребачких глумаца под вођством Вјекослава Афрића. Од професионалних плесача у КНО су наступали и Мира Сањина и Жорж Скригин.
Послератни период мини|Балетска школа „Лујо Давичо” По завршетку рата ступила је у београдско Народно позориште, најпре као играчица, а затим је постала руководилац Балета и асистент редитеља. Учествовала је у обнови балетске и оперске сцене у ратом разрушеном Београду. Године 1947. основала је Средњу балетску школу у Београду и до 1951. била њен директор. Затим се вратила у Народно позориште и постала руководилац балета, радила кореографије и режирала. Шездесетих година је хонорарно предавала предмет Сценске кретње на београдској Музичкој академији и Драмској академији.Такође се бавила истраживачким радом и преводила са чешког језика, а од 1960. је као кореограф гостовала у бројним другим домаћим и страним позориштима, сарађујући са најпознатијим светским редитељима. Године 1970. је пензионисана, али је редовно сарађивала са РТВ Београд, постављајући балетске тачке и телевизијске балете. Неки њени програми извођени су и након што је преминула 2004. године.
Последњих петнаест година живота Ани је била активна чланица Друштва пријатеља Југословена, Чеха и Словака. Организовала је велики број трибина, концерата и предавања, како би чланство упознала са чешком и словачком културом, музиком и уметношћу. У томе су јој помагали оперски певачи, балерине и глумци.
Кореографије По доласку у Народно позориште прва Анина кореографија била је за оперу Продана невеста 1950-их). Њене кореографије у Хофмановим причама, Андре Шенијеу, Пиковој дами, Дон Кихоту, Самсону и Далили, Заљубљен у три наранџе и другим операма, као и оне које је урадила у бројним драмама, филмовима и на телевизији, одликовале су се пластичном и маштовитом плесном лексиком, естетском истанчаношћу, префињеним сензибилитетом, смислом за хумор и оствареним јединством и сценском целовитошћу између режије и кореографије. Касније је сарађивала као кореограф са многим чувеним сценским уметницима. Позната је њена изузетно успешна сарадња са италијанским редитељем Франком Зефирелијем и белгијским глумцем и редитељем Рејмондом Роулоом (Raymond Rouleau), за чије је оперске поставке у Италији, Енглеској, Холандији и Сједињеним Државама урадила запажене кореографије.
Редитељски рад Ани се вратила у Народно позориште крајем 1950. године и на сопствено тражење постала асистент свим редитељима који су тада радили у београдској Опери – Бранку Гавели, Јосипу Кулунџићу, Бојану Ступици, Младену Саблићу, Соји Јовановић и другима, желећи да се на тај начин припреми за свој будући позив оперске редитељке. Прву самосталну режију, Моцартову оперу Отмица из Сараја, Ани Радошевић остварила је 1958. године.
У Народном позоришту у Београду после Отмице из сараја режирала је и опере: Фигарова женидба, Орфеј и Еуридика, Травијата, Продана невеста, Моћ судбине, Риголето, Аида, Мадам Батерфлај, Кармен, Мали димничар, Едипус Рекс, Тиресијине дојке, Љубав то је главна ствар и оперете Слепи миш; У Српском народном позоришту режирала је опере Дон Пасквале (1962) и Вертер (1968); У сарајевском Народном позоришту је режирала Аиду. Радила је и на сценама у миланској Скали у Милану, Ковент Гардену у Лондону, оперској кући Театро ла Фениче у Венецији, оперским кућама у Даласу, Барселони, Каиру и на музичким фестивалима у Фиренци и Амстердаму.
У Каиру је режирала Мадам Батерфлај; У Барселони је режирала Евгенија Оњегина.
Библиографија
Човјеку најближа умјетност (есеј о плесу у синтетичком позоришту, 1939) О сценским извођењима Охридске легенде Стевана Христића – прилог историографији балетске уметности (Музиколошки институт САНУ, Београд, 2017) Значајна су и њена сећања на дане оснивања и прве три године рада Средње балетске школе у Београду и књига о музичарима који су у 19. и 20. веку боравили у Прагу, чије је приређивање завршила само неколико месеци пре него што је преминула.
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Чеси у Србији Категорија:Јевреји у Србији Категорија:Српске балерине Категорија:Српски кореографи Категорија:Српски редитељи Категорија:Југословенски партизани