Инцидент Вела био је атмосферски нуклеарни експлозивни догађај који се догодио 22. септембра 1979. године у близини јужноафричке територије острва Принца Едварда у Индијском океану, приближно на пола пута између острва Принца Едварда и Антарктика. Догађај се углавном тумачи као могућа непријављена нуклеарна проба, при чему део истраживача и даље оспорава нуклеарно порекло сигнала. Израел се често наводи као могући извршилац, вероватно у сарадњи са Јужноафричком Републиком, али одговорност никада није званично потврђена. Догађај је првобитно откривен као двоструки блесак који је регистровао амерички сателит Вела. Додатни подаци са метеоролошких сателита, хидроакустичка мерења и подаци о радионуклид подржавају тумачење догађаја као атмосферске нуклеарне експлозије.
Амерички председник Џими Картер записао је 1980. године у свом дневнику: „Међу нашим научницима расте уверење да су Израелци заиста извели нуклеарну пробну експлозију у океану близу јужног краја острва Принца Едварда.” Стручњаци су износили претпоставке да је тестирано оружје могло бити неутронска бомба и/или нуклеарна артиљеријска граната, као и да је Израел можда извео и друге нуклеарне пробе.
Био је то други најновији атмосферски нуклеарни експлозивни догађај у историји, након којег је уследила кинеска проба Операција 21-716 1980. године. Уколико је пробу извео Израел, тиме би прекршио обавезе које је преузео ратификацијом Уговора о делимичној забрани нуклеарних проба 1964. године.
Претходних 41 двоструки блесак који су регистровали сателити Вела били су последица атмосферских нуклеарних проба. Одређени трагови могућих нуклеарних падавина откривени су у Аустралији, али не и на Новом Зеланду. Део информација о догађају и даље има статус поверљивих података америчке владе. Министарство одбране Сједињених Америчких Држава је у почетку изнело могућност да је регистрована комбинација различитих појава, попут муње и удара метеороида у сателит. Детекција
„Двоструки блесак”, тада назван „блесак у Јужном Атлантику”, регистрован је 22. септембра 1979. године у 00:53 UTC, америчким сателитом Вела OPS 6911, познатим и као Вела 10 и Вела 5B, који је носио различите сензоре намењене откривању нуклеарних експлозија којима би био прекршен Уговор о делимичној забрани нуклеарних проба (под претпоставком да је експлозију извела држава потписница).
Поред могућности откривања гама-зрака, рендгенског зрачења и неутрона, сателит је поседовао и два силицијумска полупроводничка сензора типа бенгметар, намењена откривању двоструких светлосних блескова повезаних са атмосферском нуклеарном експлозијом: првог, кратког и интензивног блеска, након којег следи други, дужи блесак.
Сателит је регистровао двоструки блесак који је потенцијално одговарао атмосферској нуклеарној експлозији снаге од два до три килотона, у Индијском океану, између острва Крозе (слабо насељене француске територије) и острва Принца Едварда (која припадају Јужноафричкој Републици), на приближно 47° јгш и 40° игд.
Акустички подаци Система за надзор звука, који су Сједињене Америчке Државе успоставиле ради откривања совјетских подморница, као и Система за лоцирање удара ракетних бојевих глава, намењеног откривању места удара носних делова пробних ракета на полигонима у Атлантском и Тихом океану, анализирани су у потрази за доказима о нуклеарној детонацији у том подручју. У тим подацима нису пронађени довољно убедљиви докази о детонацији нуклеарног оружја, иако детаљна студија која је потврђивала повезаност података Система за лоцирање удара ракетних бојевих глава са временом и местом Вела блеска није била узета у обзир при доношењу тог закључка.
Авиони Ратног ваздухопловства Сједињених Америчких Држава обавили су 25 извиђачких летова изнад тог дела Индијског океана од 22. септембра до 29. октобра 1979. године ради узимања узорака атмосфере. Проучавање струјања ваздуха потврдило је да су нуклеарне падавине од експлозије у јужном делу Индијског океана могле бити пренете до југозападне Аустралије. Наведено је да су убрзо након догађаја код оваца у аустралијским савезним државама Викторија и Тасманија откривени ниски нивои јода-131, краткотрајног производа нуклеарне фисије. Код оваца на Новом Зеланду такав траг није пронађен.
Опсерваторија Аресибо у Порторику открила је током јутра 22. септембра 1979. године аномалну јоносферску таласну појаву која се кретала од југоистока ка северозападу. Такав догађај раније није био забележен.
Након што је догађај постао јавно познат, Министарство одбране Сједињених Америчких Држава појаснило је да је могао бити последица експлозије бомбе или комбинације природних појава, попут муње, метеора или одсјаја Сунца.
Првобитна процена Савета за националну безбедност Сједињених Америчких Држава, уз техничку подршку Поморске истраживачке лабораторије, из октобра 1979. године била је да америчка обавештајна заједница са „високим степеном уверења” сматра да је догађај био нуклеарна експлозија мале снаге, иако нису откривени радиоактивни остаци и није било „потврђујућих сеизмичких или хидроакустичких података”. У каснијем извештају овај став је промењен у оцену да је питање тога да ли је извршена нуклеарна проба „неодређено”. У извештају је закључено да би, уколико је нуклеарна проба заиста извршена, одговорност требало приписати јужноафричком програму нуклеарног наоружања.
Процена Канцеларије за науку и технологију Картерова администрација затражила је од Канцеларије за политику науке и технологије да сазове панел стручњака за инструменте како би поново испитао податке сателита Вела 6911 и покушао да утврди да ли је регистровани оптички блесак настао услед нуклеарне пробе. Резултат је имао политички значај за Картера, јер су његов председнички мандат и кампања за поновни избор 1980. године у великој мери били обележени питањима спречавања ширења нуклеарног оружја и разоружања. Уговор САЛТ II био је потписан три месеца раније и чекао је на ратификацију у Сенату Сједињених Америчких Држава, док су Израел и Египат шест месеци раније потписали Споразуме из Кемп Дејвида.
Председников саветник за науку и председник Канцеларије за политику науке и технологије Френк Прес именовао је независни панел научних и инжењерских стручњака да процени доказе и утврди вероватноћу да је догађај представљао нуклеарну детонацију. Председавајући панела био је Џек Руина са Масачусетског института технологије, некадашњи директор Агенције за напредне истраживачке пројекте Министарства одбране Сједињених Америчких Држава.
У извештају објављеном средином 1980. године панел је навео да постоје одређене значајне разлике између регистрованог оптичког сигнала и сигнала стварне нуклеарне експлозије, нарочито у односу интензитета који су измерила два сензора на сателиту. У тада већ декласификованом извештају детаљно су наведена мерења која је извршио сателит Вела.
Експлозију је регистровао пар сензора на само једном од неколико сателита Вела. Други слични сателити били су усмерени ка другим подручјима или им временски услови нису омогућили да региструју исти догађај. Сателити Вела су претходно регистровали 41 атмосферску нуклеарну пробу, укључујући пробе Француске и Кине, од којих је свака била потврђена и другим методама, између осталог откривањем радиоактивних падавина. Одсуство такве потврде нуклеарног порекла инцидента Вела указивало је и на могућност да је сигнал „двоструког блеска” био лажни сигнал типа „зоолошки врт”, непознатог порекла, који је можда настао услед удара микрометеороида. Такви „зоолошки врт” сигнали, који су опонашали нуклеарне експлозије, били су регистровани и раније.
У извештају је наведено да су подаци о блеску садржали „многе карактеристике сигнала претходно посматраних нуклеарних експлозија”, али да „пажљиво испитивање открива значајно одступање у светлосном сигналу догађаја од 22. септембра, што доводи у сумњу његово тумачење као нуклеарног догађаја”. Најбоља анализа доступних података коју је панел могао да понуди указивала је да би, под претпоставком да су сензори били правилно калибрисани, извор „светлосних блескова” могао бити лажни „зоолошки врт” догађај. Стога је њихов коначни закључак био да, иако нису могли да искључе могућност нуклеарног порекла сигнала, „на основу нашег искуства у сродним научним проценама, наш заједнички закључак је да сигнал од 22. септембра вероватно није потицао од нуклеарне експлозије”.
Руинин панел није озбиљније разматрао детаљну студију Поморске истраживачке лабораторије, која је закључила да су снажни сигнали регистровани на три хидрофона система MILS на острву Асенсион подржавали хипотезу о нуклеарној експлозији у близини површине, која би могла бити повезана са регистрованим двоструким блеском. Студија је као моделе користила француске нуклеарне пробе у Тихом океану и лоцирала место догађаја у близини острва Принца Едварда.
Виктор Гилински, бивши члан Нуклеарне регулаторне комисије, тврдио је да су на налазе научног панела утицали политички мотиви. Поједини подаци наизглед су потврђивали да је извор сигнала „двоструког блеска” била нуклеарна експлозија. У Опсерваторији Аресибо у Порторику истовремено је измерен „аномални” јоносферски поремећај који се кретао кроз атмосферу, иако се Аресибо налазио на хиљадама километара од места догађаја и на другој Земљиној полулопти. Неколико месеци касније, током једног испитивања у Западној Аустралији, забележени су нешто повишени нивои нуклеарног зрачења.
Детаљна студија новозеландске Националне радијационе лабораторије, међутим, није пронашла доказе о повећаној радиоактивности, а исти резултат добијен је и у једној нуклеарној лабораторији у Сједињеним Америчким Државама коју је финансирала влада. Научници Националне лабораторије Лос Аламос који су радили на програму Вела изјавили су да су уверени да су сензори сателита Вела исправно функционисали.
Леонард Вајс, тадашњи директор особља Пододбора Сената за енергетику и нуклеарно ширење, такође је изразио забринутост због налаза ад хок панела. Тврдио је да га је Картерова администрација успоставила како би се супротставила непријатном и све снажнијем уверењу да је реч о израелској нуклеарној проби. Према Вајсовом тумачењу, панелу нису достављене одређене обавештајне информације о израелском нуклеарном програму, што је администрацији омогућило да задржи могућност веродостојног порицања.
Могуће одговорне стране Ако је до нуклеарне експлозије заиста дошло, она се догодила унутар круга полупречника 2.400 km, који обухвата делове Индијског и Јужног Атлантског океана, јужни врх острва Принца Едварда и мали део Антарктика.
Израел Знатно пре инцидента Вела, америчке обавештајне агенције процениле су да Израел вероватно поседује сопствено нуклеарно оружје. Према новинару Сејмуру Хершу у књизи Самсонова опција: Израелски нуклеарни арсенал и америчка спољна политика (енгл. The Samson Option: Israel's Nuclear Arsenal and American Foreign Policy), откривени догађај био је трећи заједнички израелско-јужноафрички нуклеарни тест у Индијском океану, а Израел је за тест послао два брода Израелских одбрамбених снага и „контингент израелских војника и нуклеарних стручњака”. Аутор Ричард Роудс такође закључује да је инцидент био израелски нуклеарни тест спроведен у сарадњи са Јужноафричком Републиком и да је америчка администрација намерно прикрила ту чињеницу како би избегла погоршавање односа са Јужноафричком Републиком и Израелом. И Леонард Вајс износи низ аргумената у прилог томе да је тест био израелски и тврди да су потоње америчке администрације наставиле да прикривају догађај како би избегле нежељену пажњу која би могла да доведе у питање њихову спољну политику. Слично томе, професор Авнер Коен је, осврћући се на догађај са историјске дистанце, оценио да је постојање америчког прикривања недвосмислено, јер су постојала „најмање три независна научна доказа, неповезана са сателитом, која потврђују постојање експлозије”.